Smatraju
ga najvećim piscem nemačkog govornog područja i poslednjom renesansnom
ličnošću, jer se uspešno bavio različitim delatnostima. Bio je pesnik,
romanopisac, dramski pisac, kritičar, slikar, teoretičar, državnik. Pisao je
filozofska dela, ali i dela iz oblasti optike i morfologije bilja. Bitno je
uticao na rađanje romantičarskog pokreta, kao i na širok dijapazon značajnih
ličnosti, kao što su: Betoven, Mocart, Hegel, Šopenhauer, Darvin, Jung,
Tesla...
Gete je rođen 18. avgusta 1749. godine u Frankfurtu na Majni, od oca Johana i majke Katarine, ćerke tadašnjeg gradonačelnika Frankfurta. Zahvaljujući njoj, od rane mladosti je imao značajne veze sa uglednim ličnostima u gradu. Od osmoro dece, preživeli su samo Gete i njegova sestra Kornelija.
U mladosti je, pored uobičajenih predmeta, Gete posebno učio latinski, grčki, francuski i engleski jezik, a takođe je imao i posebne časove plesa, jahanja i mačevanja. U ovom periodu, majka mu je usadila ljubav prema lutkarskom pozorištu.
Godine 1765. Gete se, po očevoj želji, upisao na studije prava u Lajpcigu. Studije su išle traljavao, a on je umesto prava „studirao život". Usled takvog načina života, u ovom periodu je nekoliko puta bolovao od polno prenosivih bolesti. Tako se i na jesen 1768. godine vratio na kućno lečenje, gde su ga negovale majka i sestra. Kao i obično, tokom oporavka padao je u samokritičko raspoloženje i zanimao se za religioznu mistiku. Sada se zainteresovao i za alhemiju, astrologiju i okultnu filozofiju, a svaka od ovih nauka ostaviće svoj upečatljiv trag u njegovom najpoznatijem delu - Faustu.
Godine 1770. otac gubi strpljenje i šalje ga u Strazbur da konačno dovrši svoje studije. Iste ove godine objavio je svoju prvu zbirku poezije, ali anonimno. Ovo je period kada mnogo stvara, ali većinu svojih dela spaljuje. U Strazburu se upoznao sa Johanom Herderom, koji je pobudio u njemu zanimanje za Šekspira, kao i za narodno stvaralaštvo. Francuska vlada Geteu nudi posao, ali on ga odbija, jer želi da ostane „originalni genije".
Godine 1771. je diplomirao, ali je njegova pravnička karijera potrajala svega nekoliko meseci. Ovo je period u kojem Gete piše pod uticajem gotskog nemačkog ideala, ali i dela drevne Grčke, posebno se diveći Pindaru, nazivajući ga najvećim lirskom pesnikom antike. Oseća da je rođen za velika dela, ali još uvek nije sasvim siguran u to.
Godine 1774. Gete je objavio prvi nemački ljubavni roman - „Jadi mladog Vertera".
Kao što je Evropa plakala nad Rusoovom „Novom Eloizom", sada su svi bili dirnuti nesrećnom Verterovom sudbinom. Gete uobličava osetljivog, bledog, melanholičnog mladića, kojem pripisuje sopstveni datum rođenja. Verter je razočaran u bučno i prazno društvo i želi da se povuče iz njega. Želi da živi bez laži i spletaka.
„Dok se drugi sa ono malo svoje snage i talenta predamnom ače i pendeče, u bezbrižnom samozadovoljstvu, ja, zar, da očajavam u svojoj snazi, u svojoj darovitosti? Bože blagi, koji si mi sve to poklonio, što nisi polovinu zadržao, a podario mi samopouzdanje i da se zadovoljim sa onim što imam?!" („Jadi mladog Vertera")
"Šta je na početku i kraju svakog pisanja: reprodukcija sveta oko mene kroz unutrašnji svet, koji sve grabi, povezuje, prerađuje, gnječi i na vlastiti način opet uspostavlja..."- („Jadi mladog Vertera") kaže Gete. On povezuje klasični humanizam sa realizmom, dodajući novu osećajnost i usavršavajući stare ideje. Gete smatra da je zadatak pesnika da opisuje stvarni svet, a ne izmišljeni, jer je pesnik „rodjen da gleda i stvoren da vidi".
„A najmiliji mi je onaj pisac u kome ja iznova pronalazim svoj rođeni svet; pisac kod koga se sve zbiva kao i oko mene, a čija mi je priča ipak zanimljiva i za srce mi prianja". („Jadi mladog Vertera")
Verter je zaljubljen u verenicu svog prijatelja, a ceo roman posmatramo iz čisto subjektivnog ugla, kroz misli i osećanja glavnog junaka, koji je suočen sa nametnutim moralnim i društvenim normama, ali čiju borbu posmatramo iznutra a ne spolja. On nema vidljivog protivnika, jer je protivnik u njemu samom, stvoren još od detinjstva, kada mu je vaspitanjem uobličena savest. Heroj romana se bori protiv sistema, protiv društvenih okova, ali u sebi. I gubi u toj borbi, nesposoban da uguši ljubav i nemoćan pred zahtevima sveta.
Gete je rođen 18. avgusta 1749. godine u Frankfurtu na Majni, od oca Johana i majke Katarine, ćerke tadašnjeg gradonačelnika Frankfurta. Zahvaljujući njoj, od rane mladosti je imao značajne veze sa uglednim ličnostima u gradu. Od osmoro dece, preživeli su samo Gete i njegova sestra Kornelija.
U mladosti je, pored uobičajenih predmeta, Gete posebno učio latinski, grčki, francuski i engleski jezik, a takođe je imao i posebne časove plesa, jahanja i mačevanja. U ovom periodu, majka mu je usadila ljubav prema lutkarskom pozorištu.
Godine 1765. Gete se, po očevoj želji, upisao na studije prava u Lajpcigu. Studije su išle traljavao, a on je umesto prava „studirao život". Usled takvog načina života, u ovom periodu je nekoliko puta bolovao od polno prenosivih bolesti. Tako se i na jesen 1768. godine vratio na kućno lečenje, gde su ga negovale majka i sestra. Kao i obično, tokom oporavka padao je u samokritičko raspoloženje i zanimao se za religioznu mistiku. Sada se zainteresovao i za alhemiju, astrologiju i okultnu filozofiju, a svaka od ovih nauka ostaviće svoj upečatljiv trag u njegovom najpoznatijem delu - Faustu.
Godine 1770. otac gubi strpljenje i šalje ga u Strazbur da konačno dovrši svoje studije. Iste ove godine objavio je svoju prvu zbirku poezije, ali anonimno. Ovo je period kada mnogo stvara, ali većinu svojih dela spaljuje. U Strazburu se upoznao sa Johanom Herderom, koji je pobudio u njemu zanimanje za Šekspira, kao i za narodno stvaralaštvo. Francuska vlada Geteu nudi posao, ali on ga odbija, jer želi da ostane „originalni genije".
Godine 1771. je diplomirao, ali je njegova pravnička karijera potrajala svega nekoliko meseci. Ovo je period u kojem Gete piše pod uticajem gotskog nemačkog ideala, ali i dela drevne Grčke, posebno se diveći Pindaru, nazivajući ga najvećim lirskom pesnikom antike. Oseća da je rođen za velika dela, ali još uvek nije sasvim siguran u to.
Godine 1774. Gete je objavio prvi nemački ljubavni roman - „Jadi mladog Vertera".
Kao što je Evropa plakala nad Rusoovom „Novom Eloizom", sada su svi bili dirnuti nesrećnom Verterovom sudbinom. Gete uobličava osetljivog, bledog, melanholičnog mladića, kojem pripisuje sopstveni datum rođenja. Verter je razočaran u bučno i prazno društvo i želi da se povuče iz njega. Želi da živi bez laži i spletaka.
„Dok se drugi sa ono malo svoje snage i talenta predamnom ače i pendeče, u bezbrižnom samozadovoljstvu, ja, zar, da očajavam u svojoj snazi, u svojoj darovitosti? Bože blagi, koji si mi sve to poklonio, što nisi polovinu zadržao, a podario mi samopouzdanje i da se zadovoljim sa onim što imam?!" („Jadi mladog Vertera")
"Šta je na početku i kraju svakog pisanja: reprodukcija sveta oko mene kroz unutrašnji svet, koji sve grabi, povezuje, prerađuje, gnječi i na vlastiti način opet uspostavlja..."- („Jadi mladog Vertera") kaže Gete. On povezuje klasični humanizam sa realizmom, dodajući novu osećajnost i usavršavajući stare ideje. Gete smatra da je zadatak pesnika da opisuje stvarni svet, a ne izmišljeni, jer je pesnik „rodjen da gleda i stvoren da vidi".
„A najmiliji mi je onaj pisac u kome ja iznova pronalazim svoj rođeni svet; pisac kod koga se sve zbiva kao i oko mene, a čija mi je priča ipak zanimljiva i za srce mi prianja". („Jadi mladog Vertera")
Verter je zaljubljen u verenicu svog prijatelja, a ceo roman posmatramo iz čisto subjektivnog ugla, kroz misli i osećanja glavnog junaka, koji je suočen sa nametnutim moralnim i društvenim normama, ali čiju borbu posmatramo iznutra a ne spolja. On nema vidljivog protivnika, jer je protivnik u njemu samom, stvoren još od detinjstva, kada mu je vaspitanjem uobličena savest. Heroj romana se bori protiv sistema, protiv društvenih okova, ali u sebi. I gubi u toj borbi, nesposoban da uguši ljubav i nemoćan pred zahtevima sveta.
„Avaj, ta praznina, ta grozna praznina koju osećam ovde, u grudima! - Često pomišljam: nju da ti je samo jednom, jedan jedini put, da stegneš na ovo srce, ispunila bi se sva ta praznina!" („Jadi mladog Vertera")
Gete ovim romanom stiče ogromnu popularnost, a mladi širom Evrope slede Verterove stope. Zbog toga crkva optužuje Getea da opravdava i propagira samoubistvo, koje hrišćanska nauka zabranjuje i smatra jednim od najvećih grehova. Ali i veliki broj kritičara poriče umetničku vrednost njegovih radova. Kritikuju ga kao prostog podražavaoca grčke antike, kao propagatora nemorala, koji je potpuno ravnodušan prema opštim društvenim i političkim prilikama, a neki mu, čak, zameraju da ne zna ni sopstveni maternji jezik. I u godini koja prethodi Geteovoj smrti, K. Imerman u pismu Ludvigu Tiku, piše: "Moje je mišljenje da oblast prave poezije počinje tek tamo gde Gete (sa malim izuzecima) prestaje."
Godine 1775. Gete je postao lični savetnik vajmarskog vojvode, Karla Avgusta, a 1782. godine dobio je plemićku titulu i u skladu sa tim počeo da se potpisuje kao - Johan Volfgang fon Gete. Gete je pravdoljubiv u svojoj umetnosti, ali u dvorskom krugu se teško snalazi. On je podeljen između izazova visokog društva i umetničkog senzibiliteta. Voli uniformu, pa makar ona bila i lakejska, ali istovremeno stvara romantičarske heroje. Fridrih Engels, u svom članku o Geteu iz 1846. godine, primećuje da se u samom Geteu neprestano odvijala borba između ovih protivrečnosti, „neprekidna borba između genijalnog pesnika, koji se gadi mizerije svoje okoline, i opreznost frankfurtskog patricijskog sina, odnosno vajmarskog tajnog savetnika, koji se oseća prinuđen da s tom mizerijom sklapa primirje i privikava se na nju."
Svojim delima, Gete je značajno uticao na osnivanje nemačkog idealističkog pokreta „Sturm und Drang-Periode" - koji se borio protiv apsolutističke tiranije propagiranjem individualnosti i individualnih sloboda. Oni okreću leđa literaturi koja teži prosvećivanju i bave se strastima, osećanjima, instinktima. Njihove ideje prevazilaze vreme u kojem žive i u svojim delima stvaraju svet kakav bi on trebao da bude, a ne kakav zaista jeste, najavljujući skori dolazak romantizma.
Gete je gradio na temeljima svojih prethodnika, ali je i veoma dobro uviđao da se fokus umetničkog izraza premešta ka čulima, ka emocijama, mada se čuvao od viška osećanja. Trudio se da pronađe ravnotežu između starih i novih vrednosti, a svako preterivanje nazivao bolešću: „Ništa gore od mašte bez mere".
I periodu između 1786. i 1788. godine ispunjava svoj dugogodišnji san i putuje Italijom. 1794. on se sprijateljuje sa Šilerom i ovo prijateljstvo će potrajati sve do Šilerove smrti 1805. godine. U godini kada se rodio jedan od najvećih nemačkih liričara 19. veka, Hajnrih Hajne, Gete piše roman „Herman i Dorotea" (1797) u kojem opisuje idilu nemačkog gradića, u pozadini Francuske revolucije. Stare vrednosti su uništene, sva dotadašnja merila su pokolebana, a Gete nudi nove ideale koji se ogledaju u vraćanju praprirodnim vrednostima.
Francuske trupe 1806. godine prodiru na teritoriju Vajmara, a pijani vojnici upadaju u Geteovu kuću i dozivaju gazdu, ne znajući o kome je zapravo reč. Gete, koji se već bio raspremio, silazi u svojoj spavaćici. Njegov produhovljeni izgled, čak i kada je ovako odeven, ostavlja utisak na vojnike koji, za trenutak, odstupaju. Ali, malo potom, oni sa bajonetima upadaju u njegovu spavaću sobu. Gete je ukočen i ne progovara, ali je aktivna njegova tadašnja ljubavnica, Kristina Vulpius, koja zajedno sa ljudima koji su pronašli utočište u Geteovoj kući, izbacuje vojnike na ulicu i organizuje odbranu.
Narednog dana se venčao sa Kristinom, sa kojom dobiti sina, Karla.
Godine 1808. Gete je izazvao senzaciju objavljivanjem prvog dela Fausta - epske drame, koju je završavao u fazama, a koja je u potpunosti objavljena tek po njegovoj smrti. Istorijski doktor Faust, bio je beskrupulozni mag, renesansni alhemičar koga se njegov savremenik, Martin Luter odrekao. Gete je produbio početnu ideju, a celom komadu dao alhemičarsku formu. Podelio ga je u dva dela, sa mnoštvom epizoda i mnogobrojnim sporednim likova. Iskombinovao je klasičnu i hrišćansku kulturu. Pomešao je tragediju sa komedijom, epsko sa lirskim, idealnu lepotu sa grotesknom i opscenom. Faust je Gete, umetnik kao mag, baš kao što je i Mefisto Gete, umetnik kao neprijatelj Boga. I baš kao što se Faust nalazi između Grete, koja predstavlja naivnu osećajnost i Mefista, koji reprezentuje ciničnu prefinjenost, tako se i čitavo čovečanstvo nalazi između stvaralačkog i radnog života i mefistofelskog poricanja i uništenja i mora se odlučiti.
Pored pesničkih dela, Gete se bavio i teoretskim, prirodno-naučnim i praktičnim studijama iz raznih oblasti: zanimao se za geologiju, proučavao uporednu anatomiju radi predavanja na slikarskoj akademiji, zanimao se za botaničke studije, za poljoprivredu i probleme navodnjavanja, morfologiju, optiku i nauku o bojama, meteorologiju i mineralogiju.
Godine 1780. pronalazi intermaksilarnu kost. Govorio je da je klasicizam kontrolisao umetnost, ali da je romantizam bolest, pa je pisao pravila za nemačku poeziju.
Godine 1832. Gete se razboleo. Iako je dobio običnu prehladu, njegovo staračko telo nije imalo dovoljno snage da joj se odupre. Čovek koji se celoga života plašio smrti, koji je izbegavao i samo pominjanje te reči i nije smeo da posmatra sprovode, sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i dremao. Upitao je svog slugu, Frederika, koji je datum: „22. mart."- „Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je, a zatim pao u dubok san. Na trenutak se probudio i prošaputao bez vidljivog razloga: „Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" , da bi trenutak pre smrti uzviknuo: „Svetlosti... Još više svetlosti!" Umro je u 83. godini života i sahranjen je na Starom groblju u Vajmaru.
Dragan Matić
GETE OD VERTERA DO FAUSTA
"Jadi mladog Vertera" se završavaju samoubistvom glavnog junaka, što je širom Evrope pokrenulo modu pravih samoubistava
Mladi Gete, Rusoov učenik, stvara nemačku književnu samosvest u zbrci seksualnih dvosmislenosti. Poput Sada, Gete je ličnost prelaznog perioda, delom klasičar, delom romantičar. Kao čovek nove renesanse, težio je tome da ovlada svim umetnostima i naukama. Do kraja svog dugog života bio je kulturni lider Evrope, kao što je to bio Volter u osamnaestom veku. Biografija je još davno utvrdila Geteove seksualne ekscentričnosti i amoralni titanizam volje. Ali veliki deo obimnog naučnog komentara o Geteovim pesmama, komadima i romanima je neobjašnjivo bezbojan, paralisan strahopoštovanjem. Nema ni jednog pisca njegovog ranga kod koga je raskorak između biografije i kritike tako izražen.
Geteova novela Jadi mladog Vertera (1774) dovela je do internacionalnog uticaja Sturm und Drang škole, sa njenim rusoističkim senzibilitetom. Verter, kome Gete pripisuje sopstveni datum rođenja, Rusoov je emotivni feminizirani muškarac, bled, melanholičan, plačljiv. Za Vertera, detinjstvo je predivno i čisto, dok je muževna zrelost prljava i ponižavajuća, stoga je plemenito odbijati da odrastemo. Jadi mladog Vertera završavaju se samoubistvom glavnog junaka, što je širom Evrope pokrenulo modu pravih samoubistava. Samoubistvo u verterovskom stilu nosi u sebi agresivni autoerotizam, veličajući čin koji Crkva osuđuje kao najteži greh. Njegovo samoubistvo je strogo ritualno: pištolji moraju proći kroz daimonske ruke Lote, ljupke devojke koju Verter pretvara u romantičarsku femme fatale.
Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) predstavljaju splet seksualnih problema. Feminizirani muškarac je središte romana Jadi mladog Vertera, dok u Vilhelmu Majsteru dominira muškobanjasta žena. Glavni transvestit u Vilhelmu Majsteru je Minjon, koju Džordž Lukas naziva "pravim utelovljenjem romantičarskog duha". Kada je Vilhelm prvi put vidi, adolescentkinja Minjon nosi mušku odeću, i on ne može da joj odredi pol. Ona je "enigma" koja za njega ima magijsku fascinaciju. "Ni muško ni žensko", Minjon se fanatično drži svog transvestizma. Ona strastveno odbija žensku odeću: "Ja sam dečak, neću da budem devojka!" Tek na samom kraju Vilhelma Majstersa saznajemo da je Minjon rođena iz incesta između brata i sestre. Incest, koji se ovde brani, postaće paradigma romantičarske seksualnosti.
Faust, Geteov doprinos svetskoj literaturi, povezuje renesansu sa romantizmom. Još od Hamleta, koji je uticao na ovaj komad, nije bilo tako iscrpne analize moralne i seksualne dvosmislenosti zapadnjačke svesti. Istorijski doktor Faust bio je beskrupulozni mag koga se njegov savremenik Martin Luter odrekao. Prva Knjiga o Faustu (1587), koja osuđuje Fausta zbog njegove intelektualne taštine, pokazuje buđenje protestantske svesti protiv opasnosti renesansnog paganizma. Gete proširuje seksualni komentar u priči o Faustu. Zapadnjački um je shvaćen kao seks i moć, koji se bore protiv Boga i prirode. Don Žuan i Faust su najkarakterističniji mitovi postklasičnog Zapada. Oni predstavljaju dominaciju, agresiju, volju za moć, sve veličanstvene ambicije paganizma koje hrišćanstvo nikada nije uspelo da savlada.
Faust je Gete, umetnik kao mag, baš kao što je i Mefisto Gete, umetnik kao neprijatelj Boga. Kao renesansni alhemičar, Faust traga za tajnama prirode. Faust, komad u kome je glavni junak alhemičar, ima razuđenu alhemičarsku formu. On se sastoji iz dva dela, mnoštva epizoda, i gomile sporednih likova. On kombinuje klasičnu kulturu sa hrišćanskom. On meša tragediju sa komedijom, epsko sa lirskim, idealnu lepotu sa grotesknim i opscenim. Greta predstavlja naivnu osećajnost, Mefisto ciničnu prefinjenost. Faust je, kao i čitavo čovečanstvo, zarobljen negde na sredini.
Gete nije dozvoljavao da se u njegovom prisustvu spominje ime njegove majke. On ju je izbegavao. Geteova majka bila je suviše jaka ličnost. On se plašio da joj priđe suviše blizu da ne bi ponovo bio apsorbovan u njeno gravitaciono polje i vratio se u stanje detinjske zavisnosti. Geteov biograf kaže: "Njegovi odnosi sa ženama najčešće su se završavali seksualnim odricanjem". U vreme kad je pisao poeziju posvećenu Betini, akrobatkinji dečačkog izgleda koju je Gete video u Italiji 1790, Gete priznaje postojanje homoseksualnih osećanja. U jednom potisnutom venecijanskom epigramu on kaže: "Veoma volim dečake, ali devojke više; / Kada mi devojka dosadi, još uvek može da mi posluži kao dečak" (40). Kasnije je u životu rekao: "Seksualni čin uništava lepotu, ali ništa nije lepše od onoga što prethodi tom trenutku. Samo u antičkoj umetnosti sačuvana je i prikazana večita mladost. A šta drugo znači večita mladost nego nikada ne upoznati muškarca ili ženu". Gete je bio herojski samodovoljan i okrenut sebi. Poput Betovena, on se venčao sa samim sobom. Tvrdio je da nema poroka ni zločina od koga bar trunku ne može naći u sebi. Gete je rekao. "Geniji doživljavaju drugu adolescenciju, dok drugi ljudi imaju samo jednu mladost". Nakon bolešljivog detinjstva, on se prihvatio energičnog programa vežbi da bi uvećao svoju snagu: zgrabio je muževnost snagom volje. Geteova energija u starosti bila je legendarna. Svojim oronulim savremenicima obraćao se snishodljivo. Činilo se da Gete smatra da poseduje nadljudsku snagu da se odupre smrti. Tomas Man kaže da je bilo nečega "sirovog" i "divljeg" u "arogantnom načinu na koji se Gete ponekad hvalisao svojom vitalnošću, svojom neuništivošću".
politika.co.yu
BAUK
Ko to
jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj?
To otac
sa čedom svojim kroz pusti jaše kraj.
Dok vije
vihor besni i strašna seče stud,
On dete
svoje grli, o toplu greje grud.
Što
sine skrivaš tako lice i pogled svoj?
Bauka
zar ne vidiš, oče, u noći toj?
Bauka,
krunu onu i njegov dugi skut?
To
sine, noćne magle prelaze neba put.
” O
drago čedo, hodi i podji sa mnom ti!
Prekrasne
igre mnoge zajedno ćemo igrati,
Po
obalama cveće šareno ćemo brat’
Majka
će moja tebi zlaćeno ruho dat.”
O oče,
zar ne čuješ šta zbori bauk taj,
Kako me
tiho zove i mami u svoj kraj?
Smiri
se, čedo moje, to nije bio glas
Iz suhog
lišća vetar pozdravlja šumom nas.
“Hoćeš
li, slatko čedo, hoćeš li kraju mom?
Tebe će
moje kćeri paziti ljubavlju svom
One će
noću igrat’ lagani tanac svoj
I
ljuljaće te brižno i pevat’ slatki poj”
O oče,
zar ne vidiš otud u onaj mrak
Da
baukove kćeri rukom mi daju znak?
Da čedo
moje, vidim, al’ tebe vara gled
To
noćni vetar starih povija vrba red.
“Ja
volim čedo tebe i lice što ti sja,
Nećeš
li milom, silom odneću tebe ja!”
O oče,
on me hvata, bauk me grabi sad,
Bauk
mi,oče, evo zadade bol i jad!
Dubokom
prožet jezom otac uspori gred
U
naručju mu sinak od bola bled,
A kad
je pred dom stig’o s mukom i jadom svim,
Mrtvo
čedo bilo na grudima njegovim.
KLARIČINA PESMA
Poplavljen
srećom
i jadom
i snom,
strepeti
nadom
i
grcati njom,
klicati
s
nebom,
nemeti
pod njim –
voleti!
– Bože,
šta ima
nad tim!
DOBRODOŠLICA I RASTANAK
Na konja! srce burno reče;
poleteh skoro isti tren.
Ljuljuškaše već zemlju veče,
gorom se plela noćna sen;
ramena hrasta-ispolina
već zaogrnu maglen skut,
iz žbunja gledaše me tmina
stotinom očiju uz put.
Mesec se mutni tužno njih’o
zasevši na oblačka hum,
mahaše vetar krilom tiho,
stravičan slušah njegov šum;
noć čudovišta bezbroj stvori,
al’ bodra radost svlada strah:
o, kakvom vatrom krv mi gori!
U srcu kakav oganj plah!
Spazih te i tvoj pogled mio
ozari svaki damar moj;
svim srcem svojim tvoj sam bio,
svakim sam dahom bio tvoj.
Prolećni rumen ćuv je lako
obavijao tebe svu,
pa nežnost za me – Bože! Kako,
čime zaslužih sreću tu?
Al’, avaj! mlado sunce sinu,
rastanak srce steže tad:
u poljupcu ti pih milinu,
u oku tvome čitah jad!
Ja podjoh; vlažan, bolom skoljen,
pratio me pogled tvoj:
pa ipak, sreće biti voljen,
sreće voleti, Bože moj!
BOŽANSKO
Plemenit
nek je čovek,
Samilostan
i dobar.
Jer
samo to
Razlikuje
ga
Od
sviju bića
Koja
znamo.
Zdravo
neka su nepoznata
Viša
bića
Koja
slutimo!
Njima
nek naliči čovek;
Njegov
primer nek nas uči
Da
verujemo u one.
Jer
priroda je
Neosetljiva:
Obasjava
sunce
I zle i
dobre,
A
zločincu
Kao i
najboljemu
Sjaju
mesec i zvezde.
Vetar i
reke,
Grom i
tuča
Huče
svojim putem
I
zahvataju
I
promahu
Jednog
po jednog.
A tako
i sreća
Nasumce
grabi u gomilu,
Zgrabiv
čas dečka
Tršavu
čednost,
A čas
ćelavo,
Grešno
teme.
Po
večnim, gvozdenim,
Velikim
zakonima
Moramo
krug svog
Bitisanja
svi
Da
opišemo.
Jedino
čovek
Može
nemogućno:
On
razlikuje,
Bira i
sudi;
On može
trenutku
Trajanje
da da.
On samo
sme
Da
nagradi dobrog,
Da
kazni zlog,
Da leči
i spasava,
I sve
što luta, bludi,
U svrhu
da sveže.
I mi
štujemo
Besmrtna
bića
Kao da
su ljudi,
Kao da
u velikom čine
Što
najbolji u malom
Čini
ili bi hteo.
Plemeniti
čovek
Nek je
samilostan i dobar!
Neumorno
nek stvara
Korisno,
pravo,
Nek nam
bude uzor
Slućenih
onih bića!
MAJSKA PESMA
O, al'
mi blista
priroda
sva!
Al'
kliče polje!
Al'
sunce sja!
Iz
svake grane
pupi po
cvet,
a iz
žbunova
glasova
svet;
iz
svakih grudi
radost
i raj.
O,
zemljo! sunce!
O,
srećo, traj!
Ljubavi,
lepša
no
oblak taj
što
zlatni zorin
upija
sjaj,
ti
polju daješ
blagoslov
nem,
a cveća
dahom
i svetu
svem.
Devojko!
draža
no
život sam!
Pogledaj!
taj pogled!
Voliš
me, znam.
Ne voli
ševa
pesmu
ni let,
nit dah
nebesa
jutarnji
cvet
ko što
te voli
plahi
mi dah,
tebe
što mladost,
radost
i mah
zvucima
daješ
pevanja
mog.
Ljubav
ti ovu
platio
Bog!
DNEVNIK
Poverujemo
po slušanju dugom:
ljudsko
je srce večno neprozirno;
i hrišćanin
je, priznajmo to s tugom,
ko
svaki neznabožac grešan silno.
Najbolje:
dajmo ruke jedno drugom
i ogrešenja
prihvatajmo mirno:
jer
nešto vlada kad nas zli duh kuša,
pa
spaseni su vrlina i duša.
Od moje
drage dugo već daleko,
posle
sve dnevne zaposlene jave,
i ma
šta da naučih ili stekoh,
ona mi
ne izbijaše iz glave;
spomen
na daljnu ljubav sine meko
ko noću
zvezda roj kroz tamnu plavet,
te
pero, pišuć što se obdan zbilo,
obličje
njeno dočarava milo.
Pohitah
natrag. Al' u tome času
slomi
se točak; - još noć zakašnjenja!
Već
sanjah: kola domu prispela su, -
a sada
treba rada i strpljenja.
Kovač i
kolar, koje grdnjom zasuh,
kuckahu
mirno i bez objašnjenja.
Bubica
svaki zanat ima dosta.
Da čekam i da gundjam - to mi osta.
Kud ću
sad? - Spaziv prvo konačište,
udjoh;
izgledalo je kako-tako.
Cura sa
svecom zapita: "Šta ište
gospodin?"
Odmah osetih se lako.
Prijatnim
nadjoh trem i stepenište,
učini
mi se divnim sopče svako.
Čoveka
grešnog što slobodno leče
lepota
svojim nitima upleće.
Sedoh
tad za svoj dnevnik, koji krije
podrobno
što se tokom dna zbilo,
da kao
i pre, dok sve živo spije,
na
radost sebi i dragani miloj
pišem;
al' ne znam, mastilo se nije,
ko pre,
zbog svake tričarije lilo:
devojče
mi se uz pozdrav pridruži,
večeru
dostojanstveno posluži.
Obratih
joj se, ona odgovori;
sa
svakom rečju sve krasnija biva.
Pa kako
lako i vešto sve tvori
krećući
rukom na način predivan -
ma šta
da ludost u nama razgori -
tek,
spopade me ludi zanos silan,
stolicu
na pod sruših iznenada,
skočih
i zagrlih je; ona tada
prošapta:
"Pusti! Dole sluša stara
tetka
ko zmaj i svaki tren mi broji;
kad
zakasnim, i šiba me i kara,
jer dok
sam ovde za čast mi se boji.
Ali ti
bdi i vrata ne zatvaraj,
pa će
nas ponoć ljubazno da spoji."
Brzo se
ote iz naručja moga,
ode, pa
služeć dodje posle toga;
ali i
gledajući! Pogled svaki
nebeske
slasti meni obećava.
Ne
sputava nijedan uzdah laki
što
lepše grudi joj uobličava.
Kraj
uha i po vratu joj se bakri
cvet
mnogi što ga ljubav rascvetava;
sve
obavivši, sa služenjem presta,
podje,
pa stade, obazre se, nesta.
Ponoćni
čas se na sokake sveo;
čeka me
prostran ležaj da me njiše,
al' da
na njemu uzmem manji deo,
u
ljubavnome pravilu to piše.
Taman
sam sveće ugasiti hteo,
kad
začuh nju gde ide ponajtiše;
pogledom
žudnim pih je, a kad leže,
ruka u
čvrsti zagrljaj je steže.
Al'
otrže se: "Dozvoli da zborim,
ne želim
da se ko neznanka dajem.
Privid
je protiv mene; pre se borih
i
stideh se pred muškim nasrtajem.
Ko
nepristupačnu sav svet me kori;
al'
srca strast sad prvi put saznajem:
čim
spazih te, zavoleh te; da dam se
tebi -
taj isti tren zaklela sam se.
Čistu
me imaš; da je što u mene
i
bolje, sve to dala bih ti sada."
Na
grudi tad me privi ražarene,
ko da
je samo mom grljenju rada.
Dok
ljubih oči i usne medene,
čudno
me nešto skoli iznenada:
onaj
što majstor vatren je inače
bio,
sad hladan uzmiče ko djače.
Ko
poljupcem il' slatkom reči jednom
da sve
što srce iste dobila je.
Kako li
krotko, potčinjeno, čedno
pogledu
mome bujno telo daje!
Vesela,
ushićena, pa najednom
spokojna,
ko da zadovoljna sva je.
Počivah
i ja, na nju gledajući,
još u
svog majstora se uzdajući.
Al' dok
se jedih zbog udesa čudna,
dok
jarosne sam duše sebe kleo
i grdio
zbog posla uzaludna,
jer
bolje ne bi, ma koliko hteo:
ona mi
zaspa, lepša nego budna;
a
fitilj skoro dogore već ceo.
Za
trudnim danom san spopadne rado,
i nikad
odveć rano, telo mlado.
Počivala
je nebesnički lako
ko da
za nju sva postelja je bila,
a
stisnut zidu, zgnječen u sam pako,
nemoćan
onaj kom sve je ponudila.
Ujeden
zmijom, žedan putnik tako
sruši
se ispred izvora, svog cilja.
Ona u
susret snu milome spava;
on, da
je ne prene, dah uzdržava.
Pribran
pred tim što prvi put ga snašlo,
on veli
sebi: sad iskusi i ti
zašto
se krsti mladoženja plašno
da ne
smute ga čarolijske niti.
Bolje u
boju zateći se strašnom
nego
ovako osramoćen biti!
Ne beše
tako kad prvi put oči
videše
dragu gde u salu kroči.
Tad
planuše ti čula, srce granu,
u tebi
sve je navrlo od žudi.
U hitri
ples je smami niz dvoranu,
tek što
je tače već smesti je u grudi,
kao da
samog sebe želiš; planu
stostruko
sve čim ona te uzbudi:
sve
sile što nam duh i telo drže,
a onaj
majstor od sveg ponajbrže.
Sve veća
naklonost i žudnja raju
privedoše
nas: sa njom, adidjarom,
najlepšim
cvetom, verih se u maju;
kako li
strast ovlada mladim parom!
Kad je
u crkvu uvedoh na kraju -
priznaću
sad: pred popom i oltarom,
pred
tvojim krstom, okrvavljen Hriste -
Bog nek
mi prosti! - probudi se Iste.
O,
bračna noći! Vi, jastuci silni,
zastori
gusti, rublje zlatotkano,
pokrivke
što ste krile kril'ma svilnim
rvanje
strasno dok dan nije svano!
Ptice što
nas u novu strast umilnim
budiste
pojem, nikad odveć rano!
Za igru
beste štit nam kao stvoren:
pripravna
ona, ja nikada smoren.
Dok
potom krasmo kao deo plena
često
gde bilo bračna sveta prava,
sred
zrelog žita, u trsci kraj sena
ili
sred bujnih mirisavih trava,
valjani
sluga znade istog trena
i više
puta da nas usrećava!
Sad,
kleti slugo, nepomičan gledaš!
Najlepšu
sreću gospodaru ne daš!
Al'
majstor-Iste ima svoje ćudi,
naredba
neće kod njega pomoći.
Najednom
tu je, gle, tiho se budi,
k
staroj se snazi uzdiže i moći;
sad
može da odluči putnik hudi
hoće l'
kraj vrela žedan da prenoći.
Da
usnulu poljubi, k njoj se priže;
al'
zape, nešto trže ga i diže.
Ko ga u
čelik-snagu opet prenu
do onaj
lik, taj večno drag mu znamen,
nje
koju mlad je uzeo za ženu?
Odande
blista svež i krepak plamen,
pa ko
što maločas nemoćan svenu,
sada se
plaši kad je jak i stamen;
drhteć
se sklanja, pažljivo, što tiše,
iz
kruga čarobnog, pa seda, piše:
Bližih
se domu, ali noć me ova
zamalo
natrag baci i udalji,
no sad
na mestu najčudnijem snova
za
tobom verno srce se zapali.
Tajnovita
na kraju čitaj slova:
tek
bolest zdravog čoveka prekali.
Štošta
ćeš lepo u svesci toj zateći,
al'
ništa neću o najlepšem reći.
Tad
petao se javi. Što može brže
zadiže
ona pokrivač i skoči
i odenu
se. Ali tad se trže,
videvši
gde je, pa obori oči;
moje
pak htedoše da je zadrže
kad mi
iz sobe poslednji put kroči.
Al' rog
vozačev odjeknuo beše,
pa
udjoh, kola dragoj me poneše.
A pošto
dela pesničkoga smera
poukom
treba da krepe i snaže,
tom
omiljenom običaju veran
i ja ću
da vam nauk pesme kažem:
životni
put je džombast i čemeran,
ali
sred ludog sveta moć pomaže
poluga
dveju sred zemaljske tišme:
dužnost
veoma, ljubav mnogo više.
PROMETEJ
Pokrij
svoje nebo, Zevse
oblaka
tmušom
i
kušaj, kao ludo dete
što
obezglavljuje čkalj,
svoju
snagu na hrašću i bregovima!
Ali mi
zemlju moju
moraš
ostaviti
i
kolibu, koju mi ne podiže ti,
i
ognjište moje,
na
čijem ognju mi
zavidiš!
Bednijeg
ničeg ne znam
pod
suncem od vas, bogovi!
Kukavno
prehranjujete
žrtvenim
porezima
i
molitvenim dimom
svoje
veličanstvo;
a
skapali biste da nisu
prosjaci
i deca
punonadežne
lude.
Detetom
kad bejah
i ne
znađah ni kud ni kamo,
obraćao
sam zalutali pogled
suncu,
kao da nad njim
ima uho
da čuje moj vapaj
i srce,
kao moje,
da se
sažali nevoljnome.
Ko mi
pomože
protiv
obesti titana?
Ko me
od smrti spase,
ko od
sužanjstva?
Zar
nisi sve to učinilo samo ti,
do
svetosti zažareno srce?
A plamtijaše
li mlado i dobro,
obmanuto,
zahvalnost za spasenje
onome
što spava gore?
Ja da
te štujem? Zašto?
Jesi li
ublažio ikad
bole
potištenome?
Jesi li
utro ikad
suze
skrušenome?
Zar me
nije skovalo čovekom
svemoćno
vreme
i večni
udes,
gospodari
i moji i tvoji?
Il'
misliš valjda
da mi
valja mrzeti život
i
bežati u pustinje
što
nisu sazreli svi
cvetni
snovi?
Evo me
gde sedim,
stvaram ljude
stvaram ljude
po
svojoj slici,
rod
meni ravan,
da
trpi, da plače,
da
uživa i da se raduje,
i da se
ne osvrće na tebe,
kao ni
ja!
MORSKA TIŠINA
Mir
duboki vodom vlada,
nepomično
more ćuti;
niz
pučinu glatku svuda
gleda
lađar zabrinuti.
Nigde
vetra s jedne strane!
Smrtni
pokoj, strašan, ledan!
U
daljini grdnoj tamo
ne miče
se val nijedan.
BLIZINA
DRAGOG
Mislim
na tebe
kad se
od sunca zapali
pučina
sva,
Mislim
na tebe
kad
mesec ustreptali
nad
izvorom tka.
Vidim
te kad na putu dalekom
spazim
uzvitlan prah,
sred
noći, kad čoveka
na
uskoj stazi obuzme strah.
Čujem
te
kad se
sve more uskoleba
uz
mukli huk.
Slušam
u lugu
kad
ispod celog neba
zavlada
muk.
Ti si
uz mene,
bliskošću
svojom rasplinu
daljinu
svu!
Zalazi
sunce,
skoro
će zvezde da sinu.
O, da
si tu!
ČEŽNJA
Vi
venete, slatke ruže,
ne nosi
vas draga sad,
vaj,
cvetajte nesrećniku
kome
dušu lomi jad.
Ja se
setan sećam dana
kad sam
bio sasvim tvoj,
i rad
prvih pupoljaka
zorom
hito u vrt svoj,
I pred
tvoje noge baco
puno
cveća, čitav žbun,
a pred
tvojim ljupkim licem
osećo
se nade pun.
Vi
venete, slatke ruže,
ne nosi
vas draga sad,
vaj,
cvetajte nesrećniku
kome
dušu lomi jad.
KRISTEL
Često mi se duša smrkne sva,
srce mi
tegoba tre.
No kad
sam kod svoje Kristel ja,
opet je
dobro sve.
Vidim
je tu sad, onde sad,
a ne
znam, da pita ko,
ni kako
mi se, ni gde, ni kad,
ni što
mi se sviđa to.
Ta
tamna šeret-oka dva,
nad
njima veđa gar,
spazim
li samo, duša mi sva,
utrne,
plane u žar.
Ima li
tih ljupkih usta gde,
okruglih
obraza tih?
I
drugih još oblih stvari, - ne
da oka
ne skineš sa njih!
A kad
obujmim njezin struk
u valsa
vihor-snu,
pa krug
u krug uleće, kroz luk,
ko mi
je ravan tu!
Bude
l'joj toplo, posrne li pri tom
uljuljkujem
je odmah ja
na
svojim gurdima, u naručju svom,
kraljevstvo
šta će mi, šta?
A kada pogled, odsutan za svet,
upije u me, i sva
priljubi mi se kao žedni cvet
i poljubac dugi mi da,
prožme me celog mraz i mrak
kroz srž srcu do dna.
Tako sam slab i tako jak
i blažen i srećan ja!
Tad više i više hteo bih sve,
dan mine, ko vetrom dah:
pa da me i noću ostave kod nje
ne bi me bio strah.
A dobiću je jednom, mnim,
i zanos platiti svoj,
pa ne svrši l'se jad moj tim,
nek umrem na grudima njoj!
LIDI
Jedinog, Lida, kojeg voleti možeš
tražiš celog za sebe, i s pravom.
I jeste samo tvoj.
Jer otkad odoh od tebe
čini mi se i najbržeg života
komešanje bučno
samo koprena laka,
kroz koju gledam tvoj lik
vazda kao u oblacima:
Blista mi ljupko i odano
kao što kroz nemirne zrake severne svetlosti
odbljeskuju večite zvezde.
LJUBAV
BEZ POČINKA
Proti
snijegu, oluji,
proti
vjetru što huji,
kroz
gudura ralje,
kud
magla se zbira,
sve
dalje i dalje,
bez
stanke i mira!
Volim
kroz patnje,
ja se
probijat,
nego
pod srećom,
toliko
se svijat!
Kad
srce tako
za
srcem žudi,
ah,
kako čudno
boli to budi!
Kako da
bježim?
Spram
šuma da težim?
Uzalud
napori svi!
Života
si kruna,
slast
nemira puna,
ljubavi,
ti!
MESECU
Ispunjuješ opet dolju
tiho sjajem u maglini.
I otkrivaš jošte jednom
dušu moju u celini.
Rasprostireš nad poljane
blagog lica zraku svoju,
ko prijatelj ljupkim okom
što na sudbu gleda moju.
Svaki odsjaj vedrih, mutnih
oseća mi srce dana,
i ja gredem u samoći
izmeđ' sreće, bola, rana.
Teci, teci, draga vodo!
Nikad veso biti neću,
tako šalu, poljub zgubih,
tako vernost i najveću.
Ta imadoh negda ono
dragoceno što je tako
da se nikad, aoh bola,
zaboravit ne da lako!
Šumi vodo duž doline
neumorno i bez tija,
šumi, šumi i dovedi
pesmi mojoj melodija!
Kada u po zimnje noći
besneć burno nadolaziš,
ili kada u proleće
mladičine grane kvasiš.
Srećan ko se od sveg sveta
bez i trunke mržnje skloni,
s prijateljem na prsima
dušu lepom svu pokloni.
Na šta ljudi i ne misle,
o čemu se i ne sniva
kroz lavirint prsa naših
u tavnoj se noći zbiva.
tiho sjajem u maglini.
I otkrivaš jošte jednom
dušu moju u celini.
Rasprostireš nad poljane
blagog lica zraku svoju,
ko prijatelj ljupkim okom
što na sudbu gleda moju.
Svaki odsjaj vedrih, mutnih
oseća mi srce dana,
i ja gredem u samoći
izmeđ' sreće, bola, rana.
Teci, teci, draga vodo!
Nikad veso biti neću,
tako šalu, poljub zgubih,
tako vernost i najveću.
Ta imadoh negda ono
dragoceno što je tako
da se nikad, aoh bola,
zaboravit ne da lako!
Šumi vodo duž doline
neumorno i bez tija,
šumi, šumi i dovedi
pesmi mojoj melodija!
Kada u po zimnje noći
besneć burno nadolaziš,
ili kada u proleće
mladičine grane kvasiš.
Srećan ko se od sveg sveta
bez i trunke mržnje skloni,
s prijateljem na prsima
dušu lepom svu pokloni.
Na šta ljudi i ne misle,
o čemu se i ne sniva
kroz lavirint prsa naših
u tavnoj se noći zbiva.
NOĆNE
MISLI
Žao mi je vas, o vi jadne zvezde,
Što tako divno i jasno sijate,
Nevoljenome svetleći brodaru,
Bez nagrade od boga a i ljudi,
Ne znate, bedne, šta reč ljubav znači,
Niti ste za njen osećaj saznale!
Bez prekida vas vode večni sati
Nebesima povorke vaše sjajne.
O, kakve li ste prevalile pute,
Dok srećan bejah u naručju drage,
Ne misleći na vas ni na vedru noć!
Što tako divno i jasno sijate,
Nevoljenome svetleći brodaru,
Bez nagrade od boga a i ljudi,
Ne znate, bedne, šta reč ljubav znači,
Niti ste za njen osećaj saznale!
Bez prekida vas vode večni sati
Nebesima povorke vaše sjajne.
O, kakve li ste prevalile pute,
Dok srećan bejah u naručju drage,
Ne misleći na vas ni na vedru noć!
NOVA LJUBAV, NOVI ŽIVOT
Srce, srce, šta to biva?
Šta te tišti, šta te
svi?
Čudno li se sve to
zbiva!
Jesi l' ti to il' nisi
ti?
Prođe sve što pre
voljaše,
prođe što te pre
boljaše,
prođe mar i mir tvoj.
O, srce moje, otkud to?
Je li okov neumoljiv
cvetna mladost ta, taj
drag
lik, taj pogled
neodoljiv,
predan, topal, dobar,
blag?
Kad se rešim da je
manem,
da se trgnem, nje
okanem,
u tren oka put me moj
avaj! Opet vodi njoj!
I tom niti neraskidnom,
ko činima vila zla,
u lancu me drži stidnom
vragolanka ljupka ta.
U volšebnom krugu bludi,
svija me po njenoj ćudi,
bez promene! Da li snim?
Ljubavi, o dosta s tim.
Je li okov neumoljiv
cvetna mladost ta, taj
drag
lik, taj pogled
neodoljiv,
predan, topal, dobar,
blag?
Kad se rešim da je
manem,
da se trgnem, nje
okanem,
u tren oka put me moj
avaj! Opet vodi njoj!
Avaj! Opet vodi njoj!
Avaj! Opet vodi njoj!
OPOMENA
Zar ćeš večno da tumaraš?
Gle, dobro je blizu, tu.
Tu je sreća, što se varaš!
samo znaj da ščepaš nju.
Gle, dobro je blizu, tu.
Tu je sreća, što se varaš!
samo znaj da ščepaš nju.
PESMA
KOFTA
Hajd,
pa počuj reči moje!
Otmi
korist mladoj snazi,
rano
uči mudar biti:
Na
velikoj sreće vazi
vazda
igra jezik viti;
Il
ćeš tonut il se peti,
il'
vladati i uzeti,
il'
služeći dati svoje,
likovati ili kleti,
nakovanj
il oganj biti.
PESMA HARFISTA
Tko
nije na svoj hljebac suze lio,
Tko nije nigde cele noći
U plaču na svom logu bdio,
Taj ne pozna, vi nebeske noći!
Tko nije nigde cele noći
U plaču na svom logu bdio,
Taj ne pozna, vi nebeske noći!
U
život vi uvedite čoveka
I puštate da jadnik bude kriv,
A tada bol i stradanje ga čeka,
Jer svoju krivnju svak ispasta živ.
I puštate da jadnik bude kriv,
A tada bol i stradanje ga čeka,
Jer svoju krivnju svak ispasta živ.
PJEV DUHOVA NAD
VODAMA
Ljudska je duša
slična vodi;
S neba silazi,
k nebu se penje,
i opet dolje
na zemlju mora
u vječnoj mijeni.
Teče s visoke,
strme hridi
čisti mlaz;
Tad pršti ljupko
u oblacnom valu
spram glatke stijene
i, lako dočekan,
prozračan, struji
tiho šumoreći
u dubinu.
Štrče li grebeni
u susret slapu,
pjeni se srdito
s kama na kam
u ponor.
U plitku koritu
šunja se travnjakom
a u mirnu jezeru
pasu svoj lik sva sazviježđa.
Vjetar je ljupki
ljubavnik vala;
Vjetar s dna miješa
zapjenjene vale.
Dušo čovječja,
kako si slična vodi!
Sudbo čovječja,
kako si slična vjetru!
POSVETA
Svanu. Dolazak i šum novog dana
poplašiše mi san jutarnji moj.
I ja, probuđen, iz mirnoga stana,
ka vrhu brega put uspravih svoj.
O, kako beše duša razdragana
jutarnjom rosom i cvećem u njoj!
Ko da se dizo dan mladi i lepi
- čarima svojim duh da mi okrepi.
I stigoh vrhu. A sa rosne trave,
ko bela traka pođe magle pram:
diže se, izvi oko moje glave,
dok se u magli i ja nađoh sam.
Veo, što sakri daljine mi plave,
spreči da srcu ushićenja dam.
Jer skoro tako gust se oblak svio,
da sam u sumrak, sam, zatvoren bio.
Najednom sunčev sjaj prodre kroz tminu
ko da vedrine skore šalje znak.
Magla se razbi... Delom u dubinu,
a delom pođe nad šumom zrak.
O, kako srećan pozdravih vedrinu
dvostuko lepu - kada nestade mrak!
Vazdušna borba još dugo traja,
a ja već bejah – zasljepljen od sjaja.
Uskoro oči pogledaše tamo,
nagonom srca pokrenute zar...
Al' za trenutak usudih se samo,
jer sve zablista, ko plamen i žar.
jer sve zablista, ko plamen i žar.
Kroz oblake je slazila amo
božanska žena... Takvog oka
čar
ne videh nikad, niti sliku taku.
Ona me vide, lebdeći u zraku.
"Ne poznaješ me?" - začuh njene reči,
taj ljupki, nežni, pun vernosti glas.
"Poznaješ onu koja rane leči:
Životu pruža i melem i
spas?
Da, poznaješ me, jer ništa ne spreči
večitu vezu koja spaja nas.
Zar nisi za mnom čeznuo, i kao
dete još, k meni suzni pogled slao?"
PRED SUDOM
S kime
sam zanijela, neću vam reći,
Ma umrla ovog trena
Vi pljujete na pod: gledaj te kurve!
A ipak sam čestita žena.
Ma umrla ovog trena
Vi pljujete na pod: gledaj te kurve!
A ipak sam čestita žena.
S kime
se ljubim, neću vam reći.
Drag mi je, divan je za me,
Nosi li zlatan lanac o vratu
Ili samo šešir od slame.
Drag mi je, divan je za me,
Nosi li zlatan lanac o vratu
Ili samo šešir od slame.
Pa ako
već mora biti sramote,
Poneću sama sve jade.
Ja njega znam, on mene zna,
A bog nas oboje znade.
Poneću sama sve jade.
Ja njega znam, on mene zna,
A bog nas oboje znade.
Mira mi
dajte, uvaženi sude!
Nikome ništa nismo krivi!
Dete je moje i ostaće moje,
Od mojih će ruku da živi!
Nikome ništa nismo krivi!
Dete je moje i ostaće moje,
Od mojih će ruku da živi!
RUŽICA
NA HRIDI
Spazi
momak ružin cvijet,
ružin
cvijet na hridi;
Beše mlad
i beše lijep,
- potrča
mu u susret,
da ga
bolje vidi.
Ružo,
dušo, ružice,
ružice na
hridi.
Momak
reče: „Predaj se,
ružice na
hridi”!
Ruža
reče: „Ne dam se,
ubošću
te, čuvaj se,
- vječno
će da bridi!”
Ružo,
dušo, ružice,
ružice na
hridi.
Divlji
momak uzabra
ružin
cvet na hridi.
Ružica se
branila,
grebla ga
i ranila,
al’ se on
ne stidi.
Trpi,
dušo, ružice,
ružice na
hridi.
PUTNIKOVA
NOĆNA PESMA
Nad
svim vrhovima
je mir.
U vršcima svima
jedva će živ
i dašak još koji biti.
Pjevanje ptica je stalo.
Čekaj: još malo,
pa ćeš počinut i ti.
je mir.
U vršcima svima
jedva će živ
i dašak još koji biti.
Pjevanje ptica je stalo.
Čekaj: još malo,
pa ćeš počinut i ti.
drugačiji prevod
***
Obujmio planinu dubok
muk
Kroz tišinu ne krade se ni zvuk
ni vetra ćuv.
Sve spi.
Zanemele ptice gorom,
nadaj se, nadaj skorom
miru i ti.
Kroz tišinu ne krade se ni zvuk
ni vetra ćuv.
Sve spi.
Zanemele ptice gorom,
nadaj se, nadaj skorom
miru i ti.
ŠARLOTI
FON ŠTAJN
Što nam
dade vid dublji i veći
da u Sutra zremo slutnjom zlom,
da se nikad ljubavi i sreći
ne predamo blaženosti snom?
Što nam, sudbo, dar duši dosudi
jedno drugom da u srce zri,
da bismo kroz sviju mena ćudi
srž odnosa svog saznali mi?
da u Sutra zremo slutnjom zlom,
da se nikad ljubavi i sreći
ne predamo blaženosti snom?
Što nam, sudbo, dar duši dosudi
jedno drugom da u srce zri,
da bismo kroz sviju mena ćudi
srž odnosa svog saznali mi?
Ah, tma
ljudi, trajuć dane sure,
ne zna ni svog srca zvuk i kret.
Nasumice i beznadno jure
s nepredvidnim bolom kroza svet,
kliču onda kad im sreće krila
iznenadne zore snesu žar.
Samo nama nije data bila
uzajamna sreća ta na dar,
da volimo, da se ne poznamo,
da smo jedno drugom ne znam šta,
da za srećom iz sna tumaramo
i strepimo ispred zla i sna.
ne zna ni svog srca zvuk i kret.
Nasumice i beznadno jure
s nepredvidnim bolom kroza svet,
kliču onda kad im sreće krila
iznenadne zore snesu žar.
Samo nama nije data bila
uzajamna sreća ta na dar,
da volimo, da se ne poznamo,
da smo jedno drugom ne znam šta,
da za srećom iz sna tumaramo
i strepimo ispred zla i sna.
Blažen
koga san prazan zanima,
blažen kom su slutnje tašta sen!
Snom i slutnjom nas, avaj, prožima
svaki pogled i susret i tren.
Reci šta nam sudba sprema tavna,
reci čim nas do te mere sli?
Ah, u doba iščezlo odavna
ti mi sestra ili žena bi.
blažen kom su slutnje tašta sen!
Snom i slutnjom nas, avaj, prožima
svaki pogled i susret i tren.
Reci šta nam sudba sprema tavna,
reci čim nas do te mere sli?
Ah, u doba iščezlo odavna
ti mi sestra ili žena bi.
Znala
si me svega, čula kako
najčistiji nerv treperi moj,
mene, koga teško prozre svako,
čitao je jedan pogled tvoj.
U krv plahu kapala si meru,
vodila me u lutanju mom,
nađoh, slomljen, svoj mir, svoju meru
u naručju anđelskome tvom.
Opsenarski lako svi me sebi,
snom opčini mnoge moje dne.
Ima l’ raja nad slašću kad tebi
beh kraj nogu, kad mi srce sve
na tvom srcu širilo se, pelo,
dobrim sebe zreh u oku tvom,
bistrilo se mojih misli vrelo,
taložio buk u srcu mom.
najčistiji nerv treperi moj,
mene, koga teško prozre svako,
čitao je jedan pogled tvoj.
U krv plahu kapala si meru,
vodila me u lutanju mom,
nađoh, slomljen, svoj mir, svoju meru
u naručju anđelskome tvom.
Opsenarski lako svi me sebi,
snom opčini mnoge moje dne.
Ima l’ raja nad slašću kad tebi
beh kraj nogu, kad mi srce sve
na tvom srcu širilo se, pelo,
dobrim sebe zreh u oku tvom,
bistrilo se mojih misli vrelo,
taložio buk u srcu mom.
I sad
lebdi tek spomen od svega
oko srca neizvesnog, bdi
još istina stara na dnu njega,
a iz novog stanja žuč mu vri.
I ko da smo s po duše stvorenja,
dan pun sunca sutonski nam sja.
Sreća samo da nas bar ne menja
kob što tako mučiti nas zna.
oko srca neizvesnog, bdi
još istina stara na dnu njega,
a iz novog stanja žuč mu vri.
I ko da smo s po duše stvorenja,
dan pun sunca sutonski nam sja.
Sreća samo da nas bar ne menja
kob što tako mučiti nas zna.
ZAUVEK
Sve što
čoveku od sreće prianja
uz
ljudski život, božanskim imenom zva
vernosti
sklad, što ne zna kolebanja,
i prijateljstvo,
što bez sumnje cva,
luč, što
mudraca put vrlih misli proganja,
a pesniku
slikama lepim sja,
baš sve
sam to u svoje najlepše čase
otkrio u
njoj i našao za se.
POSVETA
(Iz Fausta)
Priđoste opet, lelujna stvorenja,
kao pred davni mutni pogled moj.
Da vam sad čvrsta dam uobličenja?
Zar još sam srcem sklon zabludi toj?
Vi navirete svud iz isparenja
i magle – lepo! vas nek vlada roj!
Kako mi dušu mladički potresa
čarobni dašak oko vaših lesa!
kao pred davni mutni pogled moj.
Da vam sad čvrsta dam uobličenja?
Zar još sam srcem sklon zabludi toj?
Vi navirete svud iz isparenja
i magle – lepo! vas nek vlada roj!
Kako mi dušu mladički potresa
čarobni dašak oko vaših lesa!
Vi
donosite slike vedrih dana
mnoge su drage seni usred vas;
javlja se, ko iz zamrlih predanja;
ljubavi i drugarstva prvi čas;
pominje zbrku životnih putanja
obnovljenoga bola zalan glas
i dobre duše koje, prevarene
od kobi zle, uminuše pre mene.
mnoge su drage seni usred vas;
javlja se, ko iz zamrlih predanja;
ljubavi i drugarstva prvi čas;
pominje zbrku životnih putanja
obnovljenoga bola zalan glas
i dobre duše koje, prevarene
od kobi zle, uminuše pre mene.
Buduće
pesme oni ćuti neće
kojima nekad svoje prve slah;
rasu se krug što ljubazno saleće,
utihnu onaj prvi odjek, ah!
Moj bol sad mnoštvo neznano presreće
od koga me je i kad pljeska strah,
i što sam negda pesmom razgaljivo
ko zna kud luta, ako je još živo.
kojima nekad svoje prve slah;
rasu se krug što ljubazno saleće,
utihnu onaj prvi odjek, ah!
Moj bol sad mnoštvo neznano presreće
od koga me je i kad pljeska strah,
i što sam negda pesmom razgaljivo
ko zna kud luta, ako je još živo.
Čeznja
me, već zaboravljena, goni
tim duhovima, u mir, ozbiljnost, sklad,
kao da s harfe Eolove zvoni
pesma i šapće polujasan jad,
ježim se, suza za suzom se roni,
strogo se srce sve razneži sad;
što imam, to se u daljini skriva;
što nestade, za mene stvarnost biva.
tim duhovima, u mir, ozbiljnost, sklad,
kao da s harfe Eolove zvoni
pesma i šapće polujasan jad,
ježim se, suza za suzom se roni,
strogo se srce sve razneži sad;
što imam, to se u daljini skriva;
što nestade, za mene stvarnost biva.
MINJON
II
Ko
čežnju zna, taj zna
jad jada moga!
Pečalna s duše dna,
bez ikog svoga,
onamo gledam ja
u nebo meko.
Ah, ko me voli, zna,
taj je daleko.
Svest mrkne, gorim sva
s dna srca svoga.
Ko čežnju zna, taj zna
jad jada moga.
jad jada moga!
Pečalna s duše dna,
bez ikog svoga,
onamo gledam ja
u nebo meko.
Ah, ko me voli, zna,
taj je daleko.
Svest mrkne, gorim sva
s dna srca svoga.
Ko čežnju zna, taj zna
jad jada moga.
KRALJ
U TULI
Bi
kralj u Tuli. – Vjernost
Do groba: sav mu mar.
U smrtni čas mu ljuba
Da pehar, zlatan dar.
Do groba: sav mu mar.
U smrtni čas mu ljuba
Da pehar, zlatan dar.
Kralj,
voleć ga nad svime,
Dok moro suze lit,
Iz njega samo htio
Na svakoj gozbi pit.
Dok moro suze lit,
Iz njega samo htio
Na svakoj gozbi pit.
Kad
smrt mu priđe, doznav
Gradova svojih broj,
Sve nasljedniku dade;
Al ne da pehar svoj.
Gradova svojih broj,
Sve nasljedniku dade;
Al ne da pehar svoj.
S
vitezim uz sto sjedne
Veseo slavit zbor,
U dvornici, kraj mora
Gdje njegov stoji dvor.
Veseo slavit zbor,
U dvornici, kraj mora
Gdje njegov stoji dvor.
Još
jednom vatren gutljaj
Tu popi stari kralj,
Pa s visa pehar sveti
U morski baci val.
Tu popi stari kralj,
Pa s visa pehar sveti
U morski baci val.
Gledo
ga padat, tonut
Do mračna hladna dna.
Pa oči sklopi. – Zadnja
Bi njemu kaplja ta.
Do mračna hladna dna.
Pa oči sklopi. – Zadnja
Bi njemu kaplja ta.
UMETNIKOVA
VEČERNJA PESMA
Ah, da tvoračka moć duboka
u duhu mom zabruji!
Da tvorevina puna soka
iz šaka mi istruji!
Drhteći samo promucam te,
ali ne mogu stati;
Prirodo, osećam te, znam te,
moram ti oblik dati.
Setim li se godinama
duh se moj razotkriva,
pa sad, gde beše pustoš sama,
u izvoru uživa,
čežnja me, Prirodo, žestoka
za tobom celom pleni!
Siknućeš poput vodoskoka
svim mlazevima meni.
Sve sile u mom duhu novom
vedrinom obasjaćeš
i skučenom životu ovom
bezmernu večnost dačeš.
u duhu mom zabruji!
Da tvorevina puna soka
iz šaka mi istruji!
Drhteći samo promucam te,
ali ne mogu stati;
Prirodo, osećam te, znam te,
moram ti oblik dati.
Setim li se godinama
duh se moj razotkriva,
pa sad, gde beše pustoš sama,
u izvoru uživa,
čežnja me, Prirodo, žestoka
za tobom celom pleni!
Siknućeš poput vodoskoka
svim mlazevima meni.
Sve sile u mom duhu novom
vedrinom obasjaćeš
i skučenom životu ovom
bezmernu večnost dačeš.
Geteova “Bajka o zelenoj zmiji i lijepoj Ljiljani”, sa predavanjem Rudolfa Štajnera
“Pred
nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog
spisa ‘Zabavljanje njemačkih iseljenika. Po bogatstvu arhetipskih likova i
simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mjesto u Geteovom stvaralaštvu.
Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju
premca u toj vrsti literature osim možda što izvjesnu paralelu možemo povući sa
srednjovekovnim tekstom: Himijsko vjenčanje Kristijana Rozenkrojca. Bajku su
mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrijednije i najdublje sudove o njoj
dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno-naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj
godini života povjeren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih
prirodno-naučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži
pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje
prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na
ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno-filozofske djelatnosti naišao
je na Geteovu bajku, O zelenoj zmiji i lijepoj Ljiljani. O tome on u svojoj
autobiografiji piše sljedeće:
... Tu
zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga
da tumačim njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko-umjetničkom
obliku. Uvijek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam djelatnu
fantaziju.
Vidio
sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vrijeme kad je
ovaj pisao svoja ‘Pisma za unapređenje čovjekovog estetskog vaspitanja’.
Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio
objašnjenjem čovjekove svijesti sa samom sobom. To je osjećao kao zadatak svoje
duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj djelatnosti. On je osjećao
da u čistoj razumskoj djelatnosti duša nije zavisna od tjelesno-čulne
organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom nadčulne djelatnosti.
Duša je u duhu kada je predana logičkoj nužnosti, smatra on. Ali u toj
djelatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa.
Na
drugoj strani je Šiler primijetio kako je ljudska duša u jednoj suprotnoj
djelatnosti potpuno predana tijelu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i
nagonskih impulsa... ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti
koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obje
djelatnosti čovjek nije ‘istinoljubiv čovjek’. Čovjek treba da postigne srednje
raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovjek u takvom
raspoloženju kada živi u umjetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno,
ali tako što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u sjenci duha. Estetsko shvatanje
u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi sjenovito
apstraktno postojanje.
Vidio
sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje
‘istinoljubivog čovjeka’. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete
nalazio da je Šilerovo rješenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano
filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno
shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave
suštine, čovjek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego
bogatstvom duševnog doživljavanja.
Gete je
u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice na kojoj ona prelazi u
unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje
stvarnog duhovnog svijeta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu
dušu, kada se udubimo u tu bajku... Izgledalo mi je kao da je Gete pri
sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvjesnog duševnog
života i da je u svom pogledu na svijet sebe nadvisio.
Tako o
bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju,
zagonetka slijedi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na
njih nemamo odgovora. Nerješive zagonetke nijesu prijatne, ali jednom popijen
gorak lijek počinje da djeluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka
nas podsjeća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš
pokazao, ali smo ga istog trenutka zaboravili.
Pokazano
je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čovjeku neriješeni
problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada
pojavila u svijesti u potpuno novom svijetlu i s razrješenjem.
Geteova
bajka nam daje finu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage
i inspiracije za razrješenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo
sklapajuti kriptični mozaik”.
GETEOVA ZANESENOST SRPSKOM POEZIJOM
I u
Gerhardovom slučaju opet vidimo sav golemi značaj Geteova interesovanja za naše
narodne pesme. Tim povodom hteli bismo da podvučemo nekoliko bitnih činjenica
iz kojih se vidi i najdublja geneza te Geteove zanesenosti za srpsku narodnu
poeziju. Ona nije slučajna, ona nije samo estetska, ona nosi obeležja najdublje
intimne tragedije. Nemci je tako nisu osetili, možda ni hteli da osete — pa je
krajnje vreme da se čuje i ova naša verzija. Po našem mišljenju, ona je tačna u
svakom pogledu. Istakli smo je, u svoje vreme, pri Geteovoj proslavi u
Berlinskoj akademiji.
Gete je
sav prožet osećanjem krivice prema Frederiki Brion, svojoj velikoj ljubavi koju
je napustio. To čuvstvo spada u osnovna u Geteu. Još u dubokoj starosti on se
seća Frederike i okružava je oreolom najčistije poezije u "Dichtung und
Wahrheit". U završnim akordima "Fausta" ona je preobražena
Grethen: genije ženstvenosti i oproštaja, koja primi Fausta-Getea u svetlosti
večnog života.
Gotovo
je jedini dosad i sa mnogo dobrih argumenata Masen (prof. H. J. Meessen:
Clavigo and Stella in Goethes Personal and Dramatic Development", 1950),
pokušao da umanji značaj Frederike u Geteovom najvišem stvaranju. On greši, jer
tu više i nije reč o pukom biografskom podatku. Ovaj se preobrazio kod Getea u
nešto "simbolično" — štaviše, nije puki doživljaj. To simbolično
označava i "večnu ženstvenost" i "vrhovni ljubavni oproštaj".
Gete je taj oprošlaj tražio celoga života i dao ga je sam sebi tek preko
završnih reči Gretheninih (Una poenitentiutn, sonust Gretchen gemant). Grethen
je Fausta izmolila sebi od božanstva. I Bielšovski i Gundolf i Pniover (u
"Goethe Handbuch") i toliki drugi prikazuju nam kako se Gete za račun
Frederike, svetio sam sebi: on je u "Klavigu", u "Gecu"
itd. kažnjavao sebe, kroz razne ličnosti. Ta je kazna nedovoljna. Ona je i
pesnički nedovoljna, brutalna. Vrhovni doživljaj nije u osveti, već u preobražaju,
u oproštaju same žrtve", koje pobeđuje sve patnje i pretvara ih u
blaženstvo.
Gete je
blagovremeno našao tekst koji je idealno odgovarao i njegovom čuvstvu
neiskupljene krivice i samom obogotvorenju čedne, krotke žrtve. To je
"Hasanaginica". Ona je mnogo dalje otišla u samopregoru no Grethen i
obe Marije (iz "Geca" i "Klaviga"). Ona se uopšte ne žali.
Istina, posredi je patrijarhalni stav. A njegove su dubine bezmerne. On nije
individualan, već praiskonski. Pred takvom pojavom krajnje ženstvenosti Gete je
zanemeo u ushitu. Otud i činjenica da je Gete preveo "Hasanaginicu"
genijalno, geteovski. Samo tako prevedena ona je mogla da zanese svet.
"Hasanaginica" mu je otvorila oči za bezdani srpske narodne poezije,
ali i za riznicu ljubavnih nadahnuća, za sam bliski islamski Istok, koji mu se
otkrio tim srpskim podsticajem. Do ,"West-ostlicher Divan"-a, toga
praizvora lirske poezije, došlo je (videti naročito kon Konrada Bordacha)
posredstvom "Hasanaginice" (prvi dodir sa živim, savremenim i
opipljivo bliskim "Bliskim istokom").
Naš je
zaključak — da je "Hasanaginica", koja je briznula iz iskonskih
pradubina srpske narodne pesme (kao i druge, i lepše pesme sa patrijarhalnim
zazorom), učinila na Getea neizgladiv utisak ne samo svojom čednom lepotom, ne
samo pradubinama folklornim već, i pre svega, i sticajem samih životnih
prilika, koje su za Getea bile od najpretežnije važnosti. Mladićki doživljaj
Geteov učinio ga je do krajnosti prijemljivim za "Hasanaginicu", a u
daljem pak toku života i za Hafisa, i za srpsku narodnu poeziju uopšte i za
pojam svetske književnosti. Gete je, na taj način, bio u dugu prema srpskoj
narodnoj poeziji i prema srpskom narodu. (Ja držim da je čak i
"Ifigenija" uključena u tu vrstu doživljaja). Bio je naš najveći
dužnik. Ali on je taj dug odužio i to u većoj meri, no što to ikoji stručnjaći
i hladni istoričari književnosti mogu i da zamisle. On je uzdigao srpsku
narodnu poeziju do apoteoze u svetu, on je stvaralački zainteresovao Kopitara i
Grima, on je dao krila i okrilje Vuku i moralno ga zaštitio od njegovih
"učenih" protivnika (njih je najstrašnije pogodio, kao najučeniji
pesnik, kao simbol učenosti), a neposredno i preko Vuka nadahnuo je i Rankea,
koji je srpski narod kroz paradnu kapiju uveo u "istoriju sveta".
Nije "baba Smiljana" (nasuprot nakinđurenoj i učenoj muzi Mušickog i
Svetića) bila ta koju je Gete branio i odbranio — kao oličenje narodne duše i
visoke poezije. Ne. Gete je branio i odbranio "Hasanaginicu", a preko
nje i svoju Frederiku, i Grethen, i obe Marije i Ifigeniju (tako različnu od
Evripidove) i, pre svega, nešto još više: vrhovnu ženstvenost, koja sačinjava
svu draž i svu sreću našeg ovozemljaskog opstanka: das ewig Weibliche.
Ponavljam: das ewig Weibliche kod Getea našeg je porekla. Ono je u folkloru
jednog pesnički visoko nadahnutog naroda i moglo većma da dođe do izraza i kod
individualnih pesnika, jer tu nosi večno svoje obeležje, obeležje ničim
nepomućeno: narodni pevač ga uopšte i ne pravda; ono se nameće svojom izvornom
snagom, ženski stid u najplemenitijem obliku jači je od svih potonjih razloga i
sofizama visokoučene poezije.
Stanislav
Vinaver
FAUST I GETE
Pakt sa djavolom i ulazak u misterije.
Iskupljenje kroz hrišćanstvo
.
Veliki nemački
genije Volfanga fon Gete je ostavio svetu klasičnu dramu o
borbi dobra i zla, iskušenju i stradanju, tragediju pod imenom „Faust“. Dramsko
delo puno nemačkih folklornih elemenata, koje je svojom dubinom i složenošću
ali i bliskošću sa stvarnošću, postala sinonim za mnoge simbole, pojmove i
društvene fenomene. Jedan od tih pojmova koji se tesno vezuje za dramu i Fausta
je „pakt sa djavolom“, odnosno „ugovor sa djavolom“ koji smrtnik potpisuje sa
djavolom ne bi li dobio ispunjenje svojih želja.
Iz nemačke tradicionalne
pučke istorije poznat je mit o doktoru Faustu, lekaru i okultisti iz srednjeg
veka, osobi nalik na još čuvenijeg doktora Paracelzusa. Narodno predanje, jer
stvarnih istorijskih činjenica
ima malo, doktora Fausta predstavlja kao mračnog čarobnjaka i šarlatana. Oko
njegovih dela i magijskih podviga se postavlja sumnja, ali mu se u narodnim legendama pripisuju nadnaravna
čuda. U svakom slučaju, za običan svet Faust je bio predmet podsmeha i crna
ikona srednjovekovnog sujevreja, dok je za ezoterične krugove bio mitska figura
kojoj su se izmišljali i dodavali nadnaravni elementi. Koristeći sva ta narodna
verovanja i praznoverice, veliki Gete je napravio jedno veliko dramsko delo.
Faust i Gete, to je posebna simbioza.
Medjutim, nije nam
namera da to izučavamo, niti da se bavimo ostalim aspektima ovog istinski velikog
dela ljudskog uma. Namera nam je zapravo mnogo ambicioznija, a to je da kroz
delo opišemo samog Getea i
njegov skriveni svet misli i duha. Taj zadatak je izvodljiv ako poznajemo neke
njegove biografske podatke i ako pokušamo da čitamo izmedju redova njegovih
dela, u ovom slučaju Fausta. U svakom slučaju rizikujemo da nas proglase za
šarlatane i sanjare koji izvlače zaključke tamo gde ih nema. Stoga upozoravamo
čitaoce da se prema ovoj analizi odnose više kritično nego prema drugim
književnim analizama nečijeg dela ili spisateljske misli.
Šta je nama privuklo
pažnju i nateralo se da se posvetimo pisanju o tome šta Faust i Gete imaju zajedničko?
Pa pre svega jedna nedoslednost koja postoji izmedju Getea kako ga odredjeni akademski krugovi
predstavljaju, njegovog spoljneg života i njegovih misli utkanih u Fausta. Imamo
utisak da te stvari nisu povezane, odnosno da njihova veze nije tako logična
kao što izgleda. Zato ćemo
pokušati da ponudimo čitaocu jednu drugačiju sliku Getea, za koju smo već rekli
da je naša lična, i da za nju nemamo nikakvih dokaza, osim slutnji, zapažanja i
samog Geteovog dela. Sam Gete
se nije potrudio da nam to što mi slutimo zvanično objasni, verovatno jer je
duboko razumeo svet i sve to majstorski ukomponovao, da je očigledno skriveno u
svoj svojoj jednostavnosti i
otvorenosti, da su kritičari i ocenjivači njegovog dela to olako prevideli jer su
tražili skrivene poruke, simbole i misterije, kojima je Gete u jednom delu svog
života bio sklon. Zapravo sam Gete je bio jedna velika misterija, razumljiva
samo kroz njegovo delo.
.
Tragedija Fauste je lična priča Getea. Faust i
Gete kao
jedna ličnost
Faust je predstava samog
Getea. To je prva stvar od koje se kreće u ovoj analizi, iako kritičari vole da
Fausta predstave kao univeralni svetski duh, čoveka misli i nauke, jedan opšti
pojam ljudske radoznalosti i
želje, i tako dalje. Medjutim, Faust je bio sam Gete. Objasnićemo i zašto to mislimo.
Druga teza je da je
Faust duboko hrišćansko delo i pouka o spasenju. Iako je poznato da je Gete bio
član tajnih društava, kao što je članstvo u Velikoj masonskoj loži Nemačke, da
je bio povezivan sa raznim
drugim ezoteričnim sektama, Iluminatima, Rozenkrojcerima i slično, Faust je njegov
duhovni testament Geteovog ličnog preobraćenja iz misterija u hrišćanstvo, iz
gnostika u hrišćanina. Duhovno preobraćenje.
I treće, Gete je svoj
spoljni život odvojio od svog duhovnog života, ono što je radio nije ono što je
i mislio i u šta je verovao. Ono što je verovao nije ono što je glavno u
njegovim delima, već ono što je sporedno, ona
radnja koja je naizgled sporedna, ali bez koje drama nema svoju težinu i objašnjenje.
Ne kao kod bajki koje imaju linearnu dramaturgiju koja od početnog zapleta ide
u jednom izvesnom pravcu i
kulminira jasnim rešenjem, kod Getea je glavni tok priče samo paravan za tihi i
nevidljivi tok paralelne priče koja je srž njegovog dela i objašnjenja njegovih duhovnih spoznaja. Na
primeru Fausta je to očigledno, jer dok je Faust i njegova lična drama sa Mefistofelom
onaj glavni tok koji nosi dramu i celu priču oko koje je skoncentrisana sva
pažnja, glavna priča i ideja je
u životu Margarite, naizgled sporednog lika koji samo treba da pojača sliku Faustove
lične tragedije. Tako je i samim Geteovim životom. Dok se svi bave njegovim
glavnim tokom i spoljnim
obeležjima, njegovo istinsko biće je boravilo negde drugo, rekli bi u dubokoj hrišćanskoj
religioznosti.
Sve ove tri teze treba
nekako objasniti i interpretaciju Fausta i samog Getea podržati valjanim dokazima.
To ćemo uraditi opisom samog Getea i nekih njegovih biografskih podataka na
osnovu kojih baziramo naša mišljenje. Pre svega krenućemo od jedne bitne
odrednice samog Getea, on je bio nastavak jednog renesansnog duha istraživanja
sveta i postojanja. Koliko snažan u pesništvu, to je Gete bio
i snažan u nauci i racionalnom zaključivanju. Poznat je slučaj njegovog multifunkcionalnog
sata koji je napravio i koji dan danas zapanjuje svojim funkcijama i radom. Takve
osobe u onim romantičnim vremenima strasno teže saznanjima i objašnjenjima
sveta, koji je dobrim delom bio predstavljan na krut i dogmatski način. Takva
stremljenja su Getea doveli u blizak kontakt sa misterijama i onim okultnim
grupama koje su istraživala onostrano i takozvana zabranjena i tajna znanja. Donekle je bilo očekivati da če Gete kao slobodni mislilac lako upasti u mrežu takvih društava koja su u tim vremenima bila popularna i u kojima je bilo dosta intelektualaca i naučnika.
Tajna znanja i spoznaja običnog života
Svet misterija u koji je Gete ulazio obećavao je uspeh novih saznanja. I
saznanja su dolazila. Misterije i novi pogled na svet. Pre svega gnosticizam,
verovanje u dualnost sveta i stalnu borbu dobra i zla, boga svetla i boga tame,
verovanje koje je u nemačkoj književnosti i misli vrhunac doživelo u delima
Ničea, setite se samo „Zaratustre“. To je i prvobitna postavka Fausta, odnosno
„Pra Fausta“, prvih nacrta dela dok je Gete još bio u fazi verovanja u
gnosticizam, inače hrišćansku jeres koja ima univerzalan princip dualnosti preuzet
iz prahrišćanskih paganskih religija. U „Pra Faustu“ ne postoji još uvek Margarita,
lik iskupljenja i spasenja, i Faust je centralna figura kroz koju se odigrava
večita borba bogova za ljudsku dušu.
„Pra Faust“ je
postavljen u duhu vremena i društva u kome je Gete boravio, i u skladu sa njegovim
tadašnjim verovanjima. I uopšte ceo okvir Fausta je odlikovan simbolima
misterija, počev od samog Fausta,
istorijske ličnosti i okultne legende, nešto nalik na Paracelsuza ili pak Agripu.
Zato je Faust kultna knjiga svih ezoterista jer u njoj oni vide prepoznatljive
stvari i simbole. Medjutim, Faust
je Geteovo odricanje od ezoterije i povratak hrišćanstvu, pokajanju i spasenju.
Sigurno je da je Gete
proveo mnogo vremena u tajnim društvima i misterijama tražeći ono spasonosno
znanje i smisao života. To se vidi iz melahnolije koja obavija lik Fausta i
njegov život naučnika koji je
proveden u besciljnim lutanjima kroz prazna znanja. Takodje, jedan od glavnih pokretača
Fausta u delu je gledanje radosti običnog naroda na ulicama tokom proslave
Uskrsa. Ključna tačka na koju Gete ukazuje kroz Fausta su upravo to: običan
narod, sam život i Uskrs. Punoća života koja Faustu nedostaje i punoća života
koja leži u hrišćanstvu naspram suvoće misterija, koje je Gete kroz svoj život
zasigurno osetio. Jer, rekosmo on je bio naučni tip osobe, koja može biti
zavedene neko vreme, ali ne i sve vreme. Kada je Gete kroz godine koje je
proveo u tajnim društvima i u tajnim znanjima počeo svojim naučnim umom da
shvata da su to sve umni I emotivni lavirinti bez izlaza, kada je video kako
njegovi prijatelji istomišljenici bedno umiru u ludosti i opsesijama, kako kroz
ta tajna društva provejavaju mračne tajne, bizarna praksa i mnoštvo demonskih
stvari, kako nema istine koja objašnjava sam život, Gete je shvatio gde ne leži
istina i okrenuo se svetlu i temeljima hrišćanske vere.
Poznato je iz njegove
biografije da se oko njega dešavalo mnogo čudnih okultnih fenomena. I dok je u
mladosti bio zainteresovan da te fenomene istraži, u zrelijoj dobi je sve to
ignorisao. Nije ga više zanimalo, i nije
tome pridavao značaj, što je začudjujuće za nekoga ko je član masonskih i
ostalih okultnih organizacija koje vole i žele da se bave paranormalnim fenomenima i osvajanjem moći nad demonskim svetom.
Odrekao se djavolskih opsena i stvari, odrekao se praznog znanja koje
obmanjuje. To se vidi i u Faustu gde se on podsmešljivo odnosi i piše o duhovima
i prikazama onoga sveta koji razgovaraju sa Faustom.
Ne treba zaboraviti da
je Gete bio hrišćanski obrazovan i da je vremenom u njemu počelo da sazreva
saznanje sveta, kada se prepoznaju naizgled nevidljive stvari i suština koja
stoji iza svega. I pošto je iz hrišćanske literature znao za paranormalne
pojave da su sve to dela podnebeskih duhova i demona, jednostavno je nalik
hrišćanskim svetiteljima sve to ignorisao. I slavio običan život, hrišćanski
život, bezgrešnost, čisto srce, liturgiju i pokajanje, sve oličeno u liku Margarete.
Shvatio je, doduše u poznim godinama, da u običnom svetu leži jedna vrsta opšte
mudrosti, svetske mudrosti, koja obične ljude vodi smislu života, za razliku od
njegovih naučnih i ezoterijskih istraživanja. Zato je voleo narodnu književnost
i zato je nekadašnjeg sebe predstavljao u liku Fausta. I kroz
prikaz Faustovog života on priča o sebi i svojim potrošenim godinama i o tome
kako je ulaskom u tajna društva zapravo potpisao ugovor sa djavolom koji mu je
obećavao dobijanje znanja i moć
nad životom i ispunjenjem želja. To je inače standardan motiv kod svih onih
koji ulaze u tajna društva, dobijanje nekog ekskluzivnog znanja i eksluzivne
moći. Gete je bio svestan da je bio
duhovno zaslepljen i da je omaškom potpisao takav ugovor koji ga je odvojio od
običnog i ispunjenog života. Epilog njegove čežnje za običnim životom je oličen
u zadnjim trenucima
Geteovog života kada je držao ruku svoje služavke i izgovorio vrlo obične reči koje
slave život sam.
.
Hrišćanstvo je spas za Getea
Svi koji čitaju Fausta
skrene im pažnju Geteov odnos prema materijalno pohlepnim crkvenjacima i
sveštenicima koji podstiču sujeverju u okviru same Crkve. I svima izgleda
logično da je njegova osuda crkve proizašla iz njegovih mističnih uverenja,
mada u samom delu on govori kao najčistiji i najfundamentalniji hrišćanin, u punoj jednostavnosti prvobitnih otaca hrišćanstva. To je
dualizam koji je Gete namerno po svemu sudeći negovao u pisanju.
Jer, zašto Gete nije
javno napustio masoneriju i jeresi u koje je bio upao je pitanje za
istraživanje, mada je u njegovim delima odricanje od tih zabluda očigledno.
Logičan odgovor može biti samo u dve stvari. Prva je da se možda plašio za svoj
život, jer ulaskom u tajna društva kao što su masoni ili iluminati vi dajete
zakletvu i polažete život organizaciji, bez prava na slobodan izlazak. Odricanje
od takvih organizacija je izdaja koju takve organizacije znaju da kazne smrću
ili ozbiljnim progonom. Druga stvar je što je Gete veći deo svog života proveo u pozorištu i iza kulisa elitnog života moći i vlasti, i verovatno je prihvatio da glumi svojevrsnu ludu i intelektualnog klovna koji je u saglasju sa vremenom, dok njegova dela poručuju vanvremenske istione. Jer, sukob sa vladajućom elitom je mogao dovesti
do toga da se celokupno njegovo delo izbriše i zaboravi jednim potezom tadašnje
vlasti. Kako god bilo, Gete je pokazao mudrost za zahteve svog vremena,
ostavljajući budućim vremenima vanvremensku vrednost.
Gete je odlično poznavao
duhovni svet i njegovo poimanje uloga u Faustu je skoro u potpunosti hrišćansko
a ne ezoterično. Dok u samoj prvobitnoj postavci drame Gete ima nameru da unutrašnji
lik Fausta predstavi kao borbu izmedju dobrog i zlog boga, gde zao bog daje mračnu
snagu i moć kao jednu stalnu mogućnost koja sledbeniku stoji na raspolaganju,
što je tako tipično za paganske kultove, dotle u kasnijoj verziji bog zla,
Mefistofel postaje klasično oličenje djavola u hriščanskom smislu. On je taj
koji zavodi duše ispunjavajući im prve želje, da bi ih kasnije odbacio i prevario, jer
nije on taj koji ljudima služi, već zavodi i manipuliše ljude da oni služe njemu.
I vrlo je uočljivo da je Gete samog Mefistofela predstavio vrlo plastično i
detaljno, posebno u načinu razmišljanja i
zavodjenja ljudi, sasvim u duhu hrišćanske dogme ko su i šta su djavoli. U ezoteričnim
misterijama i kod masona djavo je pretvoren u puku nasilnu silu prirode, nereda
i destrukcije, kome se
suprostavlja drugo lice djavola – Lucifer, ili Zvezda Danica kao svetli princip
i bog svetla. Tu suštinsku prevaru Lucifera i njegovih slugu je Gete uočio i
kroz celo delo na fin način to ismejava kroz Faustova razmišljanja o okultnom
svetu i prirodi.
Zatim, možda ključna
stvar celog dela, sam Mefistofel nema moć nad Margaretom, jer se ona moli,
čista je srca i verujuća, što je takodje tipično hrišćanska teza, tako strana
gnosticizmu u kojem caruje borba izmedju bogova dobra i zla. I sam slučaj
Margarete koja se zbog ljubavi predaje Faustu, i u trenutku ludila (opsednutosti)
ubija svoje dete, da bi se u jednom trenutku svesti duboko pokajala,
i time dobila oproštaj i spasenje duše, govori o njegovom poznavanju temelja
hrišćanstva.
Margaretino ludilo nije
ludilo Fausta, jer Margareta voli a Faust želi, Margareta je istinski moralna, Faust
je samo dobronameran u pojedinim delovima ali suštinski podložan željama i
strastima koje mu Mefistofel potpiruje zbog čega i pravi svestan zločin.
Margaretin zločin nije odraz njene svesne želje i svesne volje kao ljudskog
bića, već dejstvo zlih duhova ludila koji su je obuzeli, to je delo Mefistofela
samog. Zato Gospod oprašta Margariti i njenoj duši ali ne i Faustu, jer za njega
nema spasonosnog rešenja u paktu sa djavolom. Faust svesno bira pomoć
Nečastivog. Zato kroz Margaretu sam
Gete priznaje sopstvene grehe i traži oproštaj od Gospoda, za ludilo misticizma
u koji je bio upao i za proćerdan život kao Faustov, čega je pisac duboko
svestan pošto Faust ne nalazi
rešenje svog života.
Medjutim deo celog
tkanja je i uticaj samih misterija na delo Getea, zbog čega je delo tako popularno
kod intelektualne elite kao zbirka mističnih zagonetki. Faust i Margareta su
takodje simboli proistekli iz
učenja misterija, muški i ženski lik boga Janusa, bog koji je uvek predstavljan
kao glava sa dva lica, simbolizam blizak tajnom društvu templara. Odnosno, sam
Gete prilkazuje sebe kroz oba lika. U liku Fausta on prikazuje svoju
spoljašnjost, i kako se ona završava u stvarnom životu da je nastavio putem
kojim je krenuo, dok u ženskom liku Margarete sebe Gete prikazuje u duhovnom
smislu, kao prost, nevin i neiskvaren duh koji je u mladosti iz ludosti napravio
zločin i zbog toga se kaje. I dobija oprost i spas.
Veliki je majstor duha Gete. Pronicljiv, zanimljiv, kompleksan ali i jednostavan. I dok će decenijama dalje njegov
Faust inspirisati mnoge ljubitelje misterija i tajnih znanja, jer će simbolika utkana
u delo njima biti primamljiva, majstor tajnih znanja se u svojoj tragediji majstorski
odrekao i Fausta i misterija tajnih društava, i spasio sebe kroz Margaretu. I
priznao da se zbog nauka Mefistofela i okultnog znanja zbog toga Gete kaje i
priziva od Gospoda oprost grehova svojih.
I zato bi oprošteno Geteu
Harald Libhaeuser