Johan Volfgang Gete

Smatraju ga najvećim piscem nemačkog govornog područja i poslednjom renesansnom ličnošću, jer se uspešno bavio različitim delatnostima. Bio je pesnik, romanopisac, dramski pisac, kritičar, slikar, teoretičar, državnik. Pisao je filozofska dela, ali i dela iz oblasti optike i morfologije bilja. Bitno je uticao na rađanje romantičarskog pokreta, kao i na širok dijapazon značajnih ličnosti, kao što su: Betoven, Mocart, Hegel, Šopenhauer, Darvin, Jung, Tesla...

Gete je rođen 18. avgusta 1749. godine u Frankfurtu na Majni, od oca Johana i majke Katarine, ćerke tadašnjeg gradonačelnika Frankfurta. Zahvaljujući njoj, od rane mladosti je imao značajne veze sa uglednim ličnostima u gradu. Od osmoro dece, preživeli su samo Gete i njegova sestra Kornelija.

U mladosti je, pored uobičajenih predmeta, Gete posebno učio latinski, grčki, francuski i engleski jezik, a takođe je imao i posebne časove plesa, jahanja i mačevanja. U ovom periodu, majka mu je usadila ljubav prema lutkarskom pozorištu.

Godine 1765. Gete se, po očevoj želji, upisao na studije prava u Lajpcigu. Studije su išle traljavao, a on je umesto prava „studirao život". Usled takvog načina života, u ovom periodu je nekoliko puta bolovao od polno prenosivih bolesti. Tako se i na jesen 1768. godine vratio na kućno lečenje, gde su ga negovale majka i sestra. Kao i obično, tokom oporavka padao je u samokritičko raspoloženje i zanimao se za religioznu mistiku. Sada se zainteresovao i za alhemiju, astrologiju i okultnu filozofiju, a svaka od ovih nauka ostaviće svoj upečatljiv trag u njegovom najpoznatijem delu - Faustu.

Godine 1770. otac gubi strpljenje i šalje ga u Strazbur da konačno dovrši svoje studije. Iste ove godine objavio je svoju prvu zbirku poezije, ali anonimno. Ovo je period kada mnogo stvara, ali većinu svojih dela spaljuje. U Strazburu se upoznao sa Johanom Herderom, koji je pobudio u njemu zanimanje za Šekspira, kao i za narodno stvaralaštvo. Francuska vlada Geteu nudi posao, ali on ga odbija, jer želi da ostane „originalni genije".

Godine 1771. je diplomirao, ali je njegova pravnička karijera potrajala svega nekoliko meseci. Ovo je period u kojem Gete piše pod uticajem gotskog nemačkog ideala, ali i dela drevne Grčke, posebno se diveći Pindaru, nazivajući ga najvećim lirskom pesnikom antike. Oseća da je rođen za velika dela, ali još uvek nije sasvim siguran u to.

Godine 1774. Gete je objavio prvi nemački ljubavni roman - „Jadi mladog Vertera".

Kao što je Evropa plakala nad Rusoovom „Novom Eloizom", sada su svi bili dirnuti nesrećnom Verterovom sudbinom. Gete uobličava osetljivog, bledog, melanholičnog mladića, kojem pripisuje sopstveni datum rođenja. Verter je razočaran u bučno i prazno društvo i želi da se povuče iz njega. Želi da živi bez laži i spletaka.

„Dok se drugi sa ono malo svoje snage i talenta predamnom ače i pendeče, u bezbrižnom samozadovoljstvu, ja, zar, da očajavam u svojoj snazi, u svojoj darovitosti? Bože blagi, koji si mi sve to poklonio, što nisi polovinu zadržao, a podario mi samopouzdanje i da se zadovoljim sa onim što imam?!" („Jadi mladog Vertera")

"Šta je na početku i kraju svakog pisanja: reprodukcija sveta oko mene kroz unutrašnji svet, koji sve grabi, povezuje, prerađuje, gnječi i na vlastiti način opet uspostavlja..."- („Jadi mladog Vertera") kaže Gete. On povezuje klasični humanizam sa realizmom, dodajući novu osećajnost i usavršavajući stare ideje. Gete smatra da je zadatak pesnika da opisuje stvarni svet, a ne izmišljeni, jer je pesnik „rodjen da gleda i stvoren da vidi".

„A najmiliji mi je onaj pisac u kome ja iznova pronalazim svoj rođeni svet; pisac kod koga se sve zbiva kao i oko mene, a čija mi je priča ipak zanimljiva i za srce mi prianja". („Jadi mladog Vertera")

Verter je zaljubljen u verenicu svog prijatelja, a ceo roman posmatramo iz čisto subjektivnog ugla, kroz misli i osećanja glavnog junaka, koji je suočen sa nametnutim moralnim i društvenim normama, ali čiju borbu posmatramo iznutra a ne spolja. On nema vidljivog protivnika, jer je protivnik u njemu samom, stvoren još od detinjstva, kada mu je vaspitanjem uobličena savest. Heroj romana se bori protiv sistema, protiv društvenih okova, ali u sebi. I gubi u toj borbi, nesposoban da uguši ljubav i nemoćan pred zahtevima sveta. 

„Avaj, ta praznina, ta grozna praznina koju osećam ovde, u grudima! - Često pomišljam: nju da ti je samo jednom, jedan jedini put, da stegneš na ovo srce, ispunila bi se sva ta praznina!" („Jadi mladog Vertera")

Gete ovim romanom stiče ogromnu popularnost, a mladi širom Evrope slede Verterove stope. Zbog toga crkva optužuje Getea da opravdava i propagira samoubistvo, koje hrišćanska nauka zabranjuje i smatra jednim od najvećih grehova. Ali i veliki broj kritičara poriče umetničku vrednost njegovih radova. Kritikuju ga kao prostog podražavaoca grčke antike, kao propagatora nemorala, koji je potpuno ravnodušan prema opštim društvenim i političkim prilikama, a neki mu, čak, zameraju da ne zna ni sopstveni maternji jezik. I u godini koja prethodi Geteovoj smrti, K. Imerman u pismu Ludvigu Tiku, piše: "Moje je mišljenje da oblast prave poezije počinje tek tamo gde Gete (sa malim izuzecima) prestaje."

Godine 1775. Gete je postao lični savetnik vajmarskog vojvode, Karla Avgusta, a 1782. godine dobio je plemićku titulu i u skladu sa tim počeo da se potpisuje kao - Johan Volfgang fon Gete. Gete je pravdoljubiv u svojoj umetnosti, ali u dvorskom krugu se teško snalazi. On je podeljen između izazova visokog društva i umetničkog senzibiliteta. Voli uniformu, pa makar ona bila i lakejska, ali istovremeno stvara romantičarske heroje. Fridrih Engels, u svom članku o Geteu iz 1846. godine, primećuje da se u samom Geteu neprestano odvijala borba između ovih protivrečnosti, „neprekidna borba između genijalnog pesnika, koji se gadi mizerije svoje okoline, i opreznost frankfurtskog patricijskog sina, odnosno vajmarskog tajnog savetnika, koji se oseća prinuđen da s tom mizerijom sklapa primirje i privikava se na nju."

Svojim delima, Gete je značajno uticao na osnivanje nemačkog idealističkog pokreta „Sturm und Drang-Periode" - koji se borio protiv apsolutističke tiranije propagiranjem individualnosti i individualnih sloboda. Oni okreću leđa literaturi koja teži prosvećivanju i bave se strastima, osećanjima, instinktima. Njihove ideje prevazilaze vreme u kojem žive i u svojim delima stvaraju svet kakav bi on trebao da bude, a ne kakav zaista jeste, najavljujući skori dolazak romantizma.

Gete je gradio na temeljima svojih prethodnika, ali je i veoma dobro uviđao da se fokus umetničkog izraza premešta ka čulima, ka emocijama, mada se čuvao od viška osećanja. Trudio se da pronađe ravnotežu između starih i novih vrednosti, a svako preterivanje nazivao bolešću: „Ništa gore od mašte bez mere".

I periodu između 1786. i 1788. godine ispunjava svoj dugogodišnji san i putuje Italijom. 1794. on se sprijateljuje sa Šilerom i ovo prijateljstvo će potrajati sve do Šilerove smrti 1805. godine. U godini kada se rodio jedan od najvećih nemačkih liričara 19. veka, Hajnrih Hajne, Gete piše roman „Herman i Dorotea" (1797) u kojem opisuje idilu nemačkog gradića, u pozadini Francuske revolucije. Stare vrednosti su uništene, sva dotadašnja merila su pokolebana, a Gete nudi nove ideale koji se ogledaju u vraćanju praprirodnim vrednostima.

Francuske trupe 1806. godine prodiru na teritoriju Vajmara, a pijani vojnici upadaju u Geteovu kuću i dozivaju gazdu, ne znajući o kome je zapravo reč. Gete, koji se već bio raspremio, silazi u svojoj spavaćici. Njegov produhovljeni izgled, čak i kada je ovako odeven, ostavlja utisak na vojnike koji, za trenutak, odstupaju. Ali, malo potom, oni sa bajonetima upadaju u njegovu spavaću sobu. Gete je ukočen i ne progovara, ali je aktivna njegova tadašnja ljubavnica, Kristina Vulpius, koja zajedno sa ljudima koji su pronašli utočište u Geteovoj kući, izbacuje vojnike na ulicu i organizuje odbranu.

Narednog dana se venčao sa Kristinom, sa kojom dobiti sina, Karla.

Godine 1808. Gete je izazvao senzaciju objavljivanjem prvog dela Fausta - epske drame, koju je završavao u fazama, a koja je u potpunosti objavljena tek po njegovoj smrti. Istorijski doktor Faust, bio je beskrupulozni mag, renesansni alhemičar koga se njegov savremenik, Martin Luter odrekao. Gete je produbio početnu ideju, a celom komadu dao alhemičarsku formu. Podelio ga je u dva dela, sa mnoštvom epizoda i mnogobrojnim sporednim likova. Iskombinovao je klasičnu i hrišćansku kulturu. Pomešao je tragediju sa komedijom, epsko sa lirskim, idealnu lepotu sa grotesknom i opscenom. Faust je Gete, umetnik kao mag, baš kao što je i Mefisto Gete, umetnik kao neprijatelj Boga. I baš kao što se Faust nalazi između Grete, koja predstavlja naivnu osećajnost i Mefista, koji reprezentuje ciničnu prefinjenost, tako se i čitavo čovečanstvo nalazi između stvaralačkog i radnog života i mefistofelskog poricanja i uništenja i mora se odlučiti.

Pored pesničkih dela, Gete se bavio i teoretskim, prirodno-naučnim i praktičnim studijama iz raznih oblasti: zanimao se za geologiju, proučavao uporednu anatomiju radi predavanja na slikarskoj akademiji, zanimao se za botaničke studije, za poljoprivredu i probleme navodnjavanja, morfologiju, optiku i nauku o bojama, meteorologiju i mineralogiju.

Godine 1780. pronalazi intermaksilarnu kost. Govorio je da je klasicizam kontrolisao umetnost, ali da je romantizam bolest, pa je pisao pravila za nemačku poeziju.

Godine 1832. Gete se razboleo. Iako je dobio običnu prehladu, njegovo staračko telo nije imalo dovoljno snage da joj se odupre. Čovek koji se celoga života plašio smrti, koji je izbegavao i samo pominjanje te reči i nije smeo da posmatra sprovode, sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i dremao. Upitao je svog slugu, Frederika, koji je datum: „22. mart."- „Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je, a zatim pao u dubok san. Na trenutak se probudio i prošaputao bez vidljivog razloga: „Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" , da bi trenutak pre smrti uzviknuo: „Svetlosti... Još više svetlosti!" Umro je u 83. godini života i sahranjen je na Starom groblju u Vajmaru.

Dragan Matić

GETE OD VERTERA DO FAUSTA

"Jadi mladog Vertera" se završavaju samoubistvom glavnog junaka, što je širom Evrope pokrenulo modu pravih samoubistava

Mladi Gete, Rusoov učenik, stvara nemačku književnu samosvest u zbrci seksualnih dvosmislenosti. Poput Sada, Gete je ličnost prelaznog perioda, delom klasičar, delom romantičar. Kao čovek nove renesanse, težio je tome da ovlada svim umetnostima i naukama. Do kraja svog dugog života bio je kulturni lider Evrope, kao što je to bio Volter u osamnaestom veku. Biografija je još davno utvrdila Geteove seksualne ekscentričnosti i amoralni titanizam volje. Ali veliki deo obimnog naučnog komentara o Geteovim pesmama, komadima i romanima je neobjašnjivo bezbojan, paralisan strahopoštovanjem. Nema ni jednog pisca njegovog ranga kod koga je raskorak između biografije i kritike tako izražen.

Geteova novela Jadi mladog Vertera (1774) dovela je do internacionalnog uticaja Sturm und Drang škole, sa njenim rusoističkim senzibilitetom. Verter, kome Gete pripisuje sopstveni datum rođenja, Rusoov je emotivni feminizirani muškarac, bled, melanholičan, plačljiv. Za Vertera, detinjstvo je predivno i čisto, dok je muževna zrelost prljava i ponižavajuća, stoga je plemenito odbijati da odrastemo. Jadi mladog Vertera završavaju se samoubistvom glavnog junaka, što je širom Evrope pokrenulo modu pravih samoubistava. Samoubistvo u verterovskom stilu nosi u sebi agresivni autoerotizam, veličajući čin koji Crkva osuđuje kao najteži greh. Njegovo samoubistvo je strogo ritualno: pištolji moraju proći kroz daimonske ruke Lote, ljupke devojke koju Verter pretvara u romantičarsku femme fatale.

Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) predstavljaju splet seksualnih problema. Feminizirani muškarac je središte romana Jadi mladog Vertera, dok u Vilhelmu Majsteru dominira muškobanjasta žena. Glavni transvestit u Vilhelmu Majsteru je Minjon, koju Džordž Lukas naziva "pravim utelovljenjem romantičarskog duha". Kada je Vilhelm prvi put vidi, adolescentkinja Minjon nosi mušku odeću, i on ne može da joj odredi pol. Ona je "enigma" koja za njega ima magijsku fascinaciju. "Ni muško ni žensko", Minjon se fanatično drži svog transvestizma. Ona strastveno odbija žensku odeću: "Ja sam dečak, neću da budem devojka!" Tek na samom kraju Vilhelma Majstersa saznajemo da je Minjon rođena iz incesta između brata i sestre. Incest, koji se ovde brani, postaće paradigma romantičarske seksualnosti.

Faust, Geteov doprinos svetskoj literaturi, povezuje renesansu sa romantizmom. Još od Hamleta, koji je uticao na ovaj komad, nije bilo tako iscrpne analize moralne i seksualne dvosmislenosti zapadnjačke svesti. Istorijski doktor Faust bio je beskrupulozni mag koga se njegov savremenik Martin Luter odrekao. Prva Knjiga o Faustu (1587), koja osuđuje Fausta zbog njegove intelektualne taštine, pokazuje buđenje protestantske svesti protiv opasnosti renesansnog paganizma. Gete proširuje seksualni komentar u priči o Faustu. Zapadnjački um je shvaćen kao seks i moć, koji se bore protiv Boga i prirode. Don Žuan i Faust su najkarakterističniji mitovi postklasičnog Zapada. Oni predstavljaju dominaciju, agresiju, volju za moć, sve veličanstvene ambicije paganizma koje hrišćanstvo nikada nije uspelo da savlada.

Faust je Gete, umetnik kao mag, baš kao što je i Mefisto Gete, umetnik kao neprijatelj Boga. Kao renesansni alhemičar, Faust traga za tajnama prirode. Faust, komad u kome je glavni junak alhemičar, ima razuđenu alhemičarsku formu. On se sastoji iz dva dela, mnoštva epizoda, i gomile sporednih likova. On kombinuje klasičnu kulturu sa hrišćanskom. On meša tragediju sa komedijom, epsko sa lirskim, idealnu lepotu sa grotesknim i opscenim. Greta predstavlja naivnu osećajnost, Mefisto ciničnu prefinjenost. Faust je, kao i čitavo čovečanstvo, zarobljen negde na sredini.

Gete nije dozvoljavao da se u njegovom prisustvu spominje ime njegove majke. On ju je izbegavao. Geteova majka bila je suviše jaka ličnost. On se plašio da joj priđe suviše blizu da ne bi ponovo bio apsorbovan u njeno gravitaciono polje i vratio se u stanje detinjske zavisnosti. Geteov biograf kaže: "Njegovi odnosi sa ženama najčešće su se završavali seksualnim odricanjem". U vreme kad je pisao poeziju posvećenu Betini, akrobatkinji dečačkog izgleda koju je Gete video u Italiji 1790, Gete priznaje postojanje homoseksualnih osećanja. U jednom potisnutom venecijanskom epigramu on kaže: "Veoma volim dečake, ali devojke više; / Kada mi devojka dosadi, još uvek može da mi posluži kao dečak" (40). Kasnije je u životu rekao: "Seksualni čin uništava lepotu, ali ništa nije lepše od onoga što prethodi tom trenutku. Samo u antičkoj umetnosti sačuvana je i prikazana večita mladost. A šta drugo znači večita mladost nego nikada ne upoznati muškarca ili ženu". Gete je bio herojski samodovoljan i okrenut sebi. Poput Betovena, on se venčao sa samim sobom. Tvrdio je da nema poroka ni zločina od koga bar trunku ne može naći u sebi. Gete je rekao. "Geniji doživljavaju drugu adolescenciju, dok drugi ljudi imaju samo jednu mladost". Nakon bolešljivog detinjstva, on se prihvatio energičnog programa vežbi da bi uvećao svoju snagu: zgrabio je muževnost snagom volje. Geteova energija u starosti bila je legendarna. Svojim oronulim savremenicima obraćao se snishodljivo. Činilo se da Gete smatra da poseduje nadljudsku snagu da se odupre smrti. Tomas Man kaže da je bilo nečega "sirovog" i "divljeg" u "arogantnom načinu na koji se Gete ponekad hvalisao svojom vitalnošću, svojom neuništivošću".

politika.co.yu

BAUK

Ko to jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj?

To otac sa čedom svojim kroz pusti jaše kraj.

Dok vije vihor besni i strašna seče stud,

On dete svoje grli, o toplu greje grud.

Što sine skrivaš tako lice i pogled svoj?

Bauka zar ne vidiš, oče, u noći toj?

Bauka, krunu onu i njegov dugi skut?

To sine, noćne magle prelaze neba put.

” O drago čedo, hodi i podji sa mnom ti!

Prekrasne igre mnoge zajedno ćemo igrati,

Po obalama cveće šareno ćemo brat’

Majka će moja tebi zlaćeno ruho dat.”

O oče, zar ne čuješ šta zbori bauk taj,

Kako me tiho zove i mami u svoj kraj?

Smiri se, čedo moje, to nije bio glas

Iz suhog lišća vetar pozdravlja šumom nas.

“Hoćeš li, slatko čedo, hoćeš li kraju mom?

Tebe će moje kćeri paziti ljubavlju svom

One će noću igrat’ lagani tanac svoj

I ljuljaće te brižno i pevat’ slatki poj”

O oče, zar ne vidiš otud u onaj mrak

Da baukove kćeri rukom mi daju znak?

Da čedo moje, vidim, al’ tebe vara gled

To noćni vetar starih povija vrba red.

“Ja volim čedo tebe i lice što ti sja,

Nećeš li milom, silom odneću tebe ja!”

O oče, on me hvata, bauk me grabi sad,

Bauk mi,oče, evo zadade bol i jad!

Dubokom prožet jezom otac uspori gred

U naručju mu sinak od bola bled,

A kad je pred dom stig’o s mukom i jadom svim,

Mrtvo čedo bilo na grudima njegovim.

KLARIČINA PESMA

Poplavljen

srećom

i jadom i snom,

strepeti

nadom

i grcati njom,

klicati

s nebom,

nemeti pod njim –

voleti! – Bože,

šta ima nad tim!

DOBRODOŠLICA I RASTANAK

Na konja! srce burno reče;
poleteh skoro isti tren.
Ljuljuškaše već zemlju veče,
gorom se plela noćna sen;
ramena hrasta-ispolina
već zaogrnu maglen skut,
iz žbunja gledaše me tmina
stotinom očiju uz put.

Mesec se mutni tužno njih’o
zasevši na oblačka hum,
mahaše vetar krilom tiho,
stravičan slušah njegov šum;
noć čudovišta bezbroj stvori,
al’ bodra radost svlada strah:
o, kakvom vatrom krv mi gori!
U srcu kakav oganj plah!

Spazih te i tvoj pogled mio
ozari svaki damar moj;
svim srcem svojim tvoj sam bio,
svakim sam dahom bio tvoj.
Prolećni rumen ćuv je lako
obavijao tebe svu,
pa nežnost za me – Bože! Kako,
čime zaslužih sreću tu?

Al’, avaj! mlado sunce sinu,
rastanak srce steže tad:
u poljupcu ti pih milinu,
u oku tvome čitah jad!
Ja podjoh; vlažan, bolom skoljen,
pratio me pogled tvoj:
pa ipak, sreće biti voljen,
sreće voleti, Bože moj!

BOŽANSKO

Plemenit nek je čovek,

Samilostan i dobar.

Jer samo to

Razlikuje ga

Od sviju bića

Koja znamo.

Zdravo neka su nepoznata

Viša bića

Koja slutimo!

Njima nek naliči čovek;

Njegov primer nek nas uči

Da verujemo u one.

Jer priroda je

Neosetljiva:

Obasjava sunce

I zle i dobre,

A zločincu

Kao i najboljemu

Sjaju mesec i zvezde.

Vetar i reke,

Grom i tuča

Huče svojim putem

I zahvataju

I promahu

Jednog po jednog.

A tako i sreća

Nasumce grabi u gomilu,

Zgrabiv čas dečka

Tršavu čednost,

A čas ćelavo,

Grešno teme.

Po večnim, gvozdenim,

Velikim zakonima

Moramo krug svog

Bitisanja svi

Da opišemo.

Jedino čovek

Može nemogućno:

On razlikuje,

Bira i sudi;

On može trenutku

Trajanje da da.

On samo sme

Da nagradi dobrog,

Da kazni zlog,

Da leči i spasava,

I sve što luta, bludi,

U svrhu da sveže.

I mi štujemo

Besmrtna bića

Kao da su ljudi,

Kao da u velikom čine

Što najbolji u malom

Čini ili bi hteo.

Plemeniti čovek

Nek je samilostan i dobar!

Neumorno nek stvara

Korisno, pravo,

Nek nam bude uzor

Slućenih onih bića!

MAJSKA PESMA

O, al' mi blista

priroda sva!

Al' kliče polje!

Al' sunce sja!

Iz svake grane

pupi po cvet,

a iz žbunova

glasova svet;

iz svakih grudi

radost i raj.

O, zemljo! sunce!

O, srećo, traj!

Ljubavi, lepša

no oblak taj

što zlatni zorin

upija sjaj,

ti polju daješ

blagoslov nem,

a cveća dahom

i svetu svem.

Devojko! draža

no život sam!

Pogledaj! taj pogled!

Voliš me, znam.

Ne voli ševa

pesmu ni let,

nit dah nebesa

jutarnji cvet

ko što te voli

plahi mi dah,

tebe što mladost,

radost i mah

zvucima daješ

pevanja mog.

Ljubav ti ovu

platio Bog!

DNEVNIK

Poverujemo po slušanju dugom: 

ljudsko je srce večno neprozirno; 

i hrišćanin je, priznajmo to s tugom, 

ko svaki neznabožac grešan silno. 

Najbolje: dajmo ruke jedno drugom 

i ogrešenja prihvatajmo mirno: 

jer nešto vlada kad nas zli duh kuša, 

pa spaseni su vrlina i duša.

Od moje drage dugo već daleko, 

posle sve dnevne zaposlene jave, 

i ma šta da naučih ili stekoh, 

ona mi ne izbijaše iz glave; 

spomen na daljnu ljubav sine meko 

ko noću zvezda roj kroz tamnu plavet, 

te pero, pišuć što se obdan zbilo, 

obličje njeno dočarava milo.

Pohitah natrag. Al' u tome času 

slomi se točak; - još noć zakašnjenja! 

Već sanjah: kola domu prispela su, -

a sada treba rada i strpljenja. 

Kovač i kolar, koje grdnjom zasuh, 

kuckahu mirno i bez objašnjenja. 

Bubica svaki zanat ima dosta. 

Da čekam i da gundjam - to mi osta.

Kud ću sad? - Spaziv prvo konačište, 

udjoh; izgledalo je kako-tako. 

Cura sa svecom zapita: "Šta ište 

gospodin?" Odmah osetih se lako. 

Prijatnim nadjoh trem i stepenište, 

učini mi se divnim sopče svako. 

Čoveka grešnog što slobodno leče 

lepota svojim nitima upleće.

Sedoh tad za svoj dnevnik, koji krije 

podrobno što se tokom dna zbilo, 

da kao i pre, dok sve živo spije, 

na radost sebi i dragani miloj 

pišem; al' ne znam, mastilo se nije, 

ko pre, zbog svake tričarije lilo: 

devojče mi se uz pozdrav pridruži, 

večeru dostojanstveno posluži.

Obratih joj se, ona odgovori; 

sa svakom rečju sve krasnija biva. 

Pa kako lako i vešto sve tvori 

krećući rukom na način predivan - 

ma šta da ludost u nama razgori - 

tek, spopade me ludi zanos silan, 

stolicu na pod sruših iznenada, 

skočih i zagrlih je; ona tada 

prošapta: "Pusti! Dole sluša stara 

tetka ko zmaj i svaki tren mi broji; 

kad zakasnim, i šiba me i kara, 

jer dok sam ovde za čast mi se boji. 

Ali ti bdi i vrata ne zatvaraj, 

pa će nas ponoć ljubazno da spoji." 

Brzo se ote iz naručja moga, 

ode, pa služeć dodje posle toga;

ali i gledajući! Pogled svaki 

nebeske slasti meni obećava. 

Ne sputava nijedan uzdah laki 

što lepše grudi joj uobličava. 

Kraj uha i po vratu joj se bakri 

cvet mnogi što ga ljubav rascvetava; 

sve obavivši, sa služenjem presta, 

podje, pa stade, obazre se, nesta. 

Ponoćni čas se na sokake sveo; 

čeka me prostran ležaj da me njiše, 

al' da na njemu uzmem manji deo, 

u ljubavnome pravilu to piše. 

Taman sam sveće ugasiti hteo, 

kad začuh nju gde ide ponajtiše; 

pogledom žudnim pih je, a kad leže, 

ruka u čvrsti zagrljaj je steže.

Al' otrže se: "Dozvoli da zborim, 

ne želim da se ko neznanka dajem. 

Privid je protiv mene; pre se borih 

i stideh se pred muškim nasrtajem. 

Ko nepristupačnu sav svet me kori; 

al' srca strast sad prvi put saznajem: 

čim spazih te, zavoleh te; da dam se 

tebi - taj isti tren zaklela sam se.

Čistu me imaš; da je što u mene 

i bolje, sve to dala bih ti sada."

Na grudi tad me privi ražarene, 

ko da je samo mom grljenju rada. 

Dok ljubih oči i usne medene, 

čudno me nešto skoli iznenada: 

onaj što majstor vatren je inače 

bio, sad hladan uzmiče ko djače.

Ko poljupcem il' slatkom reči jednom 

da sve što srce iste dobila je. 

Kako li krotko, potčinjeno, čedno 

pogledu mome bujno telo daje! 

Vesela, ushićena, pa najednom 

spokojna, ko da zadovoljna sva je. 

Počivah i ja, na nju gledajući, 

još u svog majstora se uzdajući.

Al' dok se jedih zbog udesa čudna, 

dok jarosne sam duše sebe kleo 

i grdio zbog posla uzaludna, 

jer bolje ne bi, ma koliko hteo: 

ona mi zaspa, lepša nego budna; 

a fitilj skoro dogore već ceo. 

Za trudnim danom san spopadne rado, 

i nikad odveć rano, telo mlado.

Počivala je nebesnički lako 

ko da za nju sva postelja je bila, 

a stisnut zidu, zgnječen u sam pako, 

nemoćan onaj kom sve je ponudila. 

Ujeden zmijom, žedan putnik tako 

sruši se ispred izvora, svog cilja. 

Ona u susret snu milome spava; 

on, da je ne prene, dah uzdržava.

Pribran pred tim što prvi put ga snašlo,

on veli sebi: sad iskusi i ti 

zašto se krsti mladoženja plašno 

da ne smute ga čarolijske niti. 

Bolje u boju zateći se strašnom 

nego ovako osramoćen biti! 

Ne beše tako kad prvi put oči 

videše dragu gde u salu kroči.

Tad planuše ti čula, srce granu, 

u tebi sve je navrlo od žudi. 

U hitri ples je smami niz dvoranu, 

tek što je tače već smesti je u grudi, 

kao da samog sebe želiš; planu 

stostruko sve čim ona te uzbudi: 

sve sile što nam duh i telo drže, 

a onaj majstor od sveg ponajbrže.

Sve veća naklonost i žudnja raju 

privedoše nas: sa njom, adidjarom, 

najlepšim cvetom, verih se u maju; 

kako li strast ovlada mladim parom! 

Kad je u crkvu uvedoh na kraju - 

priznaću sad: pred popom i oltarom, 

pred tvojim krstom, okrvavljen Hriste - 

Bog nek mi prosti! - probudi se Iste.

O, bračna noći! Vi, jastuci silni,

zastori gusti, rublje zlatotkano, 

pokrivke što ste krile kril'ma svilnim 

rvanje strasno dok dan nije svano! 

Ptice što nas u novu strast umilnim 

budiste pojem, nikad odveć rano! 

Za igru beste štit nam kao stvoren: 

pripravna ona, ja nikada smoren. 

Dok potom krasmo kao deo plena 

često gde bilo bračna sveta prava, 

sred zrelog žita, u trsci kraj sena 

ili sred bujnih mirisavih trava, 

valjani sluga znade istog trena 

i više puta da nas usrećava! 

Sad, kleti slugo, nepomičan gledaš! 

Najlepšu sreću gospodaru ne daš!

Al' majstor-Iste ima svoje ćudi, 

naredba neće kod njega pomoći. 

Najednom tu je, gle, tiho se budi, 

k staroj se snazi uzdiže i moći; 

sad može da odluči putnik hudi 

hoće l' kraj vrela žedan da prenoći. 

Da usnulu poljubi, k njoj se priže; 

al' zape, nešto trže ga i diže.

Ko ga u čelik-snagu opet prenu 

do onaj lik, taj večno drag mu znamen,

nje koju mlad je uzeo za ženu? 

Odande blista svež i krepak plamen, 

pa ko što maločas nemoćan svenu, 

sada se plaši kad je jak i stamen; 

drhteć se sklanja, pažljivo, što tiše, 

iz kruga čarobnog, pa seda, piše: 

Bližih se domu, ali noć me ova 

zamalo natrag baci i udalji, 

no sad na mestu najčudnijem snova 

za tobom verno srce se zapali. 

Tajnovita na kraju čitaj slova: 

tek bolest zdravog čoveka prekali.

Štošta ćeš lepo u svesci toj zateći, 

al' ništa neću o najlepšem reći.

Tad petao se javi. Što može brže 

zadiže ona pokrivač i skoči 

i odenu se. Ali tad se trže, 

videvši gde je, pa obori oči; 

moje pak htedoše da je zadrže 

kad mi iz sobe poslednji put kroči. 

Al' rog vozačev odjeknuo beše, 

pa udjoh, kola dragoj me poneše.

A pošto dela pesničkoga smera 

poukom treba da krepe i snaže, 

tom omiljenom običaju veran 

i ja ću da vam nauk pesme kažem: 

životni put je džombast i čemeran, 

ali sred ludog sveta moć pomaže 

poluga dveju sred zemaljske tišme: 

dužnost veoma, ljubav mnogo više.

PROMETEJ

Pokrij svoje nebo, Zevse

oblaka tmušom

i kušaj, kao ludo dete

što obezglavljuje čkalj,

svoju snagu na hrašću i bregovima!

Ali mi zemlju moju

moraš ostaviti

i kolibu, koju mi ne podiže ti,

i ognjište moje,

na čijem ognju mi

zavidiš!

Bednijeg ničeg ne znam

pod suncem od vas, bogovi!

Kukavno prehranjujete

žrtvenim porezima

i molitvenim dimom

svoje veličanstvo;

a skapali biste da nisu

prosjaci i deca

punonadežne lude.

Detetom kad bejah

i ne znađah ni kud ni kamo,

obraćao sam zalutali pogled

suncu, kao da nad njim

ima uho da čuje moj vapaj

i srce, kao moje,

da se sažali nevoljnome.

Ko mi pomože

protiv obesti titana?

Ko me od smrti spase,

ko od sužanjstva?

Zar nisi sve to učinilo samo ti,

do svetosti zažareno srce?

A plamtijaše li mlado i dobro,

obmanuto, zahvalnost za spasenje

onome što spava gore?

Ja da te štujem? Zašto?

Jesi li ublažio ikad

bole potištenome?

Jesi li utro ikad

suze skrušenome?

Zar me nije skovalo čovekom

svemoćno vreme

i večni udes,

gospodari i moji i tvoji?

Il' misliš valjda

da mi valja mrzeti život

i bežati u pustinje

što nisu sazreli svi

cvetni snovi?

Evo me gde sedim, 
stvaram ljude

po svojoj slici,

rod meni ravan,

da trpi, da plače,

da uživa i da se raduje,

i da se ne osvrće na tebe,

kao ni ja!

MORSKA TIŠINA

Mir duboki vodom vlada,

nepomično more ćuti;

niz pučinu glatku svuda

gleda lađar zabrinuti.

Nigde vetra s jedne strane!

Smrtni pokoj, strašan, ledan!

U daljini grdnoj tamo

ne miče se val nijedan.

BLIZINA DRAGOG

Mislim na tebe

kad se od sunca zapali

pučina sva,

Mislim na tebe

kad mesec ustreptali

nad izvorom tka.

Vidim te kad na putu dalekom

spazim uzvitlan prah,

sred noći, kad čoveka

na uskoj stazi obuzme strah.

Čujem te

kad se sve more uskoleba

uz mukli huk.

Slušam u lugu

kad ispod celog neba

zavlada muk.

Ti si uz mene,

bliskošću svojom rasplinu

daljinu svu!

Zalazi sunce,

skoro će zvezde da sinu.

O, da si tu!

ČEŽNJA

Vi venete, slatke ruže,

ne nosi vas draga sad,

vaj, cvetajte nesrećniku

kome dušu lomi jad.

Ja se setan sećam dana

kad sam bio sasvim tvoj,

i rad prvih pupoljaka

zorom hito u vrt svoj,

I pred tvoje noge baco

puno cveća, čitav žbun,

a pred tvojim ljupkim licem

osećo se nade pun.

Vi venete, slatke ruže,

ne nosi vas draga sad,

vaj, cvetajte nesrećniku

kome dušu lomi jad.

KRISTEL

Često mi se duša smrkne sva,

srce mi tegoba tre.

No kad sam kod svoje Kristel ja,

opet je dobro sve.

Vidim je tu sad,  onde sad,

a ne znam, da pita ko,

ni kako mi se, ni gde, ni kad,

ni što mi se sviđa to.

Ta tamna šeret-oka dva,

nad njima veđa gar,

spazim li samo, duša mi sva,

utrne, plane u žar.

Ima li tih ljupkih usta gde,

okruglih obraza tih?

I drugih još oblih stvari, - ne

da oka ne skineš sa njih!

A kad obujmim njezin struk

u valsa vihor-snu,

pa krug u krug uleće, kroz luk,

ko mi je ravan tu!

Bude l'joj toplo, posrne li pri tom

uljuljkujem je odmah ja

na svojim gurdima, u naručju svom,

kraljevstvo šta će mi, šta?

A kada pogled, odsutan za svet,

upije u me, i sva

priljubi mi se kao žedni cvet

i poljubac dugi mi da,

prožme me celog mraz i mrak

kroz srž srcu do dna.

Tako sam slab i tako jak

i blažen i srećan ja!

Tad više i više hteo bih sve,

dan mine, ko vetrom dah:

pa da me i noću ostave kod nje

ne bi me bio strah.

A dobiću je jednom, mnim,

i zanos platiti svoj,

pa ne svrši l'se jad moj tim,

nek umrem na grudima njoj!

LIDI

Jedinog, Lida, kojeg voleti možeš

tražiš celog za sebe, i s pravom.

I jeste samo tvoj.

Jer otkad odoh od tebe

čini mi se i najbržeg života

komešanje bučno

samo koprena laka,

kroz koju gledam tvoj lik

vazda kao u oblacima:

Blista mi ljupko i odano

kao što kroz nemirne zrake severne svetlosti

odbljeskuju večite zvezde.

LJUBAV BEZ POČINKA

Proti snijegu, oluji,

proti vjetru što huji,

kroz gudura ralje,

kud magla se zbira,

sve dalje i dalje,

bez stanke i mira!

Volim kroz patnje,

ja se probijat,

nego pod srećom,

toliko se svijat!

Kad srce tako

za srcem žudi,

ah, kako čudno

boli to budi!

Kako da bježim?

Spram šuma da težim?

Uzalud napori svi!

Života si kruna,

slast nemira puna,

ljubavi, ti!

MESECU

Ispunjuješ opet dolju
tiho sjajem u maglini.
I otkrivaš jošte jednom
dušu moju u celini.

Rasprostireš nad poljane
blagog lica zraku svoju,
ko prijatelj ljupkim okom
što na sudbu gleda moju.

Svaki odsjaj vedrih, mutnih
oseća mi srce dana,
i ja gredem u samoći
izmeđ' sreće, bola, rana.

Teci, teci, draga vodo!
Nikad veso biti neću,
tako šalu, poljub zgubih,
tako vernost i najveću.

Ta imadoh negda ono
dragoceno što je tako
da se nikad, aoh bola,
zaboravit ne da lako!

Šumi vodo duž doline
neumorno i bez tija,
šumi, šumi i dovedi
pesmi mojoj melodija!

Kada u po zimnje noći
besneć burno nadolaziš,
ili kada u proleće
mladičine grane kvasiš.

Srećan ko se od sveg sveta
bez i trunke mržnje skloni,
s prijateljem na prsima
dušu lepom svu pokloni.

Na šta ljudi i ne misle,
o čemu se i ne sniva
kroz lavirint prsa naših
u tavnoj se noći zbiva.

NOĆNE MISLI

Žao mi je vas, o vi jadne zvezde,
Što tako divno i jasno sijate,
Nevoljenome svetleći brodaru,
Bez nagrade od boga a i ljudi,
Ne znate, bedne, šta reč ljubav znači,
Niti ste za njen osećaj saznale!
Bez prekida vas vode večni sati
Nebesima povorke vaše sjajne.
O, kakve li ste prevalile pute,
Dok srećan bejah u naručju drage,
Ne misleći na vas ni na vedru noć!

NOVA LJUBAV, NOVI ŽIVOT

Srce, srce, šta to biva?

Šta te tišti, šta te svi?

Čudno li se sve to zbiva!

Jesi l' ti to il' nisi ti?

Prođe sve što pre voljaše,

prođe što te pre boljaše,

prođe mar i mir tvoj.

O, srce moje, otkud to?

Je li okov neumoljiv

cvetna mladost ta, taj drag

lik, taj pogled neodoljiv,

predan, topal, dobar, blag?

Kad se rešim da je manem,

da se trgnem, nje okanem,

u tren oka put me moj

avaj! Opet vodi njoj!

I tom niti neraskidnom,

ko činima vila zla,

u lancu me drži stidnom

vragolanka ljupka ta.

U volšebnom krugu bludi,

svija me po njenoj ćudi,

bez promene! Da li snim?

Ljubavi, o dosta s tim.

Je li okov neumoljiv

cvetna mladost ta, taj drag

lik, taj pogled neodoljiv,

predan, topal, dobar, blag?

Kad se rešim da je manem,

da se trgnem, nje okanem,

u tren oka put me moj

avaj! Opet vodi njoj!

Avaj! Opet vodi njoj!

Avaj! Opet vodi njoj!

OPOMENA

Zar ćeš večno da tumaraš?
Gle, dobro je blizu, tu.
Tu je sreća, što se varaš!
samo znaj da ščepaš nju.

PESMA KOFTA

Hajd, pa počuj reči moje!

Otmi korist mladoj snazi,

rano uči mudar biti:

Na velikoj sreće vazi

vazda igra jezik viti;

Il ćeš tonut il se peti,

il' vladati i uzeti,

il' služeći dati svoje,

likovati ili kleti,

nakovanj il oganj biti.

PESMA HARFISTA

Tko nije na svoj hljebac suze lio,
Tko nije nigde cele noći
U plaču na svom logu bdio,
Taj ne pozna, vi nebeske noći!

U život vi uvedite čoveka
I puštate da jadnik bude kriv,
A tada bol i stradanje ga čeka,
Jer svoju krivnju svak ispasta živ.

PJEV DUHOVA NAD VODAMA

Ljudska je duša

slična vodi;

S neba silazi,

k nebu se penje,

i opet dolje

na zemlju mora

u vječnoj mijeni.

Teče s visoke,

strme hridi

čisti mlaz;

Tad pršti ljupko

u oblacnom valu

spram glatke stijene

i, lako dočekan,

prozračan, struji

tiho šumoreći

u dubinu.

Štrče li grebeni

u susret slapu,

pjeni se srdito

s kama na kam

u ponor.

U plitku koritu

šunja se travnjakom

a u mirnu jezeru

pasu svoj lik sva sazviježđa.

Vjetar je ljupki

ljubavnik vala;

Vjetar s dna miješa

zapjenjene vale.

Dušo čovječja,

kako si slična vodi!

Sudbo čovječja,

kako si slična vjetru!

POSVETA

Svanu. Dolazak i šum novog dana

poplašiše mi san jutarnji moj.

I ja, probuđen, iz mirnoga stana,

ka vrhu brega put uspravih svoj.

O, kako beše duša razdragana

jutarnjom rosom i cvećem u njoj!

Ko da se dizo dan mladi i lepi

- čarima svojim duh da mi okrepi.

I stigoh vrhu. A sa rosne trave,

ko bela traka pođe magle pram:

diže se, izvi oko moje glave,

dok se u magli i ja nađoh sam.

Veo, što sakri daljine mi plave,

spreči da srcu ushićenja dam.

Jer skoro tako gust se oblak svio,

da sam u sumrak, sam, zatvoren bio.

Najednom sunčev sjaj prodre kroz tminu

ko da vedrine skore šalje znak.

Magla se razbi... Delom u dubinu,

a delom pođe nad šumom zrak.

O, kako srećan pozdravih vedrinu

dvostuko lepu - kada nestade mrak!

Vazdušna borba još dugo traja,

a ja već bejah – zasljepljen od sjaja.

Uskoro oči pogledaše tamo,

nagonom srca pokrenute zar...

Al' za trenutak usudih se samo,
jer sve zablista, ko plamen i žar.

Kroz oblake je slazila amo

božanska žena...  Takvog oka čar

ne videh nikad, niti sliku taku.

Ona me vide, lebdeći u zraku.

"Ne poznaješ me?" - začuh njene reči,

taj ljupki, nežni, pun vernosti glas.

"Poznaješ onu koja rane leči:

 Životu pruža i melem i spas?

Da, poznaješ me, jer ništa ne spreči

večitu vezu koja spaja nas.

Zar nisi za mnom čeznuo, i kao

dete još, k meni suzni pogled slao?"

PRED SUDOM

S kime sam zanijela, neću vam reći,
Ma umrla ovog trena
Vi pljujete na pod: gledaj te kurve!
A ipak sam čestita žena.

S kime se ljubim, neću vam reći.
Drag mi je, divan je za me,
Nosi li zlatan lanac o vratu
Ili samo šešir od slame.

Pa ako već mora biti sramote,
Poneću sama sve jade.
Ja njega znam, on mene zna,
A bog nas oboje znade.

Mira mi dajte, uvaženi sude!
Nikome ništa nismo krivi!
Dete je moje i ostaće moje,
Od mojih će ruku da živi!

RUŽICA NA HRIDI

Spazi momak ružin cvijet,

ružin cvijet na hridi;

Beše mlad i beše lijep,

- potrča mu u susret,

da ga bolje vidi.

Ružo, dušo, ružice,

ružice na hridi.

Momak reče: „Predaj se,

ružice na hridi”!

Ruža reče: „Ne dam se,

ubošću te, čuvaj se,

- vječno će da bridi!”

Ružo, dušo, ružice,

ružice na hridi.

Divlji momak uzabra

ružin cvet na hridi.

Ružica se branila,

grebla ga i ranila,

al’ se on ne stidi.

Trpi, dušo, ružice,

ružice na hridi.

PUTNIKOVA NOĆNA PESMA

Nad svim vrhovima
je mir.
U vršcima svima
jedva će živ
i dašak još koji biti.
Pjevanje ptica je stalo.
Čekaj: još malo,
pa ćeš počinut i ti.

drugačiji prevod

***

Obujmio planinu dubok muk
Kroz tišinu ne krade se ni zvuk
ni vetra ćuv.
Sve spi.
Zanemele ptice gorom,
nadaj se, nadaj skorom
miru i ti.

ŠARLOTI FON ŠTAJN

Što nam dade vid dublji i veći
da u Sutra zremo slutnjom zlom,
da se nikad ljubavi i sreći
ne predamo blaženosti snom?
Što nam, sudbo, dar duši dosudi
jedno drugom da u srce zri,
da bismo kroz sviju mena ćudi
srž odnosa svog saznali mi?

Ah, tma ljudi, trajuć dane sure,
ne zna ni svog srca zvuk i kret.
Nasumice i beznadno jure
s nepredvidnim bolom kroza svet,
kliču onda kad im sreće krila
iznenadne zore snesu žar.
Samo nama nije data bila
uzajamna sreća ta na dar,
da volimo, da se ne poznamo,
da smo jedno drugom ne znam šta,
da za srećom iz sna tumaramo
i strepimo ispred zla i sna.

Blažen koga san prazan zanima,
blažen kom su slutnje tašta sen!
Snom i slutnjom nas, avaj, prožima
svaki pogled i susret i tren.
Reci šta nam sudba sprema tavna,
reci čim nas do te mere sli?
Ah, u doba iščezlo odavna
ti mi sestra ili žena bi.

Znala si me svega, čula kako
najčistiji nerv treperi moj,
mene, koga teško prozre svako,
čitao je jedan pogled tvoj.
U krv plahu kapala si meru,
vodila me u lutanju mom,
nađoh, slomljen, svoj mir, svoju meru
u naručju anđelskome tvom.
Opsenarski lako svi me sebi,
snom opčini mnoge moje dne.
Ima l’ raja nad slašću kad tebi
beh kraj nogu, kad mi srce sve
na tvom srcu širilo se, pelo,
dobrim sebe zreh u oku tvom,
bistrilo se mojih misli vrelo,
taložio buk u srcu mom.

I sad lebdi tek spomen od svega
oko srca neizvesnog, bdi
još istina stara na dnu njega,
a iz novog stanja žuč mu vri.
I ko da smo s po duše stvorenja,
dan pun sunca sutonski nam sja.
Sreća samo da nas bar ne menja
kob što tako mučiti nas zna.

ZAUVEK

Sve što čoveku od sreće prianja

uz ljudski život, božanskim imenom zva

vernosti sklad, što ne zna kolebanja,

i prijateljstvo, što bez sumnje cva,

luč, što mudraca put vrlih misli proganja,

a pesniku slikama lepim sja,

baš sve sam to u svoje najlepše čase

otkrio u njoj i našao za se.

POSVETA

(Iz Fausta)

Priđoste opet, lelujna stvorenja,
kao pred davni mutni pogled moj.
Da vam sad čvrsta dam uobličenja?
Zar još sam srcem sklon zabludi toj?
Vi navirete svud iz isparenja
i magle – lepo! vas nek vlada roj!
Kako mi dušu mladički potresa
čarobni dašak oko vaših lesa!

Vi donosite slike vedrih dana
mnoge su drage seni usred vas;
javlja se, ko iz zamrlih predanja;
ljubavi i drugarstva prvi čas;
pominje zbrku životnih putanja
obnovljenoga bola zalan glas
i dobre duše koje, prevarene
od kobi zle, uminuše pre mene.

Buduće pesme oni ćuti neće
kojima nekad svoje prve slah;
rasu se krug što ljubazno saleće,
utihnu onaj prvi odjek, ah!
Moj bol sad mnoštvo neznano presreće
od koga me je i kad pljeska strah,
i što sam negda pesmom razgaljivo
ko zna kud luta, ako je još živo.

Čeznja me, već zaboravljena, goni
tim duhovima, u mir, ozbiljnost, sklad,
kao da s harfe Eolove zvoni
pesma i šapće polujasan jad,
ježim se, suza za suzom se roni,
strogo se srce sve razneži sad;
što imam, to se u daljini skriva;
što nestade, za mene stvarnost biva.

MINJON II

Ko čežnju zna, taj zna
jad jada moga!
Pečalna s duše dna,
bez ikog svoga,
onamo gledam ja
u nebo meko.
Ah, ko me voli, zna,
taj je daleko.
Svest mrkne, gorim sva
s dna srca svoga.
Ko čežnju zna, taj zna
jad jada moga.

KRALJ U TULI

Bi kralj u Tuli. – Vjernost
Do groba: sav mu mar.
U smrtni čas mu ljuba
Da pehar, zlatan dar.

Kralj, voleć ga nad svime,
Dok moro suze lit,
Iz njega samo htio
Na svakoj gozbi pit.

Kad smrt mu priđe, doznav
Gradova svojih broj,
Sve nasljedniku dade;
Al ne da pehar svoj.

S vitezim uz sto sjedne
Veseo slavit zbor,
U dvornici, kraj mora
Gdje njegov stoji dvor.

Još jednom vatren gutljaj
Tu popi stari kralj,
Pa s visa pehar sveti
U morski baci val.

Gledo ga padat, tonut
Do mračna hladna dna.
Pa oči sklopi. – Zadnja
Bi njemu kaplja ta.

UMETNIKOVA VEČERNJA PESMA 

Ah, da tvoračka moć duboka
u duhu mom zabruji!
Da tvorevina puna soka
iz šaka mi istruji!

Drhteći samo promucam te,
ali ne mogu stati;
Prirodo, osećam te, znam te,
moram ti oblik dati.

Setim li se godinama
duh se moj razotkriva,
pa sad, gde beše pustoš sama,
u izvoru uživa,

čežnja me, Prirodo, žestoka
za tobom celom pleni!
Siknućeš poput vodoskoka
svim mlazevima meni.

Sve sile u mom duhu novom
vedrinom obasjaćeš
i skučenom životu ovom
bezmernu večnost dačeš.

Geteova “Bajka o zelenoj zmiji i lijepoj Ljiljani”, sa predavanjem Rudolfa Štajnera

“Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa ‘Zabavljanje njemačkih iseljenika. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mjesto u Geteovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvjesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: Himijsko vjenčanje Kristijana Rozenkrojca. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrijednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno-naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života povjeren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodno-naučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno-filozofske djelatnosti naišao je na Geteovu bajku, O zelenoj zmiji i lijepoj Ljiljani. O tome on u svojoj autobiografiji piše sljedeće: 

... Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da tumačim njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko-umjetničkom obliku. Uvijek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam djelatnu fantaziju. 

Vidio sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vrijeme kad je ovaj pisao svoja ‘Pisma za unapređenje čovjekovog estetskog vaspitanja’. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio objašnjenjem čovjekove svijesti sa samom sobom. To je osjećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj djelatnosti. On je osjećao da u čistoj razumskoj djelatnosti duša nije zavisna od tjelesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom nadčulne djelatnosti. Duša je u duhu kada je predana logičkoj nužnosti, smatra on. Ali u toj djelatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa. 

Na drugoj strani je Šiler primijetio kako je ljudska duša u jednoj suprotnoj djelatnosti potpuno predana tijelu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa... ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obje djelatnosti čovjek nije ‘istinoljubiv čovjek’. Čovjek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovjek u takvom raspoloženju kada živi u umjetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u sjenci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi sjenovito apstraktno postojanje. 

Vidio sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje ‘istinoljubivog čovjeka’. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rješenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovjek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja. 

Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog svijeta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku... Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvjesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svijet sebe nadvisio.

Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka slijedi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerješive zagonetke nijesu prijatne, ali jednom popijen gorak lijek počinje da djeluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podsjeća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao, ali smo ga istog trenutka zaboravili. 

Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čovjeku neriješeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svijesti u potpuno novom svijetlu i s razrješenjem. 

Geteova bajka nam daje finu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrješenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajuti kriptični mozaik”.

GETEOVA ZANESENOST SRPSKOM POEZIJOM

I u Gerhardovom slučaju opet vidimo sav golemi značaj Geteova interesovanja za naše narodne pesme. Tim povodom hteli bismo da podvučemo nekoliko bitnih činjenica iz kojih se vidi i najdublja geneza te Geteove zanesenosti za srpsku narodnu poeziju. Ona nije slučajna, ona nije samo estetska, ona nosi obeležja najdublje intimne tragedije. Nemci je tako nisu osetili, možda ni hteli da osete — pa je krajnje vreme da se čuje i ova naša verzija. Po našem mišljenju, ona je tačna u svakom pogledu. Istakli smo je, u svoje vreme, pri Geteovoj proslavi u Berlinskoj akademiji.

Gete je sav prožet osećanjem krivice prema Frederiki Brion, svojoj velikoj ljubavi koju je napustio. To čuvstvo spada u osnovna u Geteu. Još u dubokoj starosti on se seća Frederike i okružava je oreolom najčistije poezije u "Dichtung und Wahrheit". U završnim akordima "Fausta" ona je preobražena Grethen: genije ženstvenosti i oproštaja, koja primi Fausta-Getea u svetlosti večnog života. 

Gotovo je jedini dosad i sa mnogo dobrih argumenata Masen (prof. H. J. Meessen: Clavigo and Stella in Goethes Personal and Dramatic Development", 1950), pokušao da umanji značaj Frederike u Geteovom najvišem stvaranju. On greši, jer tu više i nije reč o pukom biografskom podatku. Ovaj se preobrazio kod Getea u nešto "simbolično" — štaviše, nije puki doživljaj. To simbolično označava i "večnu ženstvenost" i "vrhovni ljubavni oproštaj". Gete je taj oprošlaj tražio celoga života i dao ga je sam sebi tek preko završnih reči Gretheninih (Una poenitentiutn, sonust Gretchen gemant). Grethen je Fausta izmolila sebi od božanstva. I Bielšovski i Gundolf i Pniover (u "Goethe Handbuch") i toliki drugi prikazuju nam kako se Gete za račun Frederike, svetio sam sebi: on je u "Klavigu", u "Gecu" itd. kažnjavao sebe, kroz razne ličnosti. Ta je kazna nedovoljna. Ona je i pesnički nedovoljna, brutalna. Vrhovni doživljaj nije u osveti, već u preobražaju, u oproštaju same žrtve", koje pobeđuje sve patnje i pretvara ih u blaženstvo.

Gete je blagovremeno našao tekst koji je idealno odgovarao i njegovom čuvstvu neiskupljene krivice i samom obogotvorenju čedne, krotke žrtve. To je "Hasanaginica". Ona je mnogo dalje otišla u samopregoru no Grethen i obe Marije (iz "Geca" i "Klaviga"). Ona se uopšte ne žali. Istina, posredi je patrijarhalni stav. A njegove su dubine bezmerne. On nije individualan, već praiskonski. Pred takvom pojavom krajnje ženstvenosti Gete je zanemeo u ushitu. Otud i činjenica da je Gete preveo "Hasanaginicu" genijalno, geteovski. Samo tako prevedena ona je mogla da zanese svet. "Hasanaginica" mu je otvorila oči za bezdani srpske narodne poezije, ali i za riznicu ljubavnih nadahnuća, za sam bliski islamski Istok, koji mu se otkrio tim srpskim podsticajem. Do ,"West-ostlicher Divan"-a, toga praizvora lirske poezije, došlo je (videti naročito kon Konrada Bordacha) posredstvom "Hasanaginice" (prvi dodir sa živim, savremenim i opipljivo bliskim "Bliskim istokom").

Naš je zaključak — da je "Hasanaginica", koja je briznula iz iskonskih pradubina srpske narodne pesme (kao i druge, i lepše pesme sa patrijarhalnim zazorom), učinila na Getea neizgladiv utisak ne samo svojom čednom lepotom, ne samo pradubinama folklornim već, i pre svega, i sticajem samih životnih prilika, koje su za Getea bile od najpretežnije važnosti. Mladićki doživljaj Geteov učinio ga je do krajnosti prijemljivim za "Hasanaginicu", a u daljem pak toku života i za Hafisa, i za srpsku narodnu poeziju uopšte i za pojam svetske književnosti. Gete je, na taj način, bio u dugu prema srpskoj narodnoj poeziji i prema srpskom narodu. (Ja držim da je čak i "Ifigenija" uključena u tu vrstu doživljaja). Bio je naš najveći dužnik. Ali on je taj dug odužio i to u većoj meri, no što to ikoji stručnjaći i hladni istoričari književnosti mogu i da zamisle. On je uzdigao srpsku narodnu poeziju do apoteoze u svetu, on je stvaralački zainteresovao Kopitara i Grima, on je dao krila i okrilje Vuku i moralno ga zaštitio od njegovih "učenih" protivnika (njih je najstrašnije pogodio, kao najučeniji pesnik, kao simbol učenosti), a neposredno i preko Vuka nadahnuo je i Rankea, koji je srpski narod kroz paradnu kapiju uveo u "istoriju sveta". Nije "baba Smiljana" (nasuprot nakinđurenoj i učenoj muzi Mušickog i Svetića) bila ta koju je Gete branio i odbranio — kao oličenje narodne duše i visoke poezije. Ne. Gete je branio i odbranio "Hasanaginicu", a preko nje i svoju Frederiku, i Grethen, i obe Marije i Ifigeniju (tako različnu od Evripidove) i, pre svega, nešto još više: vrhovnu ženstvenost, koja sačinjava svu draž i svu sreću našeg ovozemljaskog opstanka: das ewig Weibliche. Ponavljam: das ewig Weibliche kod Getea našeg je porekla. Ono je u folkloru jednog pesnički visoko nadahnutog naroda i moglo većma da dođe do izraza i kod individualnih pesnika, jer tu nosi večno svoje obeležje, obeležje ničim nepomućeno: narodni pevač ga uopšte i ne pravda; ono se nameće svojom izvornom snagom, ženski stid u najplemenitijem obliku jači je od svih potonjih razloga i sofizama visokoučene poezije.

Stanislav Vinaver

FAUST I GETE

Pakt sa djavolom i ulazak u misterije.

Iskupljenje kroz hrišćanstvo

.

Veliki   nemački   genije   Volfanga   fon Gete je ostavio svetu klasičnu dramu o borbi dobra i zla, iskušenju i stradanju, tragediju pod imenom „Faust“. Dramsko delo puno nemačkih folklornih elemenata, koje je svojom dubinom i složenošću ali i bliskošću sa stvarnošću, postala sinonim za mnoge simbole, pojmove i društvene fenomene. Jedan od tih pojmova koji se tesno vezuje za dramu i Fausta je „pakt sa djavolom“, odnosno „ugovor sa djavolom“ koji smrtnik potpisuje sa djavolom ne bi li dobio ispunjenje svojih želja.

Iz nemačke tradicionalne pučke istorije poznat je mit o doktoru Faustu, lekaru i okultisti iz srednjeg veka, osobi nalik na još čuvenijeg doktora Paracelzusa. Narodno predanje, jer stvarnih istorijskih činjenica ima malo, doktora Fausta predstavlja kao mračnog čarobnjaka i šarlatana. Oko njegovih dela i magijskih podviga se postavlja sumnja, ali mu se u narodnim legendama pripisuju nadnaravna čuda. U svakom slučaju, za običan svet Faust je bio predmet podsmeha i crna ikona srednjovekovnog sujevreja, dok je za ezoterične krugove bio mitska figura kojoj su se izmišljali i dodavali nadnaravni elementi. Koristeći sva ta narodna verovanja i praznoverice, veliki Gete je napravio jedno veliko dramsko delo. Faust i Gete, to je posebna simbioza.

Medjutim, nije nam namera da to izučavamo, niti da se bavimo ostalim aspektima ovog istinski velikog dela ljudskog uma. Namera nam je zapravo mnogo ambicioznija, a to je da kroz delo opišemo samog Getea i njegov skriveni svet misli i duha. Taj zadatak je izvodljiv ako poznajemo neke njegove biografske podatke i ako pokušamo da čitamo izmedju redova njegovih dela, u ovom slučaju Fausta. U svakom slučaju rizikujemo da nas proglase za šarlatane i sanjare koji izvlače zaključke tamo gde ih nema. Stoga upozoravamo čitaoce da se prema ovoj analizi odnose više kritično nego prema drugim književnim analizama nečijeg dela ili spisateljske misli.

Šta je nama privuklo pažnju i nateralo se da se posvetimo pisanju o tome šta Faust i Gete imaju zajedničko? Pa pre svega jedna nedoslednost koja postoji izmedju Getea kako ga odredjeni akademski krugovi predstavljaju, njegovog spoljneg života i njegovih misli utkanih u Fausta. Imamo utisak da te stvari nisu povezane, odnosno da njihova veze nije tako logična kao što izgleda. Zato  ćemo pokušati da ponudimo čitaocu jednu drugačiju sliku Getea, za koju smo već rekli da je naša lična, i da za nju nemamo nikakvih dokaza, osim slutnji, zapažanja i samog Geteovog dela. Sam Gete se nije potrudio da nam to što mi slutimo zvanično objasni, verovatno jer je duboko razumeo svet i sve to majstorski ukomponovao, da je očigledno skriveno u svoj svojoj jednostavnosti i otvorenosti, da su kritičari i ocenjivači njegovog dela to olako prevideli jer su tražili skrivene poruke, simbole i misterije, kojima je Gete u jednom delu svog života bio sklon. Zapravo sam Gete je bio jedna velika misterija, razumljiva samo kroz njegovo delo.

.

Tragedija Fauste je lična priča Getea. Faust i Gete kao

jedna ličnost

Faust je predstava samog Getea. To je prva stvar od koje se kreće u ovoj analizi, iako kritičari vole da Fausta predstave kao univeralni svetski duh, čoveka misli i nauke, jedan opšti pojam ljudske radoznalosti i želje, i tako dalje. Medjutim, Faust je bio sam Gete. Objasnićemo i zašto to mislimo.

Druga teza je da je Faust duboko hrišćansko delo i pouka o spasenju. Iako je poznato da je Gete bio član tajnih društava, kao što je članstvo u Velikoj masonskoj loži Nemačke, da je bio povezivan sa raznim drugim ezoteričnim sektama, Iluminatima, Rozenkrojcerima i slično, Faust je njegov duhovni testament Geteovog ličnog preobraćenja iz misterija u hrišćanstvo, iz gnostika u hrišćanina. Duhovno preobraćenje.

I treće, Gete je svoj spoljni život odvojio od svog duhovnog života, ono što je radio nije ono što je i mislio i u šta je verovao. Ono što je verovao nije ono što je glavno u njegovim delima, već ono što je sporedno, ona radnja koja je naizgled sporedna, ali bez koje drama nema svoju težinu i objašnjenje. Ne kao kod bajki koje imaju linearnu dramaturgiju koja od početnog zapleta ide u jednom izvesnom pravcu i kulminira jasnim rešenjem, kod Getea je glavni tok priče samo paravan za tihi i nevidljivi tok paralelne priče koja je srž njegovog dela i objašnjenja njegovih duhovnih spoznaja. Na primeru Fausta je to očigledno, jer dok je Faust i njegova lična drama sa Mefistofelom onaj glavni tok koji nosi dramu i celu priču oko koje je skoncentrisana sva pažnja, glavna priča i ideja je u životu Margarite, naizgled sporednog lika koji samo treba da pojača sliku Faustove lične tragedije. Tako je i samim Geteovim životom. Dok se svi bave njegovim glavnim tokom i spoljnim obeležjima, njegovo istinsko biće je boravilo negde drugo, rekli bi u dubokoj hrišćanskoj religioznosti.

Sve ove tri teze treba nekako objasniti i interpretaciju Fausta i samog Getea podržati valjanim dokazima. To ćemo uraditi opisom samog Getea i nekih njegovih biografskih podataka na osnovu kojih baziramo naša mišljenje. Pre svega krenućemo od jedne bitne odrednice samog Getea, on je bio nastavak jednog renesansnog duha istraživanja sveta i postojanja. Koliko snažan u pesništvu, to je Gete bio i snažan u nauci i racionalnom zaključivanju. Poznat je slučaj njegovog multifunkcionalnog sata koji je napravio i koji dan danas zapanjuje svojim funkcijama i radom. Takve osobe u onim romantičnim vremenima strasno teže saznanjima i objašnjenjima sveta, koji je dobrim delom bio predstavljan na krut i dogmatski način. Takva stremljenja su Getea doveli u blizak kontakt sa misterijama i onim okultnim grupama koje su istraživala onostrano i takozvana zabranjena i tajna znanja. Donekle je bilo očekivati da če Gete kao slobodni mislilac lako upasti u mrežu takvih društava koja su u tim vremenima bila popularna i u kojima je bilo dosta intelektualaca i naučnika. 

Tajna znanja i spoznaja običnog života

  

Svet   misterija u koji je Gete ulazio obećavao je uspeh novih saznanja. I saznanja su dolazila. Misterije i novi pogled na svet. Pre svega gnosticizam, verovanje u dualnost sveta i stalnu borbu dobra i zla, boga svetla i boga tame, verovanje koje je u nemačkoj književnosti i misli vrhunac doživelo u delima Ničea, setite se samo „Zaratustre“. To je i prvobitna postavka Fausta, odnosno „Pra Fausta“, prvih nacrta dela dok je Gete još bio u fazi verovanja u gnosticizam, inače hrišćansku jeres koja ima univerzalan princip dualnosti preuzet iz prahrišćanskih paganskih religija. U „Pra Faustu“ ne postoji još uvek Margarita, lik iskupljenja i spasenja, i Faust je centralna figura kroz koju se odigrava večita borba bogova za ljudsku dušu.

„Pra Faust“ je postavljen u duhu vremena i društva u kome je Gete boravio, i u skladu sa njegovim tadašnjim verovanjima. I uopšte ceo okvir Fausta je odlikovan simbolima misterija, počev od samog Fausta, istorijske ličnosti i okultne legende, nešto nalik na Paracelsuza ili pak Agripu. Zato je Faust kultna knjiga svih ezoterista jer u njoj oni vide prepoznatljive stvari i simbole. Medjutim, Faust je Geteovo odricanje od ezoterije i povratak hrišćanstvu, pokajanju i spasenju.

Sigurno je da je Gete proveo mnogo vremena u tajnim društvima i misterijama tražeći ono spasonosno znanje i smisao života. To se vidi iz melahnolije koja obavija lik Fausta i njegov život naučnika koji je proveden u besciljnim lutanjima kroz prazna znanja. Takodje, jedan od glavnih pokretača Fausta u delu je gledanje radosti običnog naroda na ulicama tokom proslave Uskrsa. Ključna tačka na koju Gete ukazuje kroz Fausta su upravo to: običan narod, sam život i Uskrs. Punoća života koja Faustu nedostaje i punoća života koja leži u hrišćanstvu naspram suvoće misterija, koje je Gete kroz svoj život zasigurno osetio. Jer, rekosmo on je bio naučni tip osobe, koja može biti zavedene neko vreme, ali ne i sve vreme. Kada je Gete kroz godine koje je proveo u tajnim društvima i u tajnim znanjima počeo svojim naučnim umom da shvata da su to sve umni I emotivni lavirinti bez izlaza, kada je video kako njegovi prijatelji istomišljenici bedno umiru u ludosti i opsesijama, kako kroz ta tajna društva provejavaju mračne tajne, bizarna praksa i mnoštvo demonskih stvari, kako nema istine koja objašnjava sam život, Gete je shvatio gde ne leži istina i okrenuo se svetlu i temeljima hrišćanske vere.

Poznato je iz njegove biografije da se oko njega dešavalo mnogo čudnih okultnih fenomena. I dok je u mladosti bio zainteresovan da te fenomene istraži, u zrelijoj dobi je sve to ignorisao. Nije ga više zanimalo, i nije tome pridavao značaj, što je začudjujuće za nekoga ko je član masonskih i ostalih okultnih organizacija koje vole i žele da se bave paranormalnim fenomenima i osvajanjem moći nad demonskim svetom. Odrekao se djavolskih opsena i stvari, odrekao se praznog znanja koje obmanjuje. To se vidi i u Faustu gde se on podsmešljivo odnosi i piše o duhovima i prikazama onoga sveta koji razgovaraju sa Faustom.

Ne treba zaboraviti da je Gete bio hrišćanski obrazovan i da je vremenom u njemu počelo da sazreva saznanje sveta, kada se prepoznaju naizgled nevidljive stvari i suština koja stoji iza svega. I pošto je iz hrišćanske literature znao za paranormalne pojave da su sve to dela podnebeskih duhova i demona, jednostavno je nalik hrišćanskim svetiteljima sve to ignorisao. I slavio običan život, hrišćanski život, bezgrešnost, čisto srce, liturgiju i pokajanje, sve oličeno u liku Margarete. Shvatio je, doduše u poznim godinama, da u običnom svetu leži jedna vrsta opšte mudrosti, svetske mudrosti, koja obične ljude vodi smislu života, za razliku od njegovih naučnih i ezoterijskih istraživanja. Zato je voleo narodnu književnost i zato je nekadašnjeg sebe predstavljao u liku Fausta. I kroz prikaz Faustovog života on priča o sebi i svojim potrošenim godinama i o tome kako je ulaskom u tajna društva zapravo potpisao ugovor sa djavolom koji mu je obećavao dobijanje znanja i moć nad životom i ispunjenjem želja. To je inače standardan motiv kod svih onih koji ulaze u tajna društva, dobijanje nekog ekskluzivnog znanja i eksluzivne moći. Gete je bio svestan da je bio duhovno zaslepljen i da je omaškom potpisao takav ugovor koji ga je odvojio od običnog i ispunjenog života. Epilog njegove čežnje za običnim životom je oličen u zadnjim trenucima Geteovog života kada je držao ruku svoje služavke i izgovorio vrlo obične reči koje slave život sam.

.

Hrišćanstvo je spas za Getea

Svi koji čitaju Fausta skrene im pažnju Geteov odnos prema materijalno pohlepnim crkvenjacima i sveštenicima koji podstiču sujeverju u okviru same Crkve. I svima izgleda logično da je njegova osuda crkve proizašla iz njegovih mističnih uverenja, mada u samom delu on govori kao najčistiji i najfundamentalniji hrišćanin, u punoj   jednostavnosti prvobitnih otaca hrišćanstva. To  je dualizam koji je Gete namerno po svemu sudeći negovao u pisanju.

Jer, zašto Gete nije javno napustio masoneriju i jeresi u koje je bio upao je pitanje za istraživanje, mada je u njegovim delima odricanje od tih zabluda očigledno. Logičan odgovor može biti samo u dve stvari. Prva je da se možda plašio za svoj život, jer ulaskom u tajna društva kao što su masoni ili iluminati vi dajete zakletvu i polažete život organizaciji, bez prava na slobodan izlazak. Odricanje od takvih organizacija je izdaja koju takve organizacije znaju da kazne smrću ili ozbiljnim progonom. Druga stvar je što je Gete veći deo svog života proveo u pozorištu i iza kulisa elitnog života moći i vlasti, i verovatno je prihvatio da glumi svojevrsnu ludu i intelektualnog klovna koji je u saglasju sa vremenom, dok njegova dela poručuju vanvremenske istione. Jer, sukob sa vladajućom elitom je mogao dovesti do toga da se celokupno njegovo delo izbriše i zaboravi jednim potezom tadašnje vlasti. Kako god bilo, Gete je pokazao mudrost za zahteve svog vremena, ostavljajući budućim vremenima vanvremensku vrednost.

Gete je odlično poznavao duhovni svet i njegovo poimanje uloga u Faustu je skoro u potpunosti hrišćansko a ne ezoterično. Dok u samoj prvobitnoj postavci drame Gete ima nameru da unutrašnji lik Fausta predstavi kao borbu izmedju dobrog i zlog boga, gde zao bog daje mračnu snagu i moć kao jednu stalnu mogućnost koja sledbeniku stoji na raspolaganju, što je tako tipično za paganske kultove, dotle u kasnijoj verziji bog zla, Mefistofel postaje klasično oličenje djavola u hriščanskom smislu. On je taj koji zavodi duše ispunjavajući im prve želje, da bi ih kasnije odbacio i prevario, jer nije on taj koji ljudima služi, već zavodi i manipuliše ljude da oni služe njemu. I vrlo je uočljivo da je Gete samog Mefistofela predstavio vrlo plastično i detaljno, posebno u načinu razmišljanja i zavodjenja ljudi, sasvim u duhu hrišćanske dogme ko su i šta su djavoli. U  ezoteričnim misterijama i kod masona djavo je pretvoren u puku nasilnu silu prirode, nereda i destrukcije, kome se suprostavlja drugo lice djavola – Lucifer, ili Zvezda Danica kao svetli princip i bog svetla. Tu suštinsku prevaru Lucifera i njegovih slugu je Gete uočio i kroz celo delo na fin način to ismejava kroz Faustova razmišljanja o okultnom svetu i prirodi.

Zatim, možda ključna stvar celog dela, sam Mefistofel nema moć nad Margaretom, jer se ona moli, čista je srca i verujuća, što je takodje tipično hrišćanska teza, tako strana gnosticizmu u kojem caruje borba izmedju bogova dobra i zla. I sam slučaj Margarete koja se zbog ljubavi predaje Faustu, i u trenutku ludila (opsednutosti) ubija svoje dete, da bi se u jednom trenutku svesti duboko pokajala, i time dobila oproštaj i spasenje duše, govori o njegovom poznavanju temelja hrišćanstva.

Margaretino ludilo nije ludilo Fausta, jer Margareta voli a Faust želi, Margareta je istinski moralna, Faust je samo dobronameran u pojedinim delovima ali suštinski podložan željama i strastima koje mu Mefistofel potpiruje zbog čega i pravi svestan zločin. Margaretin zločin nije odraz njene svesne želje i svesne volje kao ljudskog bića, već dejstvo zlih duhova ludila koji su je obuzeli, to je delo Mefistofela samog. Zato Gospod oprašta Margariti i njenoj duši ali ne i Faustu, jer za njega nema spasonosnog rešenja u paktu sa djavolom. Faust svesno bira pomoć Nečastivog. Zato kroz Margaretu sam Gete priznaje sopstvene grehe i traži oproštaj od Gospoda, za ludilo misticizma u koji je bio upao i za proćerdan život kao Faustov, čega je pisac duboko svestan pošto Faust ne nalazi rešenje svog života.

Medjutim deo celog tkanja je i uticaj samih misterija na delo Getea, zbog čega je delo tako popularno kod intelektualne elite kao zbirka mističnih zagonetki. Faust i Margareta su takodje simboli proistekli iz učenja misterija, muški i ženski lik boga Janusa, bog koji je uvek predstavljan kao glava sa dva lica, simbolizam blizak tajnom društvu templara. Odnosno, sam Gete prilkazuje sebe kroz oba lika. U liku Fausta on prikazuje svoju spoljašnjost, i kako se ona završava u stvarnom životu da je nastavio putem kojim je krenuo, dok u ženskom liku Margarete sebe Gete prikazuje u duhovnom smislu, kao prost, nevin i neiskvaren duh koji je u mladosti iz ludosti napravio zločin i zbog toga se kaje. I dobija oprost i spas.

Veliki je majstor duha Gete. Pronicljiv, zanimljiv, kompleksan ali i   jednostavan. I dok će decenijama dalje njegov Faust inspirisati mnoge ljubitelje misterija i tajnih znanja, jer će simbolika utkana u delo njima biti primamljiva, majstor tajnih znanja se u svojoj tragediji majstorski odrekao i Fausta i misterija tajnih društava, i spasio sebe kroz Margaretu. I priznao da se zbog nauka Mefistofela i okultnog znanja zbog toga Gete kaje i priziva od Gospoda oprost grehova svojih. 

I zato bi oprošteno Geteu 

 Harald Libhaeuser