Risto Ratković

R I  S T O  R A T K O V I Ć

(1903 - 1954)

 Ko je, u stvari, on? Pjesnik, romansijer, esejista, putopisac, boem, rezignant, promašeni diplomata i kafanski sabesjednik onima koji su u literaturi tražili duhovnog zaštitnika. Koliko je život prema njemu bio nepravičan i sur, pokazuje njegov iznenadni odlazak u bolnicu. Misleći da je u pitanju pijanac ili skitnica, bolničko osoblje nije žurilo da mu ukaže pomoć. Umro je u bolničkom hodniku.

Ratković je bio mali rastom. Okruglast i trom. Valjda od prevelikog umora. Čudno da je pored velikih nevolja ostao blagorodan i mek. Prema sebi je bio nebrižan, kao svi pravi boemi. Stan na Čuburi, u Beogradu, bio mu je okružen sa trima kafanama. Kao da su se i one zavjerile da mu ne daju prolaz u lakši život.

Držao se Heraklitove misli o snu, po kojoj svako od nas odlazi u svoj sopstveni svijet. Bježeći u san Ratković je bježao u svoju slobodu. Indikativna je pjesnikova misao, izrečena u ekstazi: Život je kretanje, život je trešnja, život je bjekstvo od života. Stihovi donekle označavaju duh njegove poetike. Dakako, poetike rezignacijskog naboja. Ona se licencira kao dublji sloj bića. Sve što je drago imao izgubio je rano – roditelje, braću, ženu. Tome su se pridružile i nevolje života. Jedna veća od druge. Revoltiran zbog toga, s razlogom je kriknuo: Poezijo, sram te bilo! Smatrao je da poezija nije dorasla nevolji, a morala je.

Ako se koordinate Ratkovićevog života bolje osmotre, vidjeće se da u njemu nije bilo ničega do suza i očaja. Svetkovanje čula mogao je naći jedino u ljubavi, ali i ona je nestala s gubitkom žene. Nije bio svjestan da li nevolja unapređuje dar ili ga razara. Kad se komađe života rasturi, teško ga je vratiti na ranije mjesto. Pjesnikov život bio je jedno veliko rasturanje, bez mogućnosti pribira i vedrosti, Samo mrak i paučina. Samo vapaj i gorčina, ma gdje bio: U Parizu, Africi, u sebi. Putem pjesničkog izraza otklanjao je hirovite sablasti.

Nemaština ga je pratila tokom cijelog života. Mijenjao je radna mjesta, ali time nije znatnije poboljšavao uslove života. Po Andrićevoj preporuci, bio je i u diplomatskoj službi. Nije mu odgovarao status kostimirane osobe. U Moskvi su ga hapsili kao pijanca, ne znajući da se radi o personi sa diplomatskim pasošem. Bio je potpuno neprilagođen za život. U njemu je živio duh raspikuće i boema, koji nije davao ni pet para za etikeciju i građansko uvažavanje. Zbog toga su ga smatrali čovjekom sa ruba života. Jednostavno su govorili da je fin i osjećajan, samo propao. On je imao svoju tugu, koju je donio iz djetinjstva. Njome je uzburkao i opaklenio zrele godine. Rekao je više puta, zagrijan pićem, da mu je poezija pomogla da ne poludi. Ratković je za odbranu takve teze pominjao Bodlera. Po njemu je pjesnik svojevrsni demon. Služi za vađenje mraka iz vlastite utrobe. Zato mu je i potreban san. Kao zamjena za morfijum. Život je smatrao dubokom noći koja se ne može izbjeći, ali se snom može ublažiti njeno bjesnilo.

Literatura ovog pisca svojom izvornošću pripada beogradskom krugu, nastalom odmah iza Prvog svjetskog rata, koji je začeo Crnjanski, a poslije ga širili i bogatili stvaraoci lijeve ideološke orijentacije: Davičo, Matić, Vučo, Dedinac i drugi.
Pomenut je Ratkovićev boemski život. Obično se takvog života prihvataju pisci depresivne prirode. Iako u njegovoj poeziji bivakaju anđeli, kao nagovijestioci duševnog mira i dobrostivnosti, brzo se povuku pred naletom noći i demonstva. Ratkoviću je bliska osobina srastanja sa tim fenomenima. Cijena te sraslosti je odveć skupa. Ona je vodila pjesnika ka nečem što se zove polusvijet. Ratković nije imao snage da se izdigne nad njime.

Ratković je dušom bio vezan za zavičaj. Iako za života, onog zrelijeg, nije živio u njemu, volio je u smrti da bude tamo. Nije mu se ta želja ispunila. A šta se ovom pjesniku ispunilo? Njemu se usred tuđeg mora pričinja da teče Lim. Svuda vidi zavičajne obrise, bez obzira na to koji je prostor u pitanju.

Ratković je imao dušu maštara, ali se prema njoj dosta komotno odnosio. Njemu je mašta prevashodno u slikama, a ne u vođenju cijelog toka pjesme. Tako smo u prilici da čitamo izvanredne djelove pjesme, a rijetko kad cijelu pjesmu. Uvijek ga je nešto „zakidalo“ da učini ono glavno. Da pjesmu bolje iznutra imaginacijski provjetri. Da joj da zamah i ovrhuni je ljepotom. Rekli bismo da je njegov rastrzani život veliki krivac tome. Sve što je radio, radio je usputno i u fragmentima. Tako je i živio – od danas do sjutra. Jedan dio njegove poezije, da se izrazimo figurativno, ima latice, na cvijet se manje mislilo. Ako se i mislilo, led života nije mu dao da se propne. Da pravi miris iskaže!

(Žarko Đurović – dio besjede na naučnom skupu u CANU 2004 god, organizovanom povodom pola vijeka od Ratkovićeve smrti)

ONA

Izidje iz mora
Sva u goloj vodi.

Na glavi joj kapa:
Živa morska zvezda.

Kičma, bela zmija,
Puzi joj niz ledja.

Ratković je, kažu njegovi savremenici, bio povučen i preosjetljiv i u običnoj konverzaciji. Pred kraj života živo je u siromaštvu, praktično od milostinje.
Njegovi emotivni konflikti, ili životne dileme kao poetske odrednice podstaknute su njegovim životnim lomovima koji su mu pojačavali ljudsku nesigurnost i očaj, ali i potrebu da to prenese u pjesmu. Kažu da je nešto konkretno i strašno trebalo da mu se dogodi kako bi ga podstaklo da napiše svoje najbolje pjesme. Prva upečatljiva potreba za to je smrt njegove žene krajem 1931. godine, žene koja mu je bila ne samo najveća ljubav, već i jedan od rijetkih oslonaca u životu. A taj stub njegovog života se urušio tako rano...
Iskustvo tog gubitka prenio je u antologijsku pjesmu Ponoć mene, kao i u pjesmi Ikona.

IKONA

Vidim li koju ženu
tebi da liči:
u mantilu pepeljastom i sivom šeširu
dešava se na ulici da zastanem.
I mada znam
odavno već da truneš
pomislim: možda si ti.

Inače, ti znaš
u Boga nismo verovali
ni ja ni ti.
I zaista nema to sa njim veze
što želim
pred slikom tvojom kandilo da palim.

PONOĆ MENE

Zaspati ili umreti...
Ili se pretvoriti u suncokret...
Da li je ona ikada i bila...
Ali otkud njen lik naslućen u vazduhu čim pogledam...

Njeni prsti živeli su u mojoj ruci i posle njene smrti
Ja sam ih pokretao i nisam razlikovao
Da li imaju vezu kakvu još sa kosom njenom,
Ili sa očima,
Ili sa haljinom novom što joj kupih.

Tako sam retko uzimao i za nju i za se.
Tako često smo se svlačili kao vedar dan.
I čini mi se da nema mesta na svetu
Gde nismo zajedno bili.

Mrtva si a tebe nema.

Zašto mi ne dođeš...
Ta znaš li kako si obećala
Češće da ćeš se meni javljat...

Možda ti i kucaš uporno na vid mi,
Možda su oči moje nesposobne da te vide.
Osećam lobanja cela tobom da mi je ispunjena.

Voskresni!
Voskresni ili sebe ili barem oči moje...

Sluh mi je već malo savršeniji:
Zovneš me.
Osetim i dah tvoj i miris predsmrtni,
Tamo gde se nadao ne bih.
I srce mi je još sposobnije
Za otkucavanje tajnih znakova duha,
Duha ili druge materije.
Ono čini da noću katkad moram zatvoriti vrata od sebe
I osećam da ležim povrh zelenih suncokreta,
U zelenoj košulji,
Prevrnutim očima.

Ali mi još došla nisi,
I beše kao ravnodušna
Prema strahu mom što svaka stvar beše zagrobno živa.

Mučih se dugo u toj noći.
Jedan mi čovek, seljački odeven, ispriča,
U gužvi dima i ljudi po jednom nepoznatom podrumu,
Da ima neko što dodir nam sprečava,
I što do mene lepše nisi doputovala.

Poverih tome sumnjivom prijatelju zaveru svu
Da tog ću duha polako ubiti iz puške,
Što smeta našem sporazumevanju.

Pobediću ga, mislim, groom tvojim,
Slikom i crnom kosom tvojom;
I cvetom sasušenim koji beše oko tvoje glave
Na odru kad u nedra ti priložih sliku svoju
A cvet se prihvati rukava mog:
To ti mi kao uzdarje vrati.

Pomozi mi, pomozi:
Vidnija budi kad u ma koju sobu za mnom uđeš
Bar sad ne brineš brige sirotinjske,
Jadnice moja!
Celog dana ovog dana uzalud tražih pare,
A kad ti dođoh - mrtvoj ti dođoh...
Velika patnice moja,
Krvavo te pozdravljam.

* * *

Ratković je možda posljednji iz plejade pjesnika koji su živjeli poeziju i koji je "više sreće imao sa riječima nego sa ljudima". Mnogi tumači njegova stvaralštva naglašeno ističu podudarnost pjesnikove poezije i života. S tim u vezi i čestu rogobatnost i neuglađenost njegovih stihova, alogične konstrukcije (Mrtva si, a tebe nema) shvataju kao pjesnikovu težnju da njegova poezija bude vjerna slika jednog neorganizovanog, rasutog i raznim nedaćama ranjavanog života.

Ovaj pjesnik smrti i ljubavi, pjesnik Ikone i Ponoći mene, jedan je od najvećih usamljenika među pjesnicima, što se u strahu od samoće družio sa sjenima umrlih, pjesnik koji je od života bježao u poeziju, san i snoviđenja i "jedan od onih koji su daroviti da život promaše".

Djetinjstvo i zavičaj su dvije komponente na koje je, dobrim dijelom, oslonjeno književno djelo Rista Ratkovića. Privlačile su ga svjetske metropole i pustunjske oaze Istoka, ali nikako nije mogao zaboraviti zavičaj. Lim je, štaviše, postao opsesija, pa je sasvim razumljivo što ga je osluškivao kao žilu kucavicu.

To prisustvo zavičaja i djetinjsta Ratkovićevom djelu daje posebnu draž. Istina, najdraže godine življenja (dječaštvo) potamnjene su stravom Prvog svjetskog rata što je i uslovilo kod njega tako rano viđenje smrti. Smrt je doista uočljiva komponenta Ratkovićevog literarnog stvaralaštva - pjesnik je vrlo rano izgubio roditelje, braću, ženu, ostavši još u 28. godini života usamljen, "bez iđe ikog svog". Ali, iako su tragična iskušenja života veoma rano formirala u pjesniku upečatljivu viziju smrti, Lim i zavičaj su došli kao ona druga, kristalno jasna barijera, bolje reći, inkarnacija sanjanog i doživljenog. Lim je ta zlatna nit koja prepliće sve pjesnikove tamnine, stranstvovanja i stradanja. Iako je smrt urezala toliko vidljiv pečat na njegovom trajanju - zavičaj sa svim svojim protivrječnostima bio je ona magična poluga koja je u vizijama tog "potucala" budila nove nade i ohrabrenja:

Misao me obuze
Da malo ja se smirim
Zavičaj da potražim.

Bolovao je Ratković svoje smrti male i velike, stranstvovao na svim evropskim i afričkim širinama. Surova škola života prekalila ga je do te mjere da je uvijek očekivao mnogo manje čak i od prijatelja nego što je zasluživao. Okrenut svojim, skoro bi se reklo zagonetnim, enigmatskim oscilacijama duha - on je imao i svoje tihe radosti, uzlete i kliktaje. A apsolutnu inspiraciju za takve izuzetno rijetke trenutke Ratković duguje baš toj plavoj vrpci, žili kucavici pjesnikove vedrine i optimizma - Limu. Bor na litici iznad rijeke jeste čudo, lipe i breze koje se ogledaju u virovima jesu atrakcija, gorska vrela koja utrčavaju u Lim sa lijeve i desne obale unikumi su. Visitorsko jezero na planini jeste odmetnuta duša rijeke, ali Lim je najveće čudo.

Legenda kaže da su silnici 75 godina poslije Kosovske bitke u vrijeme bogosluženja upali u crkvu na obali Lima, u selu Zatonu, đe su pobili sve muškarce, a 77 žena su izdvojili za provod. Žene su, međutim, iskoristili nebudnost askera i sve su poskakale u plahoviti Lim, jer im nije bilo do provoda sa Turcima. Prije dvadesetak godina mlada Nordijka je došla u Plav i bila oduševljena Plavskim jezerom. Mještani su joj rekli da se popne na Visitor, pa će se uvjeriti šta je jezerska ljepota. Nordijka je poslušala savjet mještana i narednog dana našla se pored Visitorskog jezera. Zastao joj je dah jer je bila fascinirana kao nikada. Nije odoljela iskušenju takve ljepote pa je skočila u jezero i tako završila svoj mladi život.

Magične vode Lima poslužile su kao motivacija mnogim utopljenicima da tu skončaju svoju životnu odiseju. Na putu od života ka smrti ova rijeka je često služila kao spasonosni karusel.

Pri samoj pomisli na rijeku djetinjstva i njene bistre gazove pjesnik postaje neko drugi i na trenutak bar "zaboravlja na svoj život težak".Iskreno, otvorena srca, ispovijeda se i proširuj svoja opažanja da bi zavarao sebe.

LIM

Gluho je doba noći, i mrtvih glasova puna pustinja nema,
Mećava od zvezda veje, prostro se beskonačni pesak,
A meni se prikazuju vode, kladenci bistri, bez vena,
Potoci, reke, i zaboravljam na svoj život težak.

Ređaju se vode u kojima sam prao umorno telo,
Ređaju obale, livade i zaigrani talasi,
Virovi strašni, nad kojima su senke čitale mi opelo.
Ređaju se vode u sećanju, žubor njihov i drugi vodeni glasi.

Ovu jadnu kožu u koju je krv moja obučena
Kupao je Atlantski Okean, kupalo Sredozemno More,
Snežne švajcarske reke, Volga i Sava namučena
- Kao tvoji, rodni Lime, ničiji talasi milo mi ne žubore.

Tako prisno, svojski, o mog detinjstva reko,
Nijedna voda nije me kao ti milovala.
Tepajući ti, znaš li, plivao te uzduž i popreko,
I mahnit bio, a ti si me rodbinski žalovala.

O, brzaci tvoji, tavnici i kolovrati,
Plićaci gde sam se isceljujuće izležavo.
Reko detinjstva, bar jedan takav dan mi povrati,
Kad sam kroz šapat tvoju muziku prirode doznavo.

Hoću li te zagrliti još jedanput barem,
Gledati sa trave senki okolo tebe harem,
Hoću li čuti sa tvojih obala klik druga i brata,
Hoće li išta moje okolo tebe ostati posle ovoga rata...

* * *

Zavičajna inspiracija Rista Ratkovića ne iscrpljuje se, međutim, samo pjesmom Lim. Njegovi prozni tekstovi, roman Nevidbog i još neke pjesme ne samo što u podtekstu dišu zavičajem već često jasno i glasno ističu njegov pejzaž, atmosferu i raznoliku slojevitost:

Jedan proplanak zelene trave,
Jedan potočić vode hladne –
I ja bi bio car. („Car“)

U tom pogledu posebno je karakteristična pjesma „Bar“. Poslije umorne i neprospavane noći, pjesnik je potražio bar kao mogućnost za utjehu i predah. A tamo umjesto priželjkivanog mira biva suočen sa ogromnim vašarom taštine i razvrata.
Da, po moru, u pustinji (pjesma je napisana u Egiptu đe je Ratković, kao prije toga i u Francuskoj i u Sovjetskom Savezu, služio u diplomatskoj službi, u vremenu 1941-1945 godine, kada se vraća u Beograd), kroz beskrajne oaze, na pijesku je pjesnik osluškivao Lim.

Zbogom, devojke, sanjajte zavičaj
Ja svoj već vidim. Eno ga, po moru teče Lim. („Bar“)

Lim je u slučaju Ratkovića bio neminovnost i opsesija. A ta asocijacija koja je u završnom stihu ove pjesme poistovijetila zavičajnu rijeku sa morem – zaista je najoriginalnije poređenje za čovjeka takvih raspoloženja koji je na hiljade kilometara udaljen od zavičaja.
Ipak, zavičajna piščeva privrženost ne manifestuje se samo kroz poimanje tog bujnog krvotoka među oranicama, on i preko zvijezda nad sumornom pustinjom uspostavlja prisan kontakt sa onim što ga zaokuplja:

To isto nebo i nad mojim zavičajem visi,
To isto nebo gledaju bezbrojna moja braća.
Zar zaista večernjača ova i nad mojom domovinom visi?
I pogled se moga brata sa nje meni vraća? („Pod istim zvezdama“)

Domovina je u širem smislu u Ratkovićevoj poeziji našla koliko suptilnu toliko i opredmećenu stvarnost. Nostalgija za rodnim krajem s vremena na vrijeme dobijala je opštu višedimenzionalnost. U tom pogledu interesantna je pjesma „Otadžbina u meni“, koja je pronađena u pjesnikovoj književnoj zaostavštini.
Ali, kada je riječ o domovini, neizostavno se nameće Ratkovićeva patriotska pjesma „Zemljo moja“, koju je doktorant na Ratkovićevom književnom djelu Čedomir Lučić poredio sa Šantićevom rodoljubivom lirikom, što će reći da je pisac za Bijelo Polje ono što je Šantić za Mostar. Ratković je, inače, poznat kao pjesnik slobodne forme i ova pjesma, „Zemljo moja“, je jedna od malobrojnih koja je odrađena strogo vezanom formom. Antologičari su je namjerno izbjegavali, a ona bez sumnje zavrjeđuje antologijski aršin.

Ipak, treba naglasiti da je zavičajno i patriotsko osjećanje u književnom djelu Rista Ratkovića samo jedna, ali svakako naglašena prisutnost koja ne umanjuje njegove ostale književne atribute.

OTADŽBINA U MENI

Ti nisi povijana nu kolevci,
Divlja moja lepotice,
Odnjihana si na trnu,
I krvavo si se kupala, mučenice.
Lepota tvoja nije veštačka.
I ništa nema tako milo i nežno
Kao glas tvoj i pogled, kad miluješ.

Nepoverljiva si prema udvaračima, Umnice,
I dostojanstveno odgovaraš na uvrede.
Puna si umilne gordosti,
Dobra vilo.

Čudna je ljubav tvoja.
Duboko i brzo tečeš, dno ti se ne vidi.
Bezbroj požudnih pogleda pada na tvoje telo,
A ti veličanstveno koračaš dalje.

Haljine tvoje su proste, slobodarko,
I pokrete imaš nove, mnogom nepoznate.
Prosta si kao trava,
I tajanstvena kao more u ponoći.

Glas mi tvoj veoma mio,
Bezbroj njegovih preliva poznajem,
Ustreperim na prvu tvoju reč,
Jer si mi draga,
Jer ti si moja večita.
Reč moja tebi će da služi.
U tvoju slavu duh će moj da zvuči.
Zastavo ljubavi.

Kud god sam išao po svetu, o tebi sanjah.
Sa Petrove crkve u Rimu tebi sam klicao,
U katakombama o tebi mislio, rode.
Bosforom plovih – tebe priželjkivah,
Po gradovima Sirije i Turske za tobom čeznuo
Po Egiptu i Palestini za tobom vriskalo mi srce.
Na obali Mrtvoga Mora o tebi plakah, draga,
Sa Jerusalimske Golgote tebe sam dozivao,
Sa faraonskih piramida tebi klicao,
Veličanstvena moja vilo!

Sfingo govori o sudbinama ljudi i naroda,
Govori jezikom pradrevnim okamenjenog čudovišta.
Ja izgovorih pred njim tvoje ime,
I on se uznemiri.

I napadoše te lukavi razbojnici,
I srljaše na te, miroljubivu,
I prljavim kandžama greboše svetlo lice.
Ali ti beše jaka, i dođe dan
Kada uzdrhtaše blatnjava srca razbojnika.

I jarče će još da zasija
Blistava tvoja zvezda,
Neuporediva moja
Otadžbino.

ZEMLJO MOJA

Nisam znao koliko te volim,
Zemljo moja, koliko sam vezan
Za te krvlju, osećajem golim.
Žig tvoj dubok, u me je urezan.

Braća moja što tamo ostaše,
Pričuju se nekad uhu ludom,
Sanjam trave i proplanke naše
I vidim te obasjanu čudom.

Zemljo moja, teška mučenice,
Rano živa, ucveljeni rode,
Miso na te: skameni se lice,
Setim te se: i sva radost ode.

CAR

Sunce, ah, u sve pore se uvlači.
Pune mi oči i puna utroba sunca.
Zatvaram se, zavese navlačim, a sunce tu.
Kad ga nepolju nema, ono je u meni.
Oh, umoran sam.

A tu negde blizu, i daleko tamo, rat.
I veličaju se junačka razbojništva.

Jedan proplanak zelene trave,
Jedan potočić vode hladne –
I ja bih bio car.

LEPOTA

Dva mlada groma,
S kopljem od krina,
Čuvaju negde
O lepoti san.

BAR

Neprospavana noći, umorno moje jutro, hajdemo u
bar. Eno ga, na obali morskoj. Kadifene zavese još
nisu razmaknute.
Za tezgom Abisinka drema, umorna.
Tri lepotice sa Malte sede polugole, umorne.
Kairka jedna kunja, umorna.
Crnkinja se jedva smeši, umorno.
Miriše na dim duvanski, na puder i ženski znoj.
Miriše na prohujalu noć.
Miris je umoran.
U blizini huči grad, ili je to more.
Ne znam, od umora.
Od konjaka se zaiskri duša, pa se ugasi.
Sukne smeh razbludan, pa se ugasi.
Već je dan, a laku noć!
Zbogom, devojke, sanjajte zavičaj.
Ja svoj već vidim. Eno ga, po moru teče Lim.

ŽIVI VETAR

Puno je vetra groblje,
Jaukom poludelog vetra
Što čupa kose od bola,
Od bola i jada besmislenog.

Na grobu jednom, gle, nikao divan cvet,
Krilat ko osmeh nekada one
Što sada dole spi.

O, to i jeste njeno bivše oko,
Taj krilati cvet!

Uveri ga, slepi vetre,
Vetre!

Razmahni krilima, vetre,
Tako silno da više razlike ne bude između neba i tebe.

Zvezdama li to vetar,
Krilima zvezdanim lupa li to vetar
Ogromno oko okeansko
Ili to moje srce ne otkucava ravnomerno?

Ah, šta mi sva ta pitanja znače,
Za ovo krvavo lišće ljudskoga mesa!

BIVŠI ANĐELI

Bogojavljenski su hujala nebesa, ogromna,
Zvezdana, hladna.

Silazili ste na reku smrznutu,
Visoki, vitki, lepi.

Anđeli bivši znam:
Krotili ste mrak uvodama.

U moje srce-zvon zvonili ste
Krinom,
Da ne svisnem od života.

Ko vas otera sa izvora
Oka moga...
Ne vidim vas.

Još samo u snežnom cveću prozorskom
Tražim krila i kolena vaša predivna.

Uzalud.

MIR

Idem livadom: gleda me trava.
Tiši i tiši polako bivam.
Je li to ljubav, san ili java:
Ja samog sebe u sebi snivam.

Zver li sam, umnik, ili pak bilje:
Hladan prema pitanjima šturim.
Sveg me obuzelo tiho milje,
Gledam, a ne znam u šta to zurim.

Da li da vičem,ili da ćutim:
Svejedno.Osećam tih je to vir.
Neću, ne mogu sreću da mutim:
Neka mi do neba izraste mir.

NEKO

Pogledah bolje oko sebe:
Tišina osamljena ruho mi dodiruje.
I strah me obuze od sebe:
Kroza me kao da neko drugi proviruje.

Ostajem i dalje ipak isti,
Kao tamna i nevidljiva reka:
Zemlja se njenom vodom čisti,
A ona beži i neće pobeći doveka.

Pa tako treperim i venem,
Slutim i hoću da mi se neko tada javi.
Tišinom drhtim a to čeznem
Da se u moju mirnu pustoš niko ne javi.

I najednom opazih: glava.
Pognuta , i kao anđeo nepomična je.
Predamnom bezvoljna je glava,
Zarobljena je mnom nevoljno,i umorna je.

Ko duh bez mira i bez stana,
Tako pognuto sedi neko u mojoj sobi.

I pun je, vidim, očajanja
Da mu se biće celo mojim glasom ne zdrobi.

Ćutimo tako oba dugo,
Pogledamo se katkad samo, tiho i tajno.
Onda se javi lice drugo.
Ali nikad oko glave da mi je sjajno.

I odjedanput, nasred noći,
Kada se iz postelje izvukoh i topla sna,
Stadoh, ne mogoh dalje poći:
Neko pored izbe, bled i bez sna!

Nesta, al kad se vratih sebi
Ruku jednu, samu, ugledah za stolom tada,
I, da me noć zgrabila ne bi,
Sedoh kao kad zvezda pada.

I gle, ruka mi njena zrači!
Deo po deo, zatim, javlja se najzad cela.
No znati ne mogoh što znači
Da mi ne okrenu lica i ne videh čela.

Tiho, da ni anđeo se probudio ne bi,
Počeh da pijem kafu, od sinoć zaostalu.
Da li to beše samo san u sebi?-
Tek neko mi je treso ruku, svu uzdrhtalu.

* * *
jer nebo i zemlja plotom su pregrađeni
i laje privezan pas
u moje telo zakopan

LAŽ

Lažem, a nije laž.

U gradu Basri
Na reci Šatel-Arab,
Zapljusnu me hamamski vazduh.

U kafani pijem gust šerbet.
I čini mi se da je tuda prolazio Rembo,
Onaj nesrećni, divni, nemirni.

I pričam saputniku o njegovim bežanjima:
Hteo je od sebe da pobegne sam.
I pokazujem na zidu šaru neku:
To je našarao on.

Lažem, a nije laž.

NIŠTA – NIŠTA

Lisje mrko zlatno trepti žudno.
Tica jedna seče nebo.
Šta je – šta će biti?
Zar još nije stala reka?!
Šta – sve po starom?!
A brda se ne raspadoše?!
Jeza.

GROBOFON

Ceo taj pamuk
oblaci sivi
na celo nebo.

ne mogu više
to meso pada
za sjajne kosti
za beskrajan dijamant

tutnji podzemna zemlja
legija staklenih leševa organizuju smrt

* * *

Uzalud prsti uzalud podnoktne misli moje
nikad još ništa dodirnuo nisam
sve prave linije izlomio sam,
i samo od jednog slučajnog pokreta ruke
zavisi hoću li biti bog

DVOGLAVA KRILA

na sjajnu mansardu će doć
plameno jagnje sunce

rasplela i češlja crnu reku sna
čeka plameno jagnje

ogrnuto golo
leži kao nad nebo svila
nikad me dočekat neće

eno zastave od zvukova
hrle hrle otvaranju

nikad

ZVER – JAGNJE

Hitra i oštra zora ko kama,
Zora tičijih krila.

Klisurama i klancima nebeskim
Ori se buđenja krik,
Krik sunca vaseljenskog,
Glas buđenja Jagnjeta Plamenog.

Od glasa njegova ogluveše brda,
I nepomično kamenje posta...
Vidi se još samo nebopad,
Tih i tih nebopad.

Sa runom od svetlih munja
I zenicom od groma veselog
Juri plameno Jagnje,
Huji Zver-Sunce.

Njegov ogromni pogled uliva oštru mi smelost
Da mu tepam, da tetošim:
Jagnje, o moje Jagnje Plameno,
Pasi mi cveće, Cveće Ledeno.

I proključa u meni čelik jasnosti,
Čelik hrabrosti sunčane:

Sunce!
Krikni!

Zablistaj glasom plamenim
Pod nebom i nad nebom,
Prolomi dahom kliktavim
Podamnom, nadamnom!

O, zoro, oštra i hitra,
O, zoro,
O, zoro tičijih krila,
O, zoro, Tico Vatrena!

Evo mi trešti čelo od veselja!
Govorim: to mapu vezem tela svog.

U telo moje živ je zakopan zver –
To on ove reči veze.
U telo moje živ je zakopan duh –
To on ovu pesmu peva.

Sunce!

MATI

U kućerku presirotom
mladost bolovala,
nad jedincem bdila majka,
ljuto jadovala.

Žuborio cvrkut ptica
lepršalo cveće,
al su tužna bila lica:
on prebolet neće!

Lekar nije dolazio
jer se nema para
svaki sat izgubljeni
veću brigu stvara.

Prodala je najzad rublje
što mrtvacu treba
po lečnika poručila
i kupila hleba.

„Spremajte se već je kasno“
reče doktor suho,
tek kad majci srce pisnu,
sve joj posta gluho.

Uletela u sobicu,
pa, ne hoteć, sama,
„biće bolje, reče šta ćeš
da ti kupi mama“.

„Mleka malo, on prozbori,
samo malo mleka“ –
poslednja mu želja skromna,
al’ vaj, nema leka!

Muču krave, bleje ovce,
mleka na sve strane,
no zalud kad nije njino:
svi se svojim hrane.

Zar čak ni to da mu da
na večnom rastanku?!
i ledeni bol podivlja
samohranu majku.

Vrisnu, ciknu, pršte u smeh,
kao na sred druma,
zviznu suncu, zatim pljunu:
gordo siđe s uma!

I celoga božjeg dana
pevala na sav glas,
dok je sunce nebom vuklo
poslednji smrtni čas.

Sobu jada ozario
ukočen leden smeh –
majka sina očešljala,
tamnija no greh.

Zatim došli neki ljudi,
i do jutra bela
šaleći se čuvali su
paket mrtva tela.

U ludnici mati sanja
sred granja i blata,
i svaku noć vidi sebe
od suhoga zlata.

DUHA RADI

pod ugašenim crtežom reči
leži patihlo telo

sarkofag plamena neviđenog
kandilo srca presvislog
iščezla slika
izvetrio glas

cvile daleka vrata
da hod mi snage ima

mladića tamnog pretamnog
očiju zverskih odsutnih
duha radi
duha radi

POD ISTIM ZVEZDAMA

Nadvilo se nebo zvezdano iznad peska,
Iznad sumorne pustinje i poludelog mora,
Šumi pustoš i val o val u ušima treska.
Trepere, blistaju zvezde i iznad naših gora.

To isto nebo i nad mojim zavičajem visi,
To isto nebo gledaju bezbrojna moja braća.
Zar zaista večernjača ova i nad mojom domovinom visi?
I pogled se mog brata sa nje meni vraća?

Kroz rešetke gledaju studenih tamnica,
Drugi kroz snežno granje slobodnih šuma.
Snovi putuju zvezdanim kolima, putuju bez granica,
Srca trepere od tajnih talasa, zavičaj mi ne silazi s uma.

Miči se, zvezdo, sa moga malog prozora,
Siđi u moje snove, osvetli provalije mraka,
Gde kolo se krvavo vije sve dok ne cikne zora,
I dok ne istrči sunce sa vetrom svežega zraka.

PLAMENA ZAVESA

Očeličilo se nebo, pišti strava.
Jato bombardera ostrvilo se na luku Aleksandrije, na ratne brodove na njoj.
Mrak, ni sebe ne vidim.
A onda se provali. Bezbroj topova ruknu gromovsku vatru.
Zemlja se ispod nogu izmiče, srce se u grlo penje.
Sam na ulici. Kao u tunelu...(ako naiđe voz...)
Ko zna koliko traje. A onda muk.
Je li razvaljeno nebo? Ne, samo rastresene zvezde.
I kao devojka iza ugla, iziđe iz oblaka mesec.
I obasja, i obasja.

Gledaj onu poslednju crtu,
Koja se sa tvojim okom sliva:
tamo se more
u nebo uliva.

DEVOJKA BEZ MLADOSTI

Nerascvetano, neprobehareno devojče arabljansko
Raslo od Sunca,
Od teške materine brige,
Od ljutog jada sirotinjskog.
I zape jednog dana
Silnom begu.
I beg se dogovori s majkom
Da pozlati zeleno, malo devojče.

Uvredi je ceo svet,
I samo to Sunce i jarki cvet
Obliše se čemerom devojačkim
Strahom od sveta,
Strahom od svega
Zabole zauvek.

Ceo život joj po đavolu pođe.
Ali ni u igri plahovitoj,
Ali ni u ljubavi zverovitoj
Mladost joj nikad
Nikad ne dođe.

Strahom od sveta,
Strahom od svega
Bolovala je celog veka,
Neprocvetana njena mladost
Uvređena doveka.

POTUCALO

Na svetu čuda nema,
Jer sve je čudo pod kapom nebeskom.
Što se zovem Tucalo Potucalo čudo nije.
Dugo sam, još dečkom, na cesti kamen tuco,
Godinama se i godinama po svetu potuco.
Dalje mi se ne priča.
Hajdemo u onu šumu tamnu.
Kako je ozbiljna ova šuma!
Sednimo na ovo zeleno busenje,
Na mahovini finoj oči da odmorimo,
Oči naše umorne.
Sednimo.
Kako je hladno i zeleno ovde!
Takve su bile oči u majke moje,
Zelene i hladne.
U čamcu na moru me rodila.
Neki put ne znam koje to more beše:
Crno ili Jadransko More,
I to mi je tako svejedno.
Navikao sam da zavičaja nemam.
Al' opet, ponekad, misao me obuzme:
Da malo ja se smirim,
Zavičaj da potražim,
I u svet se ponovo otisnem ja.
Šta ti sve nisam bio do Čikaga!
Bubrege mi je pržila i džigerice ladjina utroba,
Ali moja utroba češto je gladna bila.
U pristaništu jednom zaradih grdne pare.
Nekoliko dana sam po obalama šetao,
Hteo sam baš da vidim kako je to biti čovek.
Nije ružno!
A posle, tamo, koliko mesa!
Više no ova šuma mesa.
Konzerve ja sam krao,
I zabranjeno piće pio.
Mnogo je oko pesnicu moju videlo.
Zardjale su mi oči tamo,
Od mržnje i prkosa.
Kao bespara sam bacan u Mičigan jezero,
Pa sa užasom ipak obale dohvaćao,
I dalje živeo.
Kakve li ono behu zore,da se setim..
Ugašen požar..
Zelena paljba..
Otrov zeleni u očima..
Umor i policija, to je zora u Čikagu.
Takva su naša jutra u svakom velikom gradu.
E, tu sam srce očeličio.
Tu sam ga, kanda, i izgubio.
Žena ga, bogme, nijedna našla nije.
A tako divnih po svetu ima žena.
Kažu bar tako, ja ne znam.
Ja volim ženu kad gospodara psuje,
Ili sa cvećem kad razgovara sama.
Ja volim jednako londonsku maglu
I aksam u Carigradu.
Engleski džin il' srpska rakija,
To mi je svejedno.
Čoveka nanjušim bolje no ikoje pseto.
Koliko sam puta spasio drugove od ljudi!
Gospode se čuvajte dobro, govorio sam.
Čak i onda kad istinu govore njima je dosadno.
I jadnika se čuvajte dobro, govorio sam.
Slugu i roblja prodatog čuvajte se.
Duše su njihove u tudjem novčaniku.
Da, naučio sam i ja štošta po ovom svetu golemom.


Pamtio nisam puno.
Ali moje oko nije spavalo.
O, koliko puta mi tabani proklijaše nemirom!
Bukne u meni tuga što poznanike drage oštavljam.
Što se novim i tudjim stranama u zagrljaj bacam.
Ali podjem.
Šta i mogu, drugo ja, u čamcu rodjeni Tucalo,
Potucalo po ovome svetu..
Ne grlim usput ni ljude ni žene,
A imao bih, čini mi se, nešto da im kažem.
Reč bi ta bila topla kao krv.
No pre ću ispljuvati svoju sopstvenu krv.
Pred vucima se smešiti treba.
A toliko, ipak, ljubavi i snova!
O, ti snovi, prokleti snovi,
Svuda su me pratili.
Po kiši, po travi, po selima kamenim,
Po travi zelenoj, po pločama,
Po suncu i pesku, po mračnim izbama.
Srce mi beše gnezdo, i njega dok ne izgubih.
Ruke mi oštadoše samo drage,
Ove dve sestre, hraniteljke moje, ruke.
Lebde mi u snu iznad glave kao barjaci.
Šta ti sve one nisu radile,moje ruke!
Nikad još ne rekoh taj i taj ne znam posao.
Šile su i krale, i po vilicama udarale,
Crnu utrobu zemljinu kopale i zlato vadile.
E, to ti beše život!
U crne dubine zemlje spuštao sam se hrabro,
Oči naprezao, te moje oči umorne,
Ruke istezao.
A uveče onda,
Kad sam se iz zemlje peo u zvezde,
Ja nalazih noć na istom mestu
Na kom je i sinoć bila.
Umorna, gruba.
Hvala neka je onome spadalu krezubom,
Poljak li beše ili Švedjanin,
Narečja njegovog ne sećam se.
Govorio je često, mnogo i brzo.
To zlato, reče, kopamo radi mindjuše jedne,
Mindjuše neke plitke žene,
Toliko plitke da nemaš ni zagaziti u šta.
Davno je to bilo i ja sam stalno mislio.
Od mindjuše su narasla velika brda zlata.
Sećam se.
Onda je planuo rat veliki i strašni.
Bilo je divota pogledati
Kako su ljudi hrabri.
Što je to bilo smešno, žalosno, očajno!
Imao je čovek vremena sto puta da poludi.

Sećam se.
I puklo mi je pred očima nešto ogromno i svetlo.
Pobegao sam, a za mnom se kotrljala Zemlja,
U blatu, u krvi, u ludilu.
Kotrlja se, a ja lutam,
Po ovoj šumi zverovitoj,
Punoj gvozdenog hlada.
A tamo negde Sunce,
Sve crvenije i crvenije.
Ali šta, šta je to sa mnom?
Koliko da čekam još ovde?
Hocu li iz ove šume ikada izići?
Gladan sam, prosto naprosto, i žedan.
Zaboravio sam da odem, zbilja.
Viču me ljudi, mnogo ih negde ima..
O noge ove proklete..
Kako sam zakovan..
I hladno mi je..


Tako je mislio i buncao Tucalo Potucalo.
Jedna šaka snažna zgrabi ga za rame:
-- Ko si ti?
-- Besposleni.
Smola od umora skinu se s trepavica,
On otvori širom kapke očiju:
Nije to šuma,
No klupa u parku velikog grada.

Po ulicama su rasle ogromne povorke,
Glas njihov nije više u pustinji glas,
Glas je to koji se pod kožu zavlači.
Pohod je to gladnih.
Pohod koji raste svaki čas.
Litije su to što grozu dostojanstva nose,
Povorke bespravnih orgnizovane svesti,
Ne mole oni od silnih mrvicu savesti,
Niti milostinju ičiju prose.
Poklič je to za pravom,
Poklič za pravom i hlebom,
Pod ovim ljudskim nebom.
Obnovljenom snagom,već zaboravio glad,
Tucalo stupi u redove.

Raste veliki grad.

VOJNICI

Noć aleksandriska:
Puno nebo ptica.
Crna, trezna i pijana, bela
Promiču lica.

Arapi i Južnoafrikanci,
Novozelandjani i razni Sloveni,
Englezi i Austrijanci -
Krklja pesma i mesec seni.

Bombardovan ljubavni kraj.
U senci ruševina šapuće Arapka.
Pijani mornari tetoviraju raj.
Psovke, prelivene smehom svaka.

Treba ga čuti, taj definitivni smeh,
Smeh u lice besmislenoj smrti.
Gladni sveta, žedni zaborava,
I uvek umorni, umorni vojnici.

MERIMA

- Ti tražiš ljubav, mladiću – kaže mi stari Arabljanin, prodavac bičeva za muhe.
- Ne znam.
- Potraži unuku moju... Sto godina neka živi, jadnica! Ali da umre, srećna bi bila... Alah neka mi oprosti.
- A gde je ona?
- Po Kairu luta, po Aleksandriji.
- Kako da je nađem?
- Idi po barovima, gde ljuto piće pije, gde se gorka pesma peva. Tamo su rapavi glasovi. Tamo je Merima.
- Kako izgleda ona?
- Poznaćeš je po ludilu.
- I lutam. Zveče đerdani, sevaju gola kolena, krešte tamna grla. Merime nema.
- Merime nema – kažem prodavcu bičeva za muhe.
- Naći ćeš je, mladiću. Potraži iglu u pustinji. Ona ima rapav glas... Naći ćeš je po ludilu.
- Od čega je, striko, luda?
- He, sinovče. Priča je to. Bila je devojčica. Telo joj je neprobeharano.
A beše silan beg, trostruka muška snaga kod njega.
A bogat. I kupi on Merimu za deset dana.
Iziđe od njega Merima – luda.
Pa je porasla. Ljubav je išla njenim stopama, zver.
Pa je pevala, pa je igrala. Ljuta je bila. Od svega se strašila, od svega se plašila. Samo je bežala.
Igrala, pevala, sve luđa. Iz mržnje vodi ljubav. Samo se straši.
- Je li lepa?
- Kao zmija. Potraži iglu u pustinji. Oči – ljubičice. Požar u očima.
Izgorećeš ako je nađeš. Čuvaj se. Živela sto godina! Ah, smrt bi joj lakša bila. Idi, idi!
U tramvaju, na mostu nilskom Kairo – Zamalek, devojka. Oči – ljubičice. U očima požar. Kosti joj zveče.
Podozrivo je gledaju putnici. Ona povika: „Hulje! Svi ćemo istim putem“.
Iskoči iz tramvaja. Za njom ja. Ali svet vri, izgubi se.
A svet raste. Niče. Niče iz zemlje, kulja iz kuća, raste na krovovima.
Širom se otvaraju prozori, lupaju prozori. Žene lavorima prosipaju mokraću s prozora. A sunce, sunce... kao benzin mokraća gori.
Nema Merime. Lutam. Silazim sa sunca u podrume. Pijem hladan šerbet ljubavi. Merime nema.
A jednog hamamskog dana, jednog znojavog dana, potrčaše žene za kovčegom, leleču, biju se u grudi.
- Ko je umro? pitam
- Ona – tužno odgovara jedna baba.
- Merima? upitah nasumce.
- Da, Merima.

DETE IZ ORMANA

Ulazi otac u sobu da spava
I još sa vrata oči zatvara,
Od očiju svojih zatvara vrata
Da ne bi gledao.
Leže u prnje
I ne zna s koje je strane prozor.
On je kačketom zatvorio njegovo veliko oko.
Miran leži u početku.

Sve do glasa, glasa iz ormana.
Da li spava?
O, da mu je napolje izaći!
Za jedan krik sunca život bi dao,
Ustaje,
A napolju mesečina
Razastire svoje zeleno rublje.
Oko njegove postelje šeta velika buba,
Nosi upaljen fenjer, velik kao naprstak.
On čuje neku posmrtnu pesmu tihu,
Neko leži tiho u njegovom ormanu.
On beži iz sobe
Ali ne može sasvim da izađe:
Zar ne ide cela četa buba i nose nečiji glas,
Glas iz ormana,
Glas njegovog deteta,
Koje nije imao para da sahrani.
Juče je tek posao dobio,
Prvi put ovoga leta.
Od vlasti nije smeo u sobi da ga zakopa;
Drži ga mrtvo u ormanu dvadeset dva dana.

On voli cveće.
Kad je u sobi mnogo krinova miriše na leš,
U njegovoj sobi cvetaju krinovi,
Cvetaju u njegovom telu,
U zidovima,u postelji, u ormanu.
Otvara prozore da se ne uguši od cveća.
Šetao bi ali ne sme po avliji da šeta.
Stanarinu platio nije.
I gazda bi rekao da zidar nesto smišlja,
Da nešto opasno u glavi svojoj zida.
O,kako da se s praga vrati?
Da je tica,pa da ima krila.
Da pobegne od svega ovoga ovde.
Od praga na kome kukavan sedi a ne sme da kuka,
Od prnja svojih koje noću postaju žive
I razgovaraju sa njim glasom faraonskih mumija.

Napolju veje zelena mesečina,
I zavija na nebu mesec kao u mećavi vuk.
A njega zove dete iz ormana:
Brine se, jadno, da on ne spava,
Da može sutra da radi, jela da donese.
O, nikad mu bombona nije kupio.
Jedanput ga pitalo tužno:
Tata, šta je to čokolada?

Sviće golubije sivo.
Zidar se iz prnja izvlači izmrcvaren.
Oseća kao neki trag snova u sobi,
Razbarušen vazduh.
Umi se i ode.

Zida se nečija velika kuća.
Neograđeni mostovi od daske
Lebde nad provalijama,
Ugibaju se pod koracima nosača
Krvavo šaljivi mostovi.
Sva se pećina ugiba i ljulja se od ljudi,
Dodaje se i nosi i pruža i prska i kuca.
Kucaju u njoj i nad njom kucaju čekići,
Penje se kuća u vis, mermerna lepotica.
U njenom podnožju zidari jedu nešto na brzu ruku,

Telu svome novi pogon daju,
Da propnu kuću još na jedan sprat.
U nedovršenim građevinama
Miris je rada čist kao sa leda.
Stotinu vrata još nemaju vrata,
Stotinu otvorenih soba jedna drugu gleda.
Promaja promaju seče,
Ukrštaju se pogledi praznih prostorija.
Uzbuđen time zidar ponekad zapevuši;
Ruzmarine moj zeleni,
Moj prozore okićeni.

Dogoreva dan.
Dogoreva zidarev kratki san.
Sa toga istog prozora
Neko ce pljunuti na njegovu senku,
Kad se bude vukao pločnikom
Pored završene zgrade.
Kad bude zviždukao pesmu jeftine rakije;
Al sam se najadio jada!
Ili besposlen zurio u kamen od kamena,
Od kamena njemu ni kamena.
Dogoreva dan
I sunce kupi svoje prnje da spava.
Zidar ide u prnje svoje očajno poznate,
Pored ormana sa mrtvim detetom da spava.

Ponoć.
Visi kao bakarni kazan.
Mesec.
Pusta noc i prazan mesec iznad grada.
Noć u hapsanama

Debeli visoki zidovi,
Guste gvozdene rešetke,
Nebo od betona.
Visi električno jaje,
U sijalici gori neizleženo pile,
Padaju stenice sa niskog i tvrdog neba
Po kosi
Po očima.
Zidarevo se lice smeši:
Oslobodjen je deteta i stana.
Škripe stare daske i škripe dečije kosti:
Ipak se orman otvara.

Skakuće bledo dete,
Govori mrtvo dete:
"Oče, budi hrabar."

Gori malo električno jaje.
Na lice pala tama.
Kao ispod kože pređe po licu senka:
Grči se vilica
I pobunjeno steže pest čoveka.

PESNIK I MILICIJA

Sjajni pesnik Risto Ratković, malen, premalen rastom, odevao se u dućanima koji su prodavali konfekciju za decu. Sve je na njemu bilo malo. Male ruke. Male noge. Kratki, prekratki kaputi, kratke, prekratke pantalone. Malene cipele, broj trideset i četiri. I na tom malom telu – velika glava na neveselom vratu.
Ja ne mogu da budem profesor, često mi je govorio, jer bih uvek bio najmanji u razredu. I deca bi mi se smejala. Ali portir! Još kako. To bi bio idealan posao za mene. Sjajno bih izgledao iza šaltera. Jer gornji deo moga tela, od pojasa i glave, koja otkriva šalter, ne bi izazvao nikakvu sumnju.
Risto Ratković, pesnik, pisac NEVIDBOGA, smejao se lepim smehom. I taj osmeh ga je prolepšavao. To je bio radostan, detinji osmeh. Osmeh presrećnog čoveka. Osmeh koji se pamti. Jer osvaja. I žene je osvajao.
Ali jednom u nekoj muci, zajedno svratimo u Savez pisaca da se raspitamo za nekakv posao. Generalni sekretar, poznati zvanični pisac, ravnodušno nas odsluša. Meni obeća nešto neodređeno. Što odmah i zaboravi. Rista Ratkovića je odbio. Razlog? Nekad, nekom zgodom, pisao je nešto protiv nadrealista.
Te kobne noći, u društvu Đure Gavele i Desimira Blagojevića, dva prijatelja, sjajni pesnik i pripovedač, veliki poznavalac literature i svega na svetu, Risto Ratković, pijan, nemoćan kao čovjek, iz sveg glasa dozivao je miliciju.
Milicija. Milicijaa. Milicijaaaaa!
To je bio njegov poslednji ljudski i pesnički krik.
Pesnik „Ikone“ i „Ponoći mene“, nijednu drugu reč nije izgovorio. Umro je. U teškoj oskudici. Puki siromah.
Na sahrani, na Novom groblju u Beogradu, pesnik Slobodan Marković, pokušao je da pokojniku u sanduk uturi bocu pića. Za spokojniji put u večnost. Očajan, ogorčen, pijan, vikao je na zaprepašćenje mnogih ukopnika:
Alal ti vera, Risto. Alal ti vera što si umro. Na vreme!
Jad i očajanje.

Branko V. RADIČEVIĆ

* * *

Risto Ratković je sahranjen 25. juna 1954. Pjesnik Slobodan Marković, alias Libero Markoni, se od autora „Nevidboga“ oprostio uzbudljivim riječima u kojima je plamćeo bol za svojim starijim sabratom. Kazavši za Rista da je bio veliki pjesnik i divan čovjek, evocirajući njegove velike životne muke i udese, svoj govor je završio riječima: „Alal ti vera Risto – umro si na vreme!“Dobro se znalo da je to pohvala umrlom piscu za častan život i za poeziju. Ostalo je zapisano i da je, kada su kovčeg počeli da spuštaju u raku, skočio u nju i počeo da viče na okupljene: „Gde ste bili dok je gladovao“. Hoće da u Ristov sanduk stavi i bocu rakije. Kad su grobari uzeli lopate, Libero Markoni počinje da ih moli da zemlju bacaju rukama, ne lopatama, da bi im ljutito uzviknuo: „Znate li vi, bre, koga sahranjujete“.

SAHRANA RISTA RATKOVIĆA

Novo groblje u Beogradu.
Dan,20.jun,1954.
Sahrana pesnika Rista Ratkovića.
Slobodan Marković, Libero Markoni, se od autora „Nevidboga“ oprostio uzbudljivim riječima u kojima je plamćeo bol za svojim starijim sabratom. Kazavši za Rista da je bio veliki pjesnik i divan čovjek, evocirajući njegove velike životne muke i udese, svoj govor je završio riječima: „Alal ti vera Risto – umro si na vreme!“ Dobro se znalo da je to pohvala umrlom piscu za častan život i za poeziju. Ostalo je zapisano i da je, kada su kovčeg počeli da spuštaju u raku, skočio u nju i počeo da viče na okupljene: „Gde ste bili dok je gladovao“. Nesrećan, pijan, skače u raku.
Pokušava da pokojniku u sanduk uturi bocu pića.
Da mu se nađe.
Da spokojnije putuje.
Na licima prisutnih užas.
Oni sa Ristom nisu delili poslednje porcije čvaraka.
Grobari uzimaju lopate.
Libero ih hvata za ruke.Viče.Moli.
»Polako.
Ostavi lopatu.Ne lopatom.
Rukama.
Rukama zemlju.
Znate li vi,bre , koga sahranjujete.«
Javnost nije razumela tugu pesnika Markovića.
Javnost uopšte ne razume tugu....

DIO PREDAVANJA O RISTU RATKOVIĆU

Ako je život san, u kome se samo smjenjuju razne scene, onda je Risto Ratković neprestano prolazio kroz njih od tužnih, ružnih do rijetko ružičastih.
Sve je pokušavao, u svemu se iskušavao i najviše samo sebe slušao.
Slušao je i sebe i kad je (na hiljade kilometara daleko) čuo žubor zelenog Lima, i kad je osluškivao tajanstvene zvuke Svemira, i kad je na ikone mislio, i kad je iz suncokretovog cvijeta (preko antenskih sazvežđa Neba) tajne poruke voljenoj osobi (na udaljenu svevječnost) odašiljao.

I kad se, ako i rijetko, divio svojoj moći, i kad je tugu nemoćnika za svoju prihvatao, i kad se do iscrpljenja rvao sa sobom usamljenim – nije od sebe daleko odmicao.
U sve je uvlačio srce, dušu, bilo razuma, osjeta i osjećanja. I kad je njedra ljubljena mazio, i kad je u nadmoći sopstvene nemoći nijemio pred ljepotom bliske nagosti tijela žuđenog, i kad se čudu drugom čudio. I kad je (u najvećoj trezvenosti) za nečim (ili od nečega) ludio, nikad nije propuštio da sva ta htjenja i neostvarenja kroz filtere duševnih iskušenja provede.

Zato je takav čovjek morao stalno patiti i između Kostićevog sna i jave se klatiti.
Bio je svjestan da su mu nebeski pehari van dohvata i da ovozemni rijetko kad u prave ruke dođu, ali ga to nije kolebalo da skrene pogled sa bogojavljenskih hladnih noći i da o neponovljivosti ovozemnog sanjarenja svoje, makar i varljivo, tumačenje donese.
Život je zamišljao iskušeničkim prolazom, gdje sve dozvoljeno nije dobro, a sve dobro nije dozvoljeno.

Ipak je dozvoljavao sebi da u svemu, na svojstven način, uplit učini.
Otuda je poetsku raznolik, a raznolikošću mozaičan.
U ukletoj sudbini pjesnika Ratkovića poezija nije ukleta, iako se takvim motivima većinom bavi, optužujući čak i prirodu za nedosled.
Želeći da se odvoji od istine bježao je u sfere snova ili težio „snom silovati stvarnost“.
Stoga se užasavao pomisli na istinu i na logički normalan život.
I dok je Boalo tvrdio da „ništa nije lijepo ako nije istinito“, Ratković je uobražavao suprotno.
Ipak, od istine nije mogao pobjeći. Bila je jača od njegovih htjenja.
Drainčevo buncanje: „Zaboravi, o zaboravi, da je tuga najsvirepija fatalnost tvoje vrste“, paranoidno je pretvarao u osnovno načelo.
Zato mu je život bez svrhe činio svrhu života.
Što je Ratković sve kroz tragiku posmatrao razlog je što ga je, kako priznaje, „hvatao užas od ljudske istorije“.
Tako je zagledanik u „lijepo prokletstvo bola“ bolovao za svim i od svačega.
U tamninama života pogledi su morali tamniti, pa u i slike umišljene.
No katkad:
„Zažubori telo nečije, prekrasno pa ode,
Ostanu da vise u vazduhu samo oči“.
U početku su te oči „svetle i drage“, a onda počnu da „zare mračnim podrumom“.
A, „Izvana laje noć. Da li je pseto ili noć?
Slutimo da pravo jutro nikada neće nam doć“.
„Širom celoga sveta vrve divljaci i mudraci,
Umiru i ginu na sav glas
U ime nečega što ni sami nisu“.
I tako prolaze vjekovi i ljudi sa njima, a skoro da se ništa ne mijenja.
„Niže se dan za danom, vek za vekom, a tajna iz kamena, iz trave, iz sna i jave“, kao da čuva
„Mir nad istorijom!“
I mora tako jer,
„Težak je krst buntovnika“
Pa i,
„Ljepota prirode bednima nije data
Njima je ljepota opljačkana“.
Uprkos svemu, slijedi poruka:
„Pred vucima se smešiti ne treba“.

Ratkovićev talenat davao mu je snage da sve isprobava, da halucinantno pretvara u stvarno i obratno, ali i da napusti kad uspjeh ostvari. Tada bi tražio druge izazove gdje bi se iznova iskušavao.

To nije osobina varljivih znatiželjnika, već darovitih samopuzdanika kojima je pripadao.
Vidio je što bi rijetku vidjeli, a ostao kratkovid pred lako uočljivim.
Da bi se razumjela pjesma, treba razumjeti pjesnika. Tu se javljaju psihološka prožimanja.
Ratkovićeva zvjerogradska sredina nije bila za to sposobna.
Bez osvrta na to nastupao je u nadi da će do promjene doći.
A kad i dođoše u novom preokretnom preobuku (na posisu sopstvene krvi građanskog proloma) nije to bilo ono pravo, nekad očekivano. Pred njim je opet razmahivala ona strašna, ranije doživljavana „Fantom baba“ prijeteći:
„Obesiću na sunce zastavu crnu,
na sunce i na domove sve“.
Vidio je samo strašne talase neukrotive lavine od koje umak nije postojao.
Iznova je zarobio sebe u sebi, pokušavajući odagnati halucinantno od stvarnog.
Nevoljno je tražio uklop u daleko nasrtljivijem i drugačije fiksiranom sveopštem (ne avangardizmu već gardizmu) boljšebrozovskog tipa.
Ali, truskava vožnja u toj interkompoziciji bila mu je poznata još iz boravka u Moskvi, gdje je zapečatio razmišljenje i na „divit i hartiju“ ni pomišljao nije.
Suterenski smještaj u Beogradu bio mu je dovoljan.
I penzija isto tako.
Dijeleći pokoji presušeni čvarčić sa ugojenim mačorom Petkom, pjesnik je već istresao ionako prazne džepove sa godinama olinjale odjeće.
Spremao se za nečujni odlazak na vječno počivalište. U sfere gdje se gasne i pučinom nedohvata brodi.
Nije se osvrtao ni na onih imaginarnih „stotinu djevovojčica“, koje su mu se u ranoj pjesničkoj mladosti obraćale „sve u jedan glas“:
„Dužan si nam jedno nebo
Dužan si nam jedno nebo!“
Ili na svoj odgovor:
„Kad i posljednji komad mesa nestane sa mene...“
Opet je kao i u doba nastanka „Mrtvih rukavica“ ugledao „sebe kao visoku travu koja se povijala i diže...“
Teško mu se bilo povijati, ali drugog izbora bilo nije.
Pokušao se izmiriti sa sobom, a time i sa svim iz ovozemne prolaznosti.
I dok drugi žale za onim što ostavljaju, umorni poeta – mislilac nije imao šta žaliti.
Bližnji i ljubljeni otišli su prije njega.
Pa i drugar Petko, sa kojim se šetkao, pred tramvaj posrnu.
(Vjerovatno da je Ratkovićevo drugovanje s mačorom bilo i praktična potvrda dubokog razočarenja u ljudske poroke svakodnevnice. Biće nam jasnije ako se sjetimo petostihovne pjesme „Susret“:
„Ide mi u susret
nepoznat čovek
pa se obradovah.
Neću morati da se smešim
neću morati da lažem“.

(Čedomir M. LUĆIĆ – dio predavanja na naučnom skupu u CANU 2004 god, organizovanom povodom pola vijeka od Ratkovićeve smrti)

Stevan Raičković

(1928 - 2007)

Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik.

Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda.

Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.

Objavio više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen.

Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke.

Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada - Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, „Neven“, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković“, „Ljubiša Jocić“, „Goranov vijenac“, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić“, Vukove, nagrade „Desanka Maksimović“ i „Dušan Vasiljev“, kao i društvenih priznanja, Sedmojulske nagrade i Oktobarske nagrade Beograda, Oktobarske nagrade Herceg-Novog.

(Izvor - Vikipedia)

AUTOBIOGRAFSKA BELEŠKA

Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković i pre i posle moga rođenja moji roditelji su se stalno selili s mesta u mesto, premštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se i rodio. Taj događaj pada na dan 5. jula 1928. godine. Zbio se u selu Neresnici, kraj reke Peka, u Srbiji. Rodno mesto ne pamtim. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do dana današnjeg odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem.

Umesto jednog — pronašao sam mnoge.

Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kome sam proćerdao svoju mladost, grad u kome odavno živim.

Kao daleki magnet osećam da me privlači crnogorski kamenjar, postojbina moga oca. I meka druga mesta dotiču se mog života kao zavičajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva, Subotica, Kruševac i Smederevo.

Imam još dva, mala tajanstvena, zavičaja. Jedan je: ogromna Rusija, odakle su moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputili u ove krajeve. Drugi je: sićušna koliba u Lavacu, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam.

Kad mi bude najteže u životu otićiću da vidim Neresnicu, odakle je sve i počelo.

Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života.

Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je donekle u pričama iz "Velikog dvorišta". Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz "Gurija" i "Družine pod suncem".

Život moga srca nalazi se razbacan u "Pesmi tišine", "Baladi o predvečerju", "Kasnom letu", "Tisi" i "Kamenoj uspavanci".

Tako je bar za sada.

TI SI MOJ ŽIVOT VIDELA IZ BLIZA

Ti si moj život videla iz bliza:

Primiso, pokret, reč što nisam reko.

Znala si grč moj i kad stojiš iza.

Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok još gasne

Videla prva novog smeha klicu.

A kad se vratim domu ure kasne

Znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.

Pred ogledalom zalud mi je stati:

U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.

Niko me sada ne zna, nit će znati:

Iz mene zjapi rana mesto nule.

U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je

Soba i mali balkon s kog puca

Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca

Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake

Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna

Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš

U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš

Barice i sva u blatu do pola

Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota

Vremena tvog se po dva puta zbira:

Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira

Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš

Crne i bele hodnike za moje

Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

KIŠA JE TAKO BLAGA

Kiša je tako blaga, da se pitam:

Nije li neko s visa otkud pada

Čitao mojih misli tok i ritam?

Il su pak moje misli takve: kada

Put neba krenu ja nekog čitam?

(Do pre trenutka sokak bese tesan

A sad se prazni: ulica je šira,

Pravija, crna kao dub netesan

Nagnut ka nebu što se meni spira

Trunke - pa idem skoro bestelesan.)

Baš to mi treba danas: biti s kišom.

(Kao da hodam s nekim koji šušne

Tek dva - tri slova i nestane krišom...

Pa opet šapne reč kraj školjke ušne

Il takne rame rukom još i tišom...)

Skoro ne gazim: plovim kao barka

Niz tamu i bez kompasa, bez traga,

Prikačen o nit koju vuče Parka

(Dok moje čelo, bez misli, tek draga

Sestrinska ruka kiše - bolničarka.)

Kiša je tako blaga i nestroga,

A topla pri tom: da bih mogo po njoj

Hodati sve do časa sudjenog

I stići onoj ivici potonjoj

Kada u prazno zakorači noga...

KNJIGE

Opkolile me noćas knjige -

Zure u mene iz svog praha.

Ćutljive - ko od strašne brige.

Zbijene - ko od teškog straha.

Ja znam da svaka kao živa

(Mada neima oka, uha!)

Za mene neki govor skriva

U nepomičnoj urni duha.

I sve što gledam u njih dublje

Sve mi se manje mrtvim čine

Te škrinje mraka, tajne zublje.

Jedne me mame, druge plaše -

Neznanim glasom ko iz tmine:

Uđi u mrtvo carstvo naše!

LIVADA

U ovoj livadi poznajem ja već mnoge vlati.

Juče je ova, u suton, bila travka svijena.

Sad ima žute ivice i suve kad ih dirnem.

Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati.

Iznad usana mi je već miris sena:

Sutra ću i druge izbrojati.

U ovoj livadi do žbuna ima devet mravinjaka.

Prođem i gurnem nogom a zemlja se zacrni.

Onda podignem glavu i gledam igru oblaka.

Ja znam kolika je livada:

Kada se raskoračim pređem je u dvanaest koraka.

Na žbun mogu da stanu tri ptice najviše.

Kad pođem prema njemu: prvo jedna poleti.

Pogledam za njom u nebo:

I dve se izgubiše.

Onda razbijam glavu na šta me to podseti.

I najbolje je u suton kad počne mrak da pada:

Onda mi se učini da šapuće livada.

Napregnem uho i slušam.

Meni je sasvim dobro u livadi.

Sednem na vlati

I puna mi je duša.

KORAČAM DUGOM ULICOM

Koračam dugom ulicom ka tebi.

Zastanem na po puta kad shvatim

Da me ni druga polovina ne bi

Odvela u kraj s gradom nepoznatim.

Stojim, a mislim da idem, u sebi.

Ili polako stignem do predgrađa

U kome mi je sve neznano kao

Da sam već dopro do tvoga mesta: lađa

Se vidi s' jednog ugla gde sam stao

I sunce što se gasi ili rađa.

Dođe do mene glas da su me mnogi

Koji me znaju već unavideli:

Smeju se kao u novoj eklogi

Kako se čudno gubim mesec celi

Ili da sam se privoleo drogi.

Prođe još jedan dan za koji vele

Da je običan bio: videše me

Gde se u uskoj ulici (kraj skele)

S prolaznicima sudaram sve vreme.

Stojim, a oni da prominu, žele.

Krenuću sutra (ali ne polako)

Do stabla, vode, klupe usred bilja;

Svih mesta gde smo bili nauznako.

Neka svi kažu da lutam bez cilja.

Ja idem prema tebi, makar tako.

ZAPISI O CRNOM VLADIMIRU

(UMESTO FUSNOTE)

Od nas desetorice u sobi, u najtežem položaju bio je Vladimir Purić, tridesetpetogodišnji Ciganin iz sela Sopota na Kosmaju, zemljoradnik, oboleo od raka. Kada sam mu jednom prilikom pomogao da izađe iz sobe u bolnički hodnik, da puši, poče naš prvi razgovor.

Čuo sam da ste pesnik - reče mi čim je seo na klupu i zapalio cigaretu.

Pomislio sam, po navici, da izbegnem odgovor na ovakvo pitanje, ali sam u istom trenutku i osetio da je to u ovom slučaju besmisleno.

Zamolio me je da napišem pesmu o njemu i njegovoj bolesti.

A šta će ti to, Vladimire? - pitao sam.

Pa tako ... Ako ostanem živ da imam za uspomenu kad sam bolovo ... A ako ne ostanem...

Šta ako ne ostaneš? - pokušao sam da se nasmejem, ne bi li mu na šalu okrenuo ovakvu misao.

Pa tako ... Neka ostane vama ...

Danima me je Vladimir Purić posmatrao iz svog kreveta u uglu. Kad god bih se okrenuo na tu stranu, u mene su bile uperene njegove beonjače, koje su bleštale iz crnog, mršavog lica: očekivao je pesmu. Tih dana je već bio zabatalio i lekove. Nisam ga video ni hranu da uzima.

Jednom smo u hodniku zapodeli i ovakav razgovor:

Kako si uspeo, Vladimire, da se toliko razboliš?

Mnogo sam radio ... Kosio sam i noću ...

1.

Moja je bolest, izgleda, ipak tuga.

Kad težak boluje, teži je nego teg.

Mart je i ovde sred bolničkoga kruga

U kome kopne: crni Vladimir i sneg.

On kroz lekara kao kroz kroz staklo gleda

I traži pesnika, jedinog za kog zna.

On svojom ranom i tuđoj rani ne da

Da se tišinom, ko korom, zaceli sva.

On hoće pesmu mesto pilula, kapi,

Kad ne pomaže ništa, ni bog, niti lek.

On hoće pesmu - ko kad je pesnik vapi -

Da mu živome il mrtvom produži vek.

On hoće pesmu o tome kako pati,

Kako ga tišti sve i cepa mu se drob

I o tom kako će jednom da se vrati

Na svoju livadu ko kosac ili grob ...

2.

(Fragmenti)

O, zar da slušam, kako se iz tog glasa

Poslednje žito prema meni talasa?

I čujem, sa tih usana što se grče,

Kako poslednji jaganjci k meni trče?

*

Zar će taj crni lik, već nalik seni,

Da leži tek ko pejzažprema meni?

Zar ću odsad i te ponoćne krike

Da pamtim i da pretvaram u slike?

*

Zar da mu izmišljam pesme i pevam ode,

Mesto da mu otvorim prozor, dodam vode?

3.

Šta to on sakriva sada u svojoj seti?

Možda neki juli sa svilom koja leti?

Il jedan sumrak, tajan i nepoznat svima,

Koji se zagubi i koga još on ima?

Ali šta će biti kad ne bude i njega,

Vladimira, koji se eto seća svega?

Bleskaće pod suncem čas lemeš, a čas vile,

Al će onaj juli i sumrak da iščile...

(Možda već zamišlja i kakav će da bude

Taj prvi dan nad njime kad legne pod grude.)

4.

Zar će sve to što on za dana

Priča meni o ribi s jaza

Ostati ko u mesu rana

Ili po oknu šara mraza?

Zar će i to, kad on za noći

Setiv se u snu konja - rže,

Iz mene ikad više moći

Da speru kiše, sunca sprže?

Ja već po nešto s njime delim

(I pomalo se sa njim rušim):

Kad hodnicima šetam belim

Ja i za njega jednu pušim.

Pa ko da će i što je moro

Da kopa još i kosi, vrše,

Pasti na moja pleća skoro,

Na moje ruke da to svrše,

Već kao da sam mu u seni

I stojim pred njim sličan robu.

I kad umre, on će u meni

Da trune duže no u grobu ...

5.

Ima lekovitih trava, glina, zraka

I vode koja je sa njima jednaka.

Ima i tih koji znaju do njih staze,

Tajne, jer po njima prvo u snu gaze.

I ja sam u jednoj noći na dohvatu

Bio nečem - nalik na reč nepoznatu.

(Kao da je bilo malo u toj reči

I nešto od onog sa čime se leči.)

Al se meni nije ni u snu sva htela

Ta reč da pokaže i da bude cela.

Pa kada se i san još primače javi -

Tražio sam zalud i njen trag u glavi.

Tako, ja i sada, evo, ko ranije,

Izlazim iz pesme u kojoj lek nije.

6.

(Pesma o bolovanju Vladimira Purića)

Vladimir Purić iz Sopota sela

Bol boluje evo zima cela.

U beloj sobi crn Vladimir leži.

Gleda: za oknom sneg poslednji sneži.

Sve kraj njega tone u belinu meku

Samo on misli crnu miso neku.

Onda se seti: meseca u voću

I sebe kako kosi žito noću.

Očima me pitaš, vidim, Vladimire:

"Da l će da se kosi ili da umire?"

Kosićeš crni Vladimire. Evo

Nisam ti zalud radi leka pevo.

Ovaj (šesti) zapis sam jednoga jutra pročitao Vladimiru Puriću. Dao sam mu posle toga i rukopis. Stavio ga je u koverat i gurnuo u fioku svog stolića. Bio je toliko uznemiren, a tako slab, da nije uspeo ni da mi se zahvali. Učinio je to, dosta kasnije, kada mu je ponovo naišao jedan od onih trenutaka, sada sve ređih, u kojima je dobijao volju da puši i popriča.

7.

Već kao da čujem u Sopotu ciganski plač:

Leleču tri sina, dve kćeri, udovica.

Pade noć: mir, svitac, zvezda. Blesnu i sovica.

Nad Kosmajem: mesec, kao užareni sač.

Svi misle da te nema, a zamače za stog.

Zasja ti u ruci kosa, pa utrnu.

Od tvoga koraka nijedna ptica ne prnu.

Naoštrio si kosu. (Sad stavljaš brus u rog.)

Pod mesecom se pružilo žito kao mir.

Veliki poso, al predugo je sad tvoje vreme...

Evo ga gde i u pesmi, mrtav, nosi najteže breme:

Zamahnuo je kosom crni Vladimir...

8.

(Varijacije)

K to u smiraj navali

Najlakše tamne tegove

Po Kosmaju i Avali

Kao da meri bregove?

Ko to sa kose litice

Bere u ponoć cvetove

Pa ih dene u kitice

Da resi tajne svetove?

*

Ako ti žita pogaze

Ili rasture živice

To možda krče bogaze

Neki sa one ivice.

Ako se staneš buditi

Od rose usred atara

Nemoj se čudom čuditi

To je znoj bivših ratara.

*

Ponekad tako stajati

Skriven u seni ponoći

Kada zaškripe vajati

Kao da ištu pomoći:

Pucaju grede debele

Načete tajnom sekirom,

A daske krive, nebele,

Odjeću ko pod zvekirom.

I vonja sve na amove,

Kožuhe, krnje rogove,

Slavine, koce čamove,

Lanene dreje, stogove.

I šušti slama umorna

I curi zob iz zobnice

I zjape vrata sumorna

Ko odškrinute grobnice.

Sve što je ikad imalo

Život, do ure udesne,

O nije mrtvo nimalo

(Bar neke noći čudesne).

*

Ogrnut belom težinom

S kosirom preko ramena

Krade se kosac brežinom

Pobego ispod kamena.

Miriše teška komina

Nad selom i nad ledinom.

Noć je ko crna domina

Sa belom tačkom jedinom ...

9.

Danima se tako u mom duhu vrti

Vladimir između života i smrti.

Već sam ga video kako mrtav beži

Preko polja, mada tu kraj mene leži.

Eto moga leka: još je živ, a ja mu

Kopam ovim perom pre vremena jamu.

10.

On ipak nestaje, odlazi i zima.

Ja se opet vraćam vama, pesnicima

Dolazim iz tuđe smrti, kao svoje,

U sve naše brige koje ne postoje.

(BEZ EPILOGA)

Od mog prvog razgovora sa Vladimirom Parićem, koji se zbio već drugog ili trećeg dana po mom ulasku u bolnicu, ja sam skoro zaboravio na svoji bolest i kao da sam otpočeo da bolujem njegovu. Najteže mi je u ovoj, ionako opakoj bolestit pala ona nova komplikacija vezana za pesmu, jer sam u njoj i ja, zaista ravnopravno, bio umešan.

Želeo sam da bar nju odstranim, pa da tako, makar i prividno, ublažim ovu dvostruku bolest,

Uistini, ovo je bio i jedini slučaj u mom životu da je neko od mene zatražio da mu učinim nešto od onoga što ja, zapravo, jedino i znam.

Tako su počeli da se redaju i ovi zapisi, koji u neku ruku i ne nose baš adekvatno ime, jer su skoro svoj celoviti oblik, daleko pre zapisivanja, dobijali u glavi. Zapisivani su tek kasnije, obično noću, kad bi bolnica zaspala, u hodniku gde je jedino i gorela svetlost. Na ovako nešto me je nagonila okolnost što sam se danonoćno nalazio u zajedničkoj sobi, a

nisam posedovao naviku da pišem pred drugima.

Posle nekoliko dana sam osetio da se postepeno odvajam od svega onoga zbog čega je ovo zapisivanje i počelo. Umesto da izađem u susret Vladimiru, ja sam se vraćao poeziji, zapravo sebi.

Istina, ometala me je i jedna čudna okolnost: nikako nisam uspevao da se opredelim za način na koji bi pesma o bolovanju Vladimira Purića mogla

ponajbolje da odgovori svojoj nameni, to jest njemu.

Napokon sam rešio da i to saznam od njega.

Pa kakva bi voleo da bude ta pesma, Vladimire? ... Onako prosta, jednostavna? ... Kao narodna? ...

Mučio sam se da pogodim onakvu reč, na koju bi Vladimir, kao blisku, mogao da reaguje. Pomenuo sam i deseterac, čak i gusle.

Međutim, posle dužeg ćutanja, on se sam izrekao:

Pa neka, bude onako ... ko ono kad je umirao Branko Radičević ...

Po prvi put otkad se poznajemo, kao da sam osetio kako se ovaj crni čovek u trenutku sasvim osvetilo iznutra - i kako ga tek sad zapravo vidim. Iako je celog života bio zemljoradnik, težak, u njemu je evo pred kraj ipak pobedio Ciganin i lutalica, sa lakom, violinskom dušom.

Tako je nastao i kraj mojim dilemama o pesmi.

Nekoliko dana nakon onog, kada sam mu dao rukopis, morao sam da napustim bolnicu. Pri polasku sam se raspitivao kod lekara o Vladimirovom stanju. Svi su mi govorili da su mu dani izbrojani.

Iako stanujem nedaleko od bolnice, koju sam napustio, još nisam svratio do nje da se raspitam o kraju Vladimira Purića. Ne umem ni sam sebi da objasnim kako je došlo do ovoga. Prošle su već dve godine od tada: evo pada i drugi sneg. I ja, pošto još uvek nemam pravih dokaza o njegovoj smrti, evo mogu pomalo i da zamišljam kako taj sneg možda i ne zavejava jedan daleki grob, nego se polako osipa po njegovoj crnoj kosi... 

ZAPIS O STEVANU I VLADIMIRU

Pisati pesme, šta će ti to Stevane! To je ono što je od tebe očekivao i tražio na smrt oboleli crni Vladimir. Molio te je da pesmu napišeš njemu i njegovoj boljki. Umeo si da izbegavaš obećanja i odgovore, iznuđene razgovore i ljubaznosti, crni Stevane: Ali, ovaj odgovor, ni obećanje, nisi izbegao.

Hteo je Vladimir pesmu za uspomenu! Hamlet je hteo priču. Da se ne zaboravi. Stevan je o Vladimirovoj, ali svojoj bolesti pisao: "Moja bolest je, izgleda, ipak, tuga". Od ove bolesti umrli su Stevan i njegov pobratim Vladimir, mada su za života lečeni od drugih bolesti. I Stevan i Vladimir verovali su da će im pesma pomoći gde ništa drugo ne pomaže, da pesma živome i mrtvome produžava vek.

Pesma i priča biće na mestu na kome neće biti Stevana, Vladimira, Hamleta. Za bolest sa kojom su tri mladića, Stevan, Vladimir i Hamlet živeli, iz koje se "crna misao" pomalja, za dušu rasečenu "tajnom sekirom" kojom su krčili puteve u "tajne svetove", nije lako melema naći, oteti se glasovima i škripi Duha "otškrinute grobnice". Od mene su u životu štošta tražili, tiho se jada Stevan, što nisam umeo, što nisam mogao, znao, ili nisam pristajao da učinim. Niko od mene nije tražio da činim ono što sam jedino umeo: da pišem pesme. Učinio je to crni Vladimir, pa dva drugara ostaše da žive u pesmi koja odoleva snegovima vremena.

Stevan Raičković, ili krugovi nežnosti, trava, zvuka, kamenja. Raičković sluša "najtanje zvuke", čuje kako diše trava. Usred sveta zelenog, grli ga tuga koja se u njegovoj dugi, lagani korak, i pogled "plav od razdaljine" upliće. Kao osamljeno drvo u ranoj (1952), "Pesmi tišine", živeo je i Stevan. Do mene, Stevanovog suseda, odavno je stigla njegova tišina, "osamljena, pusta". Govorili smo malo, ni o čemu. Ni o politici, ni o poeziji. Sve se podrazumevalo. Može li se komšija? – Može, Stevane, može. – Sve je više ovih stepenika! (Bilo ih je, od početka, dakako, svih ovih četrdeset godina, osam, ili deset, videću)! – Baš tako. – Ideš li gore. – Ređe. – Ja ne mogu. – Pitaju za tebe, kažem. – Eh, pozdravi! – I tako, u varijacijama, daleki i bliski, mislili smo istu misao, ali je nismo "prozivali", ni gađali strelama koje su se zabadale u tkivo života. Podrazumevalo se, dosta se toga podrazumevalo među ljudima u čijoj ulici odavno nema starih platana, ni lipa, u Ulici Svetog Save u kojoj i dete zna da "kad lišće žuti, zbog nečeg mirno pada", ili možda leti u nešto što "postoji od nas daleko".

Zabeleška usred Stevanove zbirke pesama "Pesma tišine" iz 1952. godine. Jedva čitljiva, žuta hartija, nešto kao pesma koja se uvlači u mene, u "prostor oko nas što šumi". Davno započetu, tihu priču o tišini koju žita i vetrovi ravnice pričaju, tada nisam stigao, ni umeo da dovršim, ali noćas kao da "ponovo u sebi pevušim neki tih smisao" poezije i života mog komšije Stevana.

Ništa Stevanu više ne treba, ali nama je potrebno ono što je crni Vladimir tražio od svog srodnika, pesnika: da makar posmrtno, u večernjem Dnevniku TRS, jedan tihi glas, usred buke i besa političke arene, kaže Stevanovu pesmu "Hvalu suncu, zemlji, travi", na primer. To je isto, ali neuporedivo lepše od poruke na predizbornom bilbordu: to je zato što život ne ume da čeka! Kazuj ovu "Hvalu" kako bi je kazivao Stevan Raičković "oslonjen o zid života koji se kruni kao pesak". Živ mi vazda i veseo bio komšija! Nikad nije kasno!

Muhamed Pervić

POHVALA

Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.
I hvala
Evo
Što imam govor.
I gledam kako mili mrav.
Hvala srcu za bol,
Slavlja,
Što ga probudi i šum blag.
Hvala svemu što ostavlja
Po svetu sen,
U meni trag.
I hvala ovoj ludoj glavi
O koju lupa prostor sav.
Hvala suncu,
Zemlji,
Travi.
Hvala vazduhu što je plav.

TAKO JE DOBRO BITI SAM 

Pođem kroz trave do najbliže padine.

Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.

Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.

Zagledam se u sunce i polako žutim,

(U glavi dodam:

Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)

Tako je dobro biti sam:

U zamršenom korovu iza kamena

Dve ptice se hlade od sunca.

Dve male ptice!

Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.

Drugu zovem da mi sleti na ramena.

Tako je dobro biti sam: neko te voli.

Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.

Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!

Stojim.

Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.

Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.

ZAPISI O GROBU NA LOVĆENU

Iskopaše ti oči lepa sliko...

M.Rakić

*

Vladiko, u magli mog sećanja stoji

Dan, tako čudan, kao da ne postoji:

U kiši, pod niskim nebom smo se peli

Na Lovćen, tvom grobu, ko na oblak beli...

*

Još na vrhu (ko u magli moje glave)

Stoji tvoj oblačni kamen usred jave.

Al vele da će ga uskoro, Vladiko,

Nestati s lovćenskog kama gdje je sviko.

*

Zbilja, zar dolazi taj dan, kad će draga

Slika da iščili iz oka, bez traga?

I u suru javu lovćenskog rama

Stati neka druga, nepoznata nama?

*

Vladiko, u našoj glavi, ispod kosti,

Tinja mala urna tvog duha, oprosti.

I ima u nama mesta gde bi stalo

I sve što će pasti da bi iz nas sjalo.

Kad s vrha tvog groba prvi kamen sruše,

On će u dubinu sići naše duše.

MOLITVA ILI EPITAF

Kad znam

Već dobro

Da niko ne leči boljku

Koju sam od rodjenja

Poneo u gorkoj vazi:

Neka me trave

Bar jednom

Zaklope u svoju školjku,

Da budem kao na dnu

Nečega

Što prolazi.

ŽIVOT

Tu više nema bega

Svet je zatvorio krug.

Pa neka i biljka

I ptica

Budu kao čovek

Drug.

I grana već da postanem

Moje bi lišće mislilo.

(O ne bi se samo u jesen

Krvavo zlato

Lilo.)

U kamen da se pretvorim

Već ne bih našo zaborav.

Bio bih na obali jedini

Kamen zamišljen

I plav.

Tu više nema bega

Život je sklopio krug.

Pa neka i breg

I suton

Budu kao čovek

Drug.

NAJTIŠA

Pesmo, mala zvezdo!

Pođi sa mnom ćuteći po travi.

Bockaće nas suve grane, suve vlati,

Obići ćemo mesta gde su mravi.

Pođi, pesmo, sa mnom ćuteći po travi

I čelo mi pozlati.

Ja sam dobar i ćutaću;

Gledao sam dugo kamen kako ćuti.

Gledao sam dugo drvo kako pati:

Stoji samo raširenih ruku.

Dođi, kao cvet tek izniknuti.

Bockaće nas suve grane, suve vlati.

Samo će tišina da nas prati.

Travke će se svijati u struku.

POVRATAK

 

Ona ima ruke od trave.

Ona ima glas od vetra i zita.

Ona ima oko od kise.

Zasto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima grudi od ruze.

Ona ima koleno od belutka.

Ona ima oko od kise.

Zasto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima smeh od lisca.

Ona ima hod od vode i peska.

Ona ima kozu od protegnutog labuda.

Zasto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima kosu od mojih prstiju.

Ona ima mozak od mojih godina.

Ona ima sluh od mojih koraka.

Zasto sam izmislio da se ne vratim?

KAMENA USPAVANKA

Uspavajte se gde ste zatečeni

Po svetu dobri, gorki, zaneseni,

Vi ruke po travi, vi usta u seni,

Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni

Vi živi, vi sutra ubijeni,

Vi crne vode u beličastoj peni

I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:

Uspavajte se, ko kamen, nevini,

Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni

Izgovori tiho ovo ime

I onda se u vazduhu skameni.

NEBO

U toj dubini

Plavoj

I bez ruba

Tražio sam,odavno,

Goluba.

Al sve što se iznad diglo

Nestalo je.

Gore su još samo plave boje.

Tražiću ga još po krugu

Vrtoglavom:

Makar oči izgubio

Sam

U plavom.

TIŠINA

Ništa...

Ali osećam kretanje, iznad,

I nešto okolo da podrhtava.

Tu je sred mukle, lepe tišine

I moja misao manja od mrava.

Da ćutim?

Možda i oči mirno da sklopim?

(Ko kamen da budem ja sam sviko.)

I neka od svega ovog ovde

Ne dozna iza mene niko.

Pa ipak...

Iako ovde ne treba pesma,

Ja dobro vidim: brda se plave.

I moram da kažem:

Sred zelenog

Moje je srce tiše od trave.

NOVEMBAR

Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda

I gde je trava i stablo.

Tamo postoji i klupa

Sa koje su ljubavnici otišli.

Za ljubav više krova nema.

To su jednostavne stvari i one se ponavljaju.

Postale su sasvim obične u našoj navici,

Kao kad skidamo šešir

Ili kao "Dobro jutro, kako ste"

Ili "Dajte mi novine"

Ili tako nešto, samo tužnije.

Kad jesen ulazi u grad, ona zakuca i na vrata moje pesme,

Prođe kroz pusti hodnik i nastani se u srcu.

Prvo tiho po odajama razmešta stvari koje je donela

(Ona je stroga i savesna na poslu).

Zatim prekrsti ruke i gleda u moje oči.

Posle se već učini da to i nije tako jednostavno kao "Dajte mi novine"

Ili tako nešto, samo tužnije.

Obućar stoji u vratima male radnje i misli na promašeni život.

Iza poslednjih zidova, na ledini,

Vojnici kopaju manevarski rov

I prevrnuta zemlja se crni od vlage.

Neprimetno udaljen

I sasvim primetno zamišljen

Oficir malog čina, a već sed: seća se legende o vojskovođi.

Žena u dvospratnici preko puta gleda u crvenkasti list kako plovi

I pokušava da se seti detalja:

Tako se peo uz stepenice

I slično odlazio u ponoć.

(Inače: ceo nameštaj tone u maglu klimakterijuma.)

Pesnik koji nije hteo više da bude nežan

Ponovo je prekršio zakletvu

I radi na ciklusu o lišću.

Inače je sasvim obično.

Ljudi skidaju šešir i govore "Dobro jutro".

Pijaca se seli u korpice od tankog pruća koje krstare.

Niko nije primetio kad se to zavesa odškrinula

Ali se sada dobro vidi da neko kroz staklo gleda.

Po trotoarima čistači vuku kamen za uvenulu zlatnu piramidu

I deca pale kadionicu od lišća.

U ZIMSKI SUMRAK

Kuda pobeći u ovaj dan?
U gusti sneg? U pusti vrt?
Pasti u meki bolesni san
Kao na smet, pod led, u smrt?

Kuda pobeći sa ovog dna?
Visoko negde? Još dublje? Gde?
Evo već teške ruke sna
Pribijaju te kocem za tle.

Kuda pobeći u ovaj čas
Kristalno prazan, slep i čist?
O gdje su vrata? Gdje je spas?

To toneš već u tupi san.
Srce tek šuška ko suvi list.
Zar nikud pobeći u ovaj dan?

SLUČAJNO PITANJE

Eto: svako se zbog nečeg smeši
I tako ide
I nešto duboko u sebi čuva
Što u drugog nikad ne može da stane.
Tajno moja:
Jesi li ti pesma
Ili svet što traži lepši da postane?

O SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA

Taj muk - da nije zvuk bez kraja
Što svud seže
Pa neki mir sa krikom veže
Il maglen duh sa mesom spaja?
Taj krik - da nije vrh tišine
Što se ko usov u nas ruši
Il neki bat u našoj duši
Kad bol se vine?
O miso rije
Moj duh i kao smrt me gleda:
Sve što biva - da san nije
Zaspalog nečeg usred leda?
Taj mrak - da nije bolest sjaja?
O sjaj su samo vrata kraja.

TIHI SAT

Dobro je biti živ
I onda
Kad to otprilike znači:
Disati samo
Polako,
Imati oči,
Čuti vlat.
Dobro je biti živ
Pa ma i tako:
Sve je tiho,
Srce ćuti.
(Mesto njega kuca pesma:
Tihi sat).

ZAKASNELI ČUN

Uvek na jednoj te istoj klupi
U zakržljalom parku tačno na raskrsnici aleja
U vreme baš kada se ljudi sa posla vraćaju
Seda jedan te isti čovek polako na ivicu
Kao da je samo za trenutak seo da se odmori
Ili da budan prosanja nešto iz svog života
Koji se dan po dan daleko odmače od obale
I sada kao mali trošni čun
Stoji tako bez pokreta usidren na pučini parka
Dok lađe u zvižduku pune mornara
Prolaze šumno kraj njegovog boka
I nestaju u toplim lukama.

TRENUTAK

Eto
I to baš sada
Kad smo do grla siti pesme
I ležimo tako prirodno svako na svojoj postelji
svako u svojoj travi
Skoro kao mrtvi što leže nekoliko spratova pod nama
Ili čak još dublje jednostavni
Otprilike
Kao oni mrtvi koji leže za nekoliko spratova pod njima
Eto
Dolazi stara kiša
(Slučajno baš ja kažem)
Obična kiša
Kiša koja se cedi niz koncentrični list
preko puta
Niz pobrkanu krljušt jednog krova
Takođe preko puta
Niz staklo
Niz jedan šešir preko puta
I mi prestajemo da budemo baš sasvim prirodni
Ili bar neki prestaju
A i to je dovoljno
Čak premnogo
Čujemo neki mali šum koji se provlači kroz
prozor ili kroz iglene uši
Šum koji zvoni kao razapeta žica
Šum koji bruji
Koji se produžava i vraća čas tamo čas ovamo
Mali šum
Pa veliki
Šum mali
Jedna grdna nesloga
Čas u ulici
Čas u nama
Nesporazum koji samo bruji a ima daleko veću
ambiciju
(Mogli smo ležati svako u svojoj travi)
Eto
Tu možda leži poreklo naše zabune
(Slučajno baš ja kažem)
Tu
Ili negde oko toga
Tu možda leži poreklo naše zabune.

BUDAN SAN

Ako pomakneš usne umiriće se more.
Rasklopiće se školjke
I zauvek pevati ribama.
Siđi u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku,
U vodu
I nešto kao sećanje.
Tražio sam u srpskom govoru reć koja liči na tvoje oko.
Ponavljao sam je tiho u sutonu
U travi
Malim mravima.
Oprosti,bio sam smešan kao pre sto godina.
Reč je u početku bila nalik,
Pa je izgubila smisao.
Ako je okreneš:
U jedne prazne grudi useliće se zvono.
(Da li si čula brujanje u polju
Koje je pretvorilo svet u kišu?)
Malo sam slab.
Učini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje su ruke tek iz roda mesečine.
Ako pomakneš usne:
Školjke ce zauvek pevati.
Ribe ce tihim klizanjem obeležiti srce
U dubini.
Ako zatvoriš oči ugasiće se svetlost.
(Zamisli: vetar se skamenio.
Ja sam udahnuo stenu.)

POSLE LJUBAVI

Ja sam prirodan
i znam kada je nešto izlišno.
Ima u mojim rečima nešto od napora ptica
Koje beleže u vazduhu puteve
I označuju čudo.
Ako se nešto talasa oko nas
Jedva čujno i nevidljivo,
To su reči što su se srele
Malopre
Dok se gledamo u oči.
Od njih je ostala samo još pesma tišine,
Malo strašna...
Potraži izvan mene
U padanju snega
Mir.
Ja hoću malo da gledam u belo nebo
Što je otišlo visoko
I oslonjen na same ruke koje nalazim ponovo
U sebi da pevušim neki tihi smisao.

DALEKO

Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
I grane ne povija,
Nego, samo tako, dođe odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zašumi, meko:
Da postoji nešto od nas sasvim daleko.

ZAPIS SA MORA

Pod golim brdom, uz samo more,
Talasom prenut i sav u peni
Otkrih u trenu, nada mnom, gore,
Jedan usamljeni cvet na steni.

Onako crven, kao da gori,
Raspet između dve boje plave:
Bio je skriven u jednoj bori,
Nalik na misao kamene glave.

DRUGO PISMO

Da žive tužni
Da žive nasmešeni
U ovu noć kad vetar južni
Okreće malu ružu proleća u meni.

Ako je ponoć samo duboka
Ako je tama samo gusta
Dva budna kruga- dva oka
Kazaće crno lišce usta.

Budi od mesa i kosti.
Probudi gole ruke.
Sidji s nogama od svetlosti
U pesak ove luke.

Slušaj vodu
Kako je crna i gola.
Doplovi na malom brodu
Pod tihim vetrom bola.

Kad spavaš već tako belo
Jedno mi rebro okreni
Nek bude moje celo
U mesečevoj meni.

Misli rastopi.
U snu si, sama.
Duboko nebo: sklopi
Krila nad nama!

U tami kako smo lepi
O, crno drvo, nas dvoje.
Budimo slepi
Za zvede koje stoje.

USPAVANKA ZA ŠKOLJKU

Spavaj
U kolevci od peska spavaj
Pod strašnim svetom vode spavaj
U algama u spirali mahovine spavaj
Spavaj na uzglavlju belutka što sam ga hitnuo

Spavaj snom belim od kamenja i zvuka
Bez žute pesme sunca spavaj
Potonulo zrno tišine spavaj
Noć je spavaj
Spavaj uspavanku uspavaj
Dan je
Spavaj
Ja sam
Spa –
Vaj.

GRAD ILI PONOĆ

Čekao si ponoć
Tako nekako neobično
Kao da si nekog živog čekao:

Kao da će se ponoć pojaviti u dnu ulice
Ili iza ovoga ugla
Sa onog prozora.

Čekao si ponoć
Bogzna zašto:

Grad valjda da bi se umirio
Ljudi tvrdo zaspali
Šumovi možda da bi se uvukli u svoje kutije za šumove
Ptice — u svoje kutije koje se ne zatvaraju
A ti da bdiješ
I osluškuješ svoje korake kao dane koje si preturio

Čekao si ponoć.

I evo osluškuješ svoj korak:

Nekako suviše ravnomerno odjekuje
Suviše ravnomerno
Kao časovnik
(Onaj jevtini budilnik u krpe koji si uvijao
I premeštao
Da ne čuješ)
Od koga si pobegao.

Ali kuda?

Kuda si to dolutao
Daleko
Da se tako beskrajno i tupo faraonski ispavaš?

Da nisi možda žudeo
Hteo
I tajno izmislio:

Kad su svi najumorniji — ti najsvežiji da budeš
Pa ovaj zaspali grad odneseš
I premestiš?

Kuda si to dolutao
U ponoć
Kao da je doba šetanju?

Šalu da zbijaš
Sa životom.

Sa pesmom.

Zar sa samoćom?

Čekao si ponoć...

Daleki je ovo grad
I star

Sa monotonom nekom istorijom

Sa golubovima
I spomenikom

Sa jednim osvetljenim prozorom.

(1960)

U JEDNOJ ULICI

Postoji jedan čovek u jednoj ulici
Koji svakoga jutra u određeno vreme
Otvara svoja vrata sa pohabanim lukom u vrhu
I zatvara ih jednim naglim pokretom
I odvaja se od njih i odlazi
Sa takvim izrazom na licu i u svemu
Kao da su to bila tuđa slučajna vrata
Iza kojih je nekom greškom ili zabunom
Samo za jednu noć zalutao.

RUKE BOLA

Daj reči guste ko smola
I reči kao krv neophodne
Za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.

Daj onu strašnu reč što tone
Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.

Daj reči koje imaju telo
I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo

Naći u svetu razbijeno.
Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.

U SNU TE NEMA

U snu te nema, al čim zene
Odškrinem ja namesto zrake
Otkrivam kako već u mene
Ulazi obris tvoje rake.

Onda bez glasa i bez ruha
(Nevidljiva i sasvim nema)
Lutaš po jami moga duha
Ko bespomoćna, strašna tema.

Iako znam da tamo ležiš
Rasuta sve do zadnje truni
Osećam kako amo bežiš.

To tražiš ležaj u mom telu.
Na dva si mesta: onde truni,
Da bih te ovde imao celu!

BALADA O GRADU I GUŠTERU

Nedelja, leto, podne vruće ...
Sedi par nas pred kafanom.
Okolo: vrele od sunca kuće.
Mi: pod šarenim suncobranom.

U samom centru metropole
Uz piće i uz veliku temu
U času kad nas misli skole
Da smo u srcu sveta, u svemu:

Odjednom, dole, blizu stola
Gušter sred betona vrela
Očima sjajnim u nas kola,
Zelen, ukočenoga tela.

I mi što zamišljamo da je
Sav život — tu, sa nama biti:
Gledamo gde se strahom sjaje
Te oči svikle na zabiti.

Motre nas iz njih kamenjari,
Šuškavo lanjsko lišće, smola
I korov što ga sunce žari —
Neznana neka metropola.

I ko što svaki od nas bar jednom
Zakorači u bespuće
Tako i on u strahu lednom
Banu u grad međ nas i kuće...

U tren nas sunce iznad kuća
Obasja sve do biti gole:
Zalutale u bespuća
I zalutale u metropole.

KAP LETA

Biti sam u toplom letu usred žita:
To nije biti sam — no biti s letom
I žitom (i jednom pticom koja skita
Po tvome oku kao svojim svetom).

PLAVET

Padoh u neznani predeo, pun boljke:
S očima što vide i ono čeg nema.
Jedno uvo — morski šumi poput školjke,
Drugo — čuje neznan zvuk koji se sprema.

Boluje mi svako čulo i još štošta:
U dan vedar — žmurim, u mrak — bečim zene.
Kad mi usta sretnu čašu ranog mošta
Ja niz bilje tražim pelin dok ne svene.

Kad sam blizu sjaja — ja bih da sam bedan,
Pod gipsanim stropom — sanjam tavan hladan.
Celog sam se veka vežbao da žedan
Prođem pored zdenca, a kraj zdele — gladan.

Da me neko nekad vidi (kad ne čujem)
Kako mi se lice mrači ko u dimu
Pre bi pomislio da ubistvo snujem
No da za reč plavet tražim tešku rimu.

Prođem pokraj bližnjih, ćutke, ko da preči
Put i rad me čeka: a u meni mrmlja
Celo jedno more besmislenih reči
I vetar — zapamćen s nekog šturog grmlja!

Mislio sam da će s prvom sedom sve to
Prhnuti iz glave: ko od pucnja — ševa!
A sad dobro vidim da ja opet eto:
Pevam, tim što pitam — dokle da se peva?

Da li da te, pesmo, zgužvam u lopticu
Pa da te kroz šumu svu noć miši gone
Ili da te pustim vetru da uz pticu
Poletiš u neke slepe nebosklone?

NIJE SVRŠENO

Pomislim: nije svršeno.

Rodiće se još nešto kad prva trava rodi.

Biće još nečeg plavog sa prvim plavim nebom

Što će da se nasmeši

Okolo

I u vodi.

Pomislim: nije svršeno.

Ne može da bude svršetak cvetanja u cveću

Jer ima očiju

Što nas kao dva cveta

Sretnu

I posle dugo sreću.

Pomislim: nije svršeno.

I onda hoću da se zagledam

U krajnji oblik svega.

Pa mi se tiho učini

Da ću sve to da pojmim

Jednom

Sa nekog brega.

PTICA

Kuda, ptico?

Tamo gde je pusto i belo?

Šako perja, tačko neba,            :

Zar je uvek tako strm tvoj put do hleba!

(O, slučajno odapeta,  

Iz mog oka

Lomna strelo!)

Sad zaželim da sam drvo, osušeni panj.

Sleti mi na telo, ptico,  

Al bez straha:

Vežbao sam da sam miran i bez daha.

Na mojoj glavi mirno provedi jedan dan!

SAZNANJE U JESEN

Nagledasmo se oblaka

I žita

I kiša

I sve već znamo napamet.

Ne začude nas ni laste

Nisko kad lete,

Ni suncu kad se okrene suncokret.

Svako već zna kad lišće žuti

I da zbog nečeg mirno pada.

(Možda tek ljubav, ponekad, dođe iznenada.)

Svako već zna

O svako zna

Naš mali život

Sav do dna.

Pa zašto onda ne dođu trave

Da nam odmore umorne glave!

Ija

I ti

Zar ne bi hteli:

Da nas list jedan razveseli?

ZAPIS O PESNICIMA

Slični lastama

Pred kišu:

Let im tek talas dirne.

A posle:

Prozirne

Visine da l’ išta njišu?

Pa hoće li za umorne laste

Ikada nići

Topola?

Ili će u vazduhu

Od bola

Da se upropaste?

SAMO JE BUDILA MIR

O prosta ružo govora
Zašto te proleća bude
Zaspalu među dva mora
Na usni plave lude?

O svi smo lomni ko štap
Na prvom rubu greha
Kad padne pregorka kap
U plavi zumbul smeha.

Teško je: drhtiš ko bor.
Pa ćutiš... Što sklapaš vid?
Zar nije crno ko flor?

I pesma: da l plavi vir?
Ili kap pala na zid?
Samo je budila mir.

NITI

Jednom nas tu, gde nas ima,
Nece biti.
Mi smo niti
Koje vezu nerodjene sa mrtvima.

Nema kraja.
Prislonimo na zrak uva:
Kroz supljine izmedju nas vetar duva
Sto vremena po dva spaja.

Leze ispod mracne sene
Mrtvi, a jos nerodjene
Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca.

Mi se kobno lelujamo
I slusamo vetar samo
I nit po nit kako puca...

USNULI KAVEZ

Dolazi noc koja budi
U tebi usnuli kavez
U kome zveri i ljudi
Sklapaju bratstvo, savez.

Ti samo znas sta bruji
U toj dzungli od tela:
Kolju se lav i slavuji
I krice jata bela.

Niz tebe sav krvari
Medved sa vencem od inja
I slepe slonovi stari.

Prepun si zmija, majmuna.
Dok negde u dnu tek tinja
U setnom snu zlatna kuna.

BEZ LJUBAVI

Kad će sneg iz moje glave da prestane:
Već mi mesto srca kuca komad celca.
Prazan sam i beo kao dno krečane.
Najzad, crni svete, evo tvoga belca!

Meñ rebrima smet mi snežno granje zida.
Iz mozga niz ždrelo usov leda klizi.
Pun snega, naheren ko toranj u Pizi:
Čkiljim kroz zamrzio okno moga vida.

Krvna bulko, što si cvetala u žili,
Kud to cvet svoj rasu u ljuspice leda?
Noga bi da krene - al joj santa ne da.

U belu me neku pustinju sakrili.
Pokatkad kraj mene crna vrana sine
I ja zurim u nju prljav od beline.

SLOBODA JE USAMLJENOST

Sâm sam. Sluh mi ko u hrta:
Ne škripi ni orman (o nismo u priči!).
Ova svikla soba već mi na grob liči.
Poda mnom je daska: glatka, mukla, krta.

Svaka stvar je sama u svojoj tišini.
Sama mi je ruka — leva, sama desna.
Same su mi oči upaljene od nesna.
Samo je srce u ovoj šupljini.

Gle u staklu: sunce! Žuta mrljo,
Pod kojom sam se žego, čistio i prljo!
(Na nekoj padini sad u žitu, raži —

Jedna sama bulka moje oko traži.)
Sloboda je usamljenost, al ne leči.
O teži je muk od teških reči.

KUĆA

Budi me pijuk preko puta:
Još jednu dragu kuću ruše.
Opada njena boja žuta —
To čisto zlato moje duše.

Već vidim rov sa novim kablom:
Pašće u podne lipa stara.
(Iščupaće mi sa tim stablom
Najdraži miris mog oltara.)

Sve što je bilo — čega nesta —
Što ode u dim, prah i paru:
Ja znam da nekud traži mesta.

O tako i taj miris, boja...
O tako i tu kuću staru
Ne drži više zemlja, no ja.

BOLEST

Desi mi se da kraj kafana
(Dok svi na meni vide lovor)
Prolazim mračan usred dana,
Nemo, kao da ne znam govor.

I ne znam ko sam, ne znam šta sam,
A hitam kao da znam kuda.
Poslednjom snagom skrivam da sam
Postao, možda, najzad luda.

Motre me zdesna, motre sleva,
Okom što čezne ili seva
I misle da sam gord il moćan.

Zastanem za tren među svima
Zgranut i slab i bespomoćan
Kao napadnut bakcilima.

URLIK

Gledam lava u kavezu
Za rešetkom gde tumara
I vidi u parku brezu,
A trom - na smrt zaudara.

Povijene glave kroči.
Olinjalu vuče dlaku.
Al kad na tren digne oči -
Svako vidi svoju raku.

Bockaju ga deca kradom,
Al on kao da ne haje
No zuri u dalj daleku.

I tek samo u noć neku
Urlikne nad mirnim gradom
Setivši se ko je, šta je.

STABLO

Napokon i ja čeznem neki posed:
Tek stablo (makar sred tuđe poljane)
S toliko zemlje - da mu senka stane
U kojoj ću da sednem sam i prosed.

Kroz moje grane da posmatram plavet
(I zagonetku ptica usput rešim)
Pa da se pred san turobno nasmešim
Što sam kroz život prošao ko avet.

Zatim: da slušam vetar i šum kapi
I zadnje sunce ispratim kroz račvu
Dok moj dah tiho nestaje u hlapi...

Ako od stabla ne sadelju bačvu
Il krevet kakvom mladencu ne stešu -
Nek bude bar za sanduk mome lešu.

KRAJ JESENSKOG MORA

Iz visokog sna me budi morski blesak.
Oči traže vidik gde je strana peta.
O - ja sramno padam u šareni pesak
Turoban i taman a - igračka sveta.

Kud ću: evo ležem dok mi vali
Nude šuplju penu mesto pravih reči.
Pitao sam juče (kao da sam mali)
Jedno drvo: gde se ova glava leči?

Ćute drvo i more. Samo šume
Kao što nem to zna i jedino ume.
U gluv svet sam zašo: u sivo i sinje...

Nešto se u meni prenu, ko od treska:
Bude se šakali iz moje pustinje
I gone me, ludo, preko svoga peska.

UMORNA PESMA

Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.
I gle: stojim sada - drvo, sa obranim plodom.
Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.
Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom?

Zatočeni: ora je - prhnite iz tela!
Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju):
Gle pesnika u mraku usred dana bela
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.

Pesme - iskazane iz grla da ih čuje
Veliko uvo sveta - evo natrag huje.
Zar je tu južni kraj i jedino im žalo?

Blizu je praznina i rub se približuje:
Reči ove pesme izdržite još malo
Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje.

STIHOVI

***

Budimo sami, pesmo, ko nekada

Kada smo bežali u žito, van grada.

Sećam se: još jedan plot da prođem (i još jedan)

I onda ću biti miran, jak i nepobedan.

Sami smo u žitu: nebo je nad nama.

Sumrak se spušta ko u pahuljama.

***

Gledaj pesmo: srce ono isto

U tvojoj je luci kao brod tek pristo.

Brod je bez katarke, kompasa, mornara.

U moru se crni tek paluba stara.

***

Šta smo ono tako neobično hteli?

Da bežimo u svet, pesmo, je li?

Imali smo krila i perje i let.

U vazduhu smo bili, a pod nama — svet.

Na trgu je žamor i svetina mnoga.

Da siđemo dole? Zgaziće nas noga.

Pod jezik te sklapam,  zatvaramu uši.

Ništa nije bilo… Vetar rublje suši

* * *
Nedeljno popodne. Leto. Iznenada:
Vihor svu prašinu vitla ponad grada.

Gle: hartije lete i neki crep pade.
Sa jednog balkona vetar rublje krade.

Ležiš mi na stolu, pesmo, cvete slabi.
U vazduh da te bacim: ko ptica letela bi.


* * *
Iz mraka te, pesmo, zovem, iz ničega.
Iz senke jedne ptice, iz obrisa brega.

Prva reč ti evo već bruji pod čelom.
Zalud ruke pružam ja za tvojim telom.

Onda te od blata mesim, glinom vajam,
Pa te rodnom rekom mekšam: sa snom spajam.

Kreč sa zida grebem, malter skidam,
Da te kao kulu vinem, gradim, zidam.

Od reke i nesanice plot ti pravim.
Voćkama te ograđujem, travom travim.

Suzom hranim jedno stablo sa korenom
Da te svojim hladom čuva, gustom senom.

U kamenu ti glavu klešem, oči dubim.
Čas te mrtvu imam. Čas te živu gubim.

 * * *
Zalazi sunce, tu blizu nas, nad vodom,
Ko tovar sjaja da tone sa svojim trošnim brodom.

Da uđemo, pesmo, u zalazak malo
I pomešamo se sa suncem što je palo?

Gorećemo i mi u toj lepoj vatri
Makar samo malo: časak jedan, dva-tri.

* * *
U prozorskom staklu, ko na slici:
Kratkotrajni pejzaž sažet sav u ptici. 

Minu: koso, dole, stropošta se.
(Na našoj se slici boje gase.)

Evo je i druga (možda ona ista):
Kao kratki trepet nekog crnog lista.

Sad je dugo nema: belo je u ramu.
Zalud naš vid tone kroz nebesku jamu.

(O, kakve li to ptice, pesmo, je li,
Mi čekamo leprš kroz ram beli?) 

** *

Gle: svanjiva jutro puno mlečnih hridi.
U magli smo, pesmo: niko nas ne vidi.

Pokraj nas se čuju: korak, glas i žamor.
Mi slutimo: telo, neki zid il mramor.

Ne vidimo ni mi ništa čvrsto, jasno.
Iako je rano - liči već na kasno.

Svemu krhka magla razbi lik i boje.
Najzad evo sveta, pesmo, ko nas dvoje.

***
Izvadiše iz mora, gledaj: krčag stari
Sa pola ptice na jedinoj šari.

Leži: krnj i ljigav od alge i vode.
(Svet se začas skupi i još brže ode.)

Mi zurimo u krčag ko u sebe sama:
Glava, jedno krilo - nesta u vodama.

Skačemo u more. (Podvodne tišine
Vuku nas u sebe ko nečujne šine.)

Niko neće, pesmo, osim nas da traga
Za parčićima slomljenog krčaga.

* * *

Na šta nam to, pesmo odjedanput liči
Ovo stablo, usred asfalta, na ciči?

Zalutali neki šumski bog koga su
Bacili u negve u sanjivom času!

(Možda i mi bilju ličimo na neku
Utvaru kad sami stojimo uz reku.)

Baš u ovom trenu, s granom svom od leda,
Čini mi se, pesmo - i nas drvo gleda.

Bez i jedne reči ja mu usred tame
Sam prislanjam glavu na rapavo rame.

Na dve lutalice - mi ličimo oba -
Što banuše ko iz nekog drugog doba.

***

Stojimo pod nebom dok po nama

Sneg lagano pada kao bela tama.

Izmišljamo nešto, ali spolja

Već smo slični stablu usred belih polja.

Uskoro će možda i na nas da padne

Zalutali gavran iz visine hladne.

* * *
Gledam senku grane: po tlu ispružena
Biva lepša nego grana - majka njena.

U njen tamni obris stanem (al i dalje
Motrim sjaj, van senke, što ga sunce šalje).

Ja sad ne znam da l sam bliži tamnoj seni
Ili svetloj grani što se tu zeleni.

(Nije l i nas, pesmo, ludi boj za rimu
Od žara života približio dimu?)

* * *
Dugo spavaš, pesmo, sred jesenske škrinje.
Na teškom poklopcu, gle: već sneg il inje.

Ćutiš kao neko srebro koje tamni
Ili bronza ili zlatni požar, plamni.

Strepim: ako te odškrinem, zakovana,
Da ne uđe prah il rđa, trulež dana.

***

Skrivena u meni, pesmo: da li traži

Neko tvoje reči — ko klas žita, raži?

(Na padini srca od jutra se žare

A u sunčev smiraj samotno krvare.)

Ja ne vidim nikog da po polju mome

Luta gladan. . .   Noć je. Vetri klasje lome

* * *
Celu noć smo, pesmo, nad hartijom bdili.
(Bolje da smo jeli, ljubili i pili!)

Gledamo sad tupo sred velikog lista
Dve-tri hude reči s prazninom što blista.

One nam se strašno u svitanju čine:
Izgubljeni putnik sred snežne ravnine.

* * *
Jutarnja nas svetlost kao truba budi:
Mi stupamo iz sna - u svet drugih ljudi.

(U budnoj se glavi još koji tren dimi
Odsanjana vatra gde smo bili i mi.)

Izlazimo zatim među ljude, tiho:
Prvi nas je pogled ko lišće zanjiho.

Već nas buka dana kao hajka steže.
Gle: poslednje ptice iz nas nekud beže.

Navlačimo oklop: vitezi bez stega
Kreću prazna srca preko dnevnog brega.

Mrak nas, pesmo, nađe gde smo bolno stali:
Brojimo u nama mrtve što su pali.

***

Čujem škripu daske ponad vrele glave.

Da l sam bio mrtav il u snu, bez jave?

Tanka pruga svetla kroz škrinutu dasku

Cepa mrak u čelu kao crnu masku.

(Još se pod njim miče crv sumnje i buba

Nemoći što smrači neku miso s ruba.)

Pipam vrat i teme kao posle pada.

Šta se sa mnom zbilo, javno, usred grada?

U bistrinu jutra — ranu plavet leta:

Penjemo se, pesmo, sa dna našeg sveta.

***

Gledam: dan se razbi — kao od kristala

Neka svetla vaza sred crnog astala.

Mi jurnusmo u suton — i pravi i gordi,

Kao čelni da smo, pesmo, nekoj hordi.

Gledam opet: nebo — svo se u sjaj pali.

Šta li smo to hteli, ispod zvezda, mali?

Strah nam se kroz kosti mesto srži

Provlači i jedva goli život drži.

Dok nas noći mrakom i zvezdom ogrću

Mi slutimo — kao psi pred pasjom smrću.

***

Vetar nam o kuću lupa i crep skida.

Mi ležimo mrtvi, s ove strane zida.

Iako je vidno, još dan: san nas slama.

Trunemo u toploj sobi kao slama.

Katkad sobne stvari nečega nas sete

Al je sve to mrtvo ko iz epruvete.

Zglob nam je već bajat i gubimo volju

Da se obretemo u kišnome polju.

Mogli smo stajati, zamišljam: u njivi

Sred blata, bez reči, ali barem — živi

* * *
Zađosmo u bivše pesme: ko u šumu

Što je nekad nikla u srcu i umu.

Sve je u njoj golo, jesenski i suvo.

Bije muk iz debla kad prislonim uvo.

Ponegde se beli i sneg — zimska kora,

Trepti samo neki list i igla bora.

Hodamo po sagu lišća koje truli

I slušamo zvuke koje smo već čuli.

Ukopani tako, pesmo, nasred lesa

Osećamo da nas šumski hladnik stresa,

Bivše pesme kao u čudu se krste

Dok ih mirno palim da zgrejemo prste.

***

Pevajmo pesmo, dok smo svi još tu:

Baš ta ptica u nebu i gušter na tlu.

I ova travka malo savijena

I moja po bilju rasprostrta sena.

Niko više neće ni moći ni znati

Da sve baš ovako poređa i shvati.

U glavi se mojoj mešaju mirisi

Neke smole, buba, jednog sna o Tisi.

Niz lice mi senka kliznu iznenada:

Jedan perjan list sa ptice pada.

Jednom: tu nećemo više biti mi,

Nego neka kuća, žito koje zri.

***

Pesmo, sluh napregni, načulji oba uva:

Kletva oko tebe kao vetar duva.

Kunu tvoju blagost, tihi sjaj i rime.

Njušiš: u daljini lomače se dime.

O, jednom, kad bude opet leto, voda,

Razbij mi grudi: čeka te sloboda.

Vilama razgrni — bol, a metlom —- tuge.

Pobegni kroz travu, niz breg, među druge.

Nakostreši dlaku, vilice razjapi,

Zabodi zub u meso i krvi se napi.

Onda otrovano srce skupi, stegni:

Ko crknuto pseto nasred puta legni.

Nek zavonja iz tebe ko s gomile strvi

Na koju sleće gavran i gamižu crvi. . .

Ili: kad leto opet zasjaji u vodi

Za ruku me uzmi i u žito vodi.

***

Nudim ti ukras od bilja: puzavice

I bršljan za tvoju kosu, tvoje lice.

Onda se mašam rukom za nebo i u more

Da ti ublažim oči, upaljene, što gore.

Ltice u zamku hvatam i sa neba ih svlačim

Pa te u njihov glas i perje oblačim.

Ponekad: zemlju kopam i u nju te skrivam

Pa ne znam da li sam mrtav ili bivam.

U snu se trzam: pesmo, šta ti treba?

Vidik na reku? Ptica? Komad neba?

Ništa mi ne treba — kažeš — ja sam gola.

Šumim kao život, vetar, smrt, topola.

***

Na jugu smo, u brdu: sred oskudnog bilja

Penjemo se, pesmo, ti i ja bez cilja.

Poneki se kamen odroni uz buku:

Ja se zateturam. Ti mi pružaš ruku.

Zapnemo li nekad o polegle vlati:

Oko nas se samo naša senka klati.

***

Mog života evo ponavlja se priča:

Tek što prođe kiša — sustiže me ciča.

Al nekako ipak uspevam da sklonim

Svoju golu glavu pred ovim, pred onim.

U skloništu, zatim, lupam o zid glavom:

Gde da sklonim misli i moj san o plavom?

Na ulici opet stojim usred tmuše

I zamišljam pesmu ko dom moje duše.

Liči mi na kulu, tu, na dohvat vida,

Okovanih dveri sred debelog zida.

A nekad: na praznu, otvorenu kuću,

Ali sakrivenu negde u bespuću.

***

Dve ptice nada mnom kruže ko pijane

U pustom vazduhu bez ijedne grane.

Mora da su pile za vazdušnim stolom

Ispunjene plavim nepoznatim bolom.

Da l to zastadoše kraj vazdušne klupe

Da podele stvari i da hrabrost skupe?

I dok sad odlaze svaka svome kraju:

U mojoj su pesmi skupa, a ne znaju.

***

I u nekoj sobi (pored hladne peći)

Šta će posle ovih reči baš on reći.

On, što možda samo jednu miso ima,

Da je sam i baš tad nepotreban svima.

Zbog takvog trenutka tvog o ja sam shvati:

Bdio jedne davne noći, nepoznati.

Ako se namrštiš, znaj da je zbog toga

Promašeno pola i života moga.

STARCI NA SUNCU

Na malom skveru s dve-tri klupe

I s bukom što se slabija čini

U sunčano se podne skupe

Starci iz kuće u blizini.

U kaputima starim mnogo

(Jer čemu nov kad dugo traje)

Žmire put sunca ili strogo

Zure u tramvaj što tu staje.

I ćute. A kad tramvaj jekne

I krene s bukom u daleko

Šta jedan od njih drugom rekne

Ne čuje grad (ni od njih neko).

Dvojica šakom klupu stežu

Kao da se za život vežu

Ili da su na sunce oba

Izašli malo iz svog groba.

Kad jedan od njih malo kasni

Šapuću o tom: šta je s njime?

A čim ga spaze - budu glasni

I veselo mu viču ime.

Plavi se tako mart nad njima.

Strepe da se ne vrati zima.

Sa uglačane tramvajske šine

Svaki čas sunce gasne, sine ...

ZAPIS IZ PARKA

Tanji se leta nit, al traje.

Čujem sve sporije otkucaje:

U parku bučnome do skora

Tek retki bat, bez razgovora.

To ja koračam. Al tu na klupi

Što skuplja mrak i senke kupi

Sedi još neko: čovek, žena

Iz blizog stabla zadnja sena?

I mi svedoci nepoznati

Čusmo nad stablom što se zlati

Zadnju nit leta gde baš puče.

A zatim: vrhove kako huče ..

LETO NA VISORAVNI

Na visoravni, gde je sjalo

Od sunca sve ko ogledalo,

Čini se sad da neće stati

Kiša i sunce opet sjati.

Al presta... Tek sa lišća smokve

Cede se kapi. Drhte lokve.

I već od sunca blesnu krišom:

Kornjačin oklop opran kišom.

ZAPIS SA MORA

Pod golim brdom, uz samo more,

Talasom prenut i sav u peni

Otkrih u trenu, nada mnom, gore,

Jedan usamljeni cvet na steni.

Onako crven, kao da gori,

Raspet izmenu dve boje plave

Bio je skriven u jednoj bori

Nalik na miso kamene glave.

POLIVAČI

Dok spava grad (sem ljubavnika,

Pijanih, bolnih i pesnika),

Odnekud, kao iz busije,

Izmile crne gumene zmije.

I s njima mrki polivači

Ko s draganama ispod ruku

(Teške im repove slabiji vuku,

A lakšu glavu, obično, jači).

Slutim za čime čezne slabi:

Da jednom i on glavu laku

Gumene zmije željno zgrabi

I uz mlaz strašni stavi šaku.

Al nikad ne znam za čim jači

Žude ćutljivi polivači,

Dok šište kroz noć gumene zmije

Crnim dnom gradske provalije?

SEPTEMBAR

Stanimo malo, pesmo!

Jesmo li živeli, jesmo?

Ti si najlepše sate

- Jablani kad se zlate

U lakoj magli, peni -

Odnela tužno meni.

ZAPIS

Branku Miljkoviću

Svud celac. Nigde ni staze uske.

Rani mrak. Idem bronzanom drugu.

Samo u nebu još: divlje guske

Lete kroz zimsku jezu - jugu.

Čuješ li kako nas krikom plave?

(Ja ćutim, nalik tebi skoro.)

Veje po nama dugo, sporo.

Da l da ti sklonim sneg sa glave?

Vidim li (ili predskazujem)

Smrt moju i naših poznanika?

Kakvu magnetsku tišinu čujem

U grudima tvog spomenika!

MONOLOG

Čitaju naše pesme našte srca

Ili ih sito cede, puni jela.

Tek katkad zapnu (i namršte čela)

O reč što se ko živa tu koprca.

Poneku ludu reč stanu da krote

Il im se oko preseli ko nomad

Drugoj, nad kojom žmure od lepote.

(Ne vide u njoj živog srca komad.)

Ili im oči para reč nemušta

Što se stropošta tu umesto suze.

A kad se one skupe trna i tusta:

Bacaju knjigu rukom što je uze.

I pesma trune usred nameštaja

Kao u grobu živi zakopani.

(Opajaju je kada donu dani

Vedrijeg marta il aprilskog sjaja.)

U uglu gde se senka hvata brže

Kućni prah hrli njima ko magnetu

I mračno biva reči suncokretu,

A vranac sam u sebi nemo rže.

Plavu reč more pokriva bonaca.

Zeleni list se u proleću suši.

Suvo je grlo belih kladenaca

I krik za pravdom zalud traži uši.

Al neka ruka neodlučna ipak

Segne za knjigom opet (prst u prahu!)

I oči vide: u sunčevom dahu

Treperi reku, ruji grozd, zri šipak.

I opet oči žmirkaju blažene

Kao od sunca morskoga kupači.

A ispod reči: podrum, prepun sene

I nesanice - sve se jače mrači.

I samo retko slična glava neka

Klimavu ploču probije i pada

U podrum kao na dno kakvog ada

Gde memla truje a neima leka.

U nameštaju - dok se kraj njih šeta

I slatko priča, spava, jede, množi -

Samuje kao na ivici sveta

Komade duha u sopstvenoj koži.

SLUČAJNI ZAPIS

Pobego sam od ljudi za tren,
Iz svetle sobe, usred slavlja,
U mrak, gde je trag zvezda, vatren,
Jedino što se meni javlja.

Tako je tiho s ovim mrakom.
Beše li ikada išta drugo?
Tako je pusto, ko za smakom.
I lepo, ko da neće dugo...

DVE STROFE

Nešto drevno kuca mi u žili;
Trošni čun po krvi sporo plovi.
Mi smo stari život napustili,
Da počnemo - nismo znali novi.

Uskoro će vetar koji kida
Iz vilice sveta krnje zube,
Polako da postroji kraj zida
Pesnike i one što ih ljube.

PESMA TRAVE

Imaju trave jednu misao tešku kao kamen.

 Jer one meni kažu: „Ne treba tvoja pesma.

Leži u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu.

I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.

I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,

Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega

U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.

I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi,

Leži. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.

Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati

(Obično, kao što nas vetar slučajno zaklati):

Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona."

Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.

Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.

Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.

Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume teško kao kamen.

NA NEKOJ PADINI

Pesmo, ti si žedna, a protiče voda.

Bol je tvoje piće (ono: čega nema).

Iz nesreće: ko iz kokosovog ploda

Srčeš tužnu hranu što te za svet sprema.

Do pojasa skinut pod suncem — ja vidim

Nekog boljeg sebe kako vemlju orem.

Prenem se — i vidim gde sam — pa se stidim.

Krenimo, pesmo, naš put: od zla — gorem!

O moglo je biti drukčije: sred vlati

Šuštiš žitnim klasom, zrela, sunca puna

I ja motrim tvoj stas što ga vetar klati.

Mogla si, pesmo, da bleštiš kao luna

Na nekoj padini i ja tu, u travi,

Sa jedinom strepnjom da te grad ne smlavi.

TIŠINA NA PUTU

Još osta vremena toliko

Koliko i prođe. Gledam: niko

Uz mene ne korača više.

(Bar da je vetra ili kiše!)

Ja štapa nemam, al me prene:

Kao da kucka pored mene.

(I ja da idem po tišini:

Možda se samo nekom čini.)

RUB

Sa mnoštvom koje žuri, luta,

Idem i ja sredinom puta.

A svakog mi se čini trena

Da hodam rubom, kao sena.

U PONOĆ NA KLUPI

Mi pobegosmo od svega, al nikud od svog lika.

I sve je opet u nama. Evo nas: u ponoć na klupi!

Telo je zaspalo kao stotinu vojnika

Što zalutaše u trske međ koje niko ne stupi,

Ali oči su budne, kao tuđe, il skinute sa slika.

U kakav li ovo grad banuh kom primicah se, žitom, satima?

Zar dođoh da tek vidim ljeskavo kube pod mesecom

I one najkasnije, s poslova ili ljubavi, pred vratima?

(Gle: svetli poneki prozor i neko je nagnut nad decom.)

Zdesna je noćni Dnjepar (al Tisa se s njim muti u očima).

Izgleda: u meni ne spra Tisu ni Baltik ni Neva

Jer evo gde, večno isti, sam zurim u srce noći

Bez misli i uspomena, s jedinom pticom što peva

Duboko u mom telu, sve tiše (i da l bez moći?)

O nekoj lepšoj lepoti što svetom ne odoleva.

Evo: to plovi Tisa po skveru dalekog grada

Bez korita, al s vrbama i muljem od ilovače —

Oni su tu, u meni. (Kao da i čamac minu sred hlada:

A vesla — izgubljena, pa struje zanose sve jače.)

Umesto Dnjepra: pod mesecom — Tisa u podnožju zgrada.

Tako se premeštaju reke dok mesec toči

Zelenkastu kišu sjaja niz udaljeno kube.

Neko nevidljiv, u nebu, Velika Kola koči.

Poslednji šetači (van mene) za kapijama se gube.

Svi prozori su ugašeni. Još svetle jedne очи.


KRUG NEŽNOSTI

Desi se, kao živ, da me posmatra neki cvet
i da je vazduh topao i kao jedan pogled plav
i onda zaželim: da prođem otvoren kroz svet
i da svemu prinesem pozdrav.

Iz ove ljubavi što nosim, neprekidno,
i obnavljam u telu od rođenja -
za jedan ljudski osmeh, za jedno cveće žuto,
za jedan duboki mir kamenja.

Tad mi se tek učini da je zlo prolazno
pa pomislim da ima dobrog u svemu,
da je bez njega promašeno sve, i prazno -
po jedan puki oblik, samo, u prostoru golemu.

Oči su tad lepe – jer vole i prodiru
vidovito do svega čega se taknu, okrznu;
U njih, iz sveta, kao u dva mora uviru
sve dobrote, do kraja, do zvezda što mrznu.

I ja koji sam dotad bivao tih i skroman
(ko što su mnogi u ovom prostoru gosti)
u svojoj tišini izrastam ogroman
u jedan krug dobra, u jedan krug nežnosti.

Tako stojim. U svemu. I ovde i - okolo
i duboko osećam da sam rođen za dobro.
Pa iako me trnje kroz čitav život često bolo
Sve praštam za ovaj cvet što sam ga slučajno obro.

PRIČA O NASTANKU PESME

Život Stevana Raičkovića svijen je oko poezije. Bez nje, i bez priče o poeziji — njegov život ne bi se ni mogao razumeti. Pri tom ne mislim samo na činjenicu da mu je poezija bila životni poziv, nego i na način kako joj je pristupao. Ne samo da je u pisanju pesama pazio na svaki detalj (što se u tom poslu podrazumeva), nego je i u pisanju i u govorenju o poeziji, pa i u autobiografskim ili prigodnim iskazima veoma pazio da ne naruši, nepromišljenim rečima, suvišnim detaljima i neopreznim pikanterijama, sliku poezije, pa ni sliku o sebi kao pesniku. To se lepo može videti i u knjizi Jedan mogući život. Ona je nominalno knjiga razgovora između nas dvojice, ali je u stvari pesnikov monolog, pored mene kao kočničara, jer Raičković nije ni hteo ni mogao da ikome prepusti ulogu vozača u priči o vlastitom životu i radu. Uzalud sam nastojao da ga navedem na "detalje i pikanterije" — zanimljive za istoriju određenih perioda, a i za čitaoce autobiografija — on se držao svoje ideje. I bio je u pravu. Sad, kad je ta knjiga jedna konačna autobiografska priča, vidi se da je Raičković ispričao svakodnevnu dramu pesničkog života i rada iznad koje treperi duh, a neko sklon patetici rekao bi — i uzvišenost poezije.

S druge strane, međutim, vidi se da Raičković nije voleo patetiku u priči o poeziji i pesnicima. Njegov iskaz nije žovijalan, niti opčinjava retorikom, čak bi se na prvi pogled reklo da je pomalo suvoparan, ali kad se bolje pogleda vidi se da je to, na Raičkovićev način izgovorena, veoma precizna i iskrena priča. U tom smislu, dragoceno je što je u njoj prvi put objavljeno nekoliko gotovo banalnih detalja i pikanterija o okolnostima nastanka nekih pesama. Zar to nije, u najmanju ruku, neoprezno unižavanje slike o poeziji s obzirom na prethodno opisanu promišljenost? Takva neopreznost može se i omaći, slučajno, ali ne i Raičkoviću. On time samo pokazuje koliko je i kako je poezija povezana sa životom i, paradoksalno, uzdiže pesmu o kojoj govori a poeziju, bez prazne pateteike, slavi.
Ovde ću se baviti pričom o nastanku soneta Na septembarskoj plaži u Hercegnovom 1991. godine, ne samo zbog grada u kojem se ovaj skup održava.

Ne znam da li da stojim?
Ne znam da li da bežim?
(Ja se pomalo bojim
Na ovom pesku gde ležim.)

Da li da krenem Bogu?
Ili okrenem vragu?
Da maknem nekud nogu
Il stojim u svom tragu?

Sam nasred pusta žala
Sa glavom koja strši
Pod suncem štoje loče:

Kao u zevu ala
Ja čekam da se svrši
I ovo što ne poče.

To je poslednji napisani sonet (1991) u nizu soneta pisanih četiri decenije, od 1951, kada je napisao prvi sonet (Buket), i sakupljenih u više puta dopunjavanjoj knjizi Kamena uspavanka. Prvi je "napisan" u beogradskoj kafani, a poslednji na hercegnovskoj plaži.

Raičković je bio vezan za Herceg Novi, nekoliko decenija je u njemu svake godine provodio izvesno vreme (kupio je i stan iznad Tople), do 1979. dolazio je početkom jula a odlazio krajem avgusta, a od tada, od smrti supruge Bojane, ovde je boravio, uglavnom, u septembru. Tako se zatekao u Novom i u septembru 1991, u vreme kada su u blizini, na granici Crne Gore i Hrvatske, počinjala vojna dejstva. Jednog prepodneva stajao je sam na plaži (turisti su se davno razišli, deca su bila po školama, "a odrasli meštani, po običaju, nisu se ni doticali mora") i "zurio u nedaleki greben novljansko-igalskog zaliva iza koga se već danima gomilala nevidljiva hrvatska vojska". Tada je iznad plaže "u gromoglasnom brišućem letu preletela grupa jugoslovenskih vojnih aviona". Sve se dogodilo u magnovenju, iz pritajene tišine. "Imao sam osećaj da mi je čitav taj pakleni konglomerat zvukova projurio kroz sami mozak." Zatim se sve umirilo, još pritajenija tišina. Kako dalje navodi Raičković, u njemu su "kao nekakav eho pokrenut iz svega ovoga, koji je potrajao, odzvanjale reči". Ponavljao ih je glasno, što je inače činio kad je sam. Bile su to reči koje su se, bez olovke i hartije, okupljale u sonet Na septembarskoj plaži...

U čitavoj priči, važan je jedan komični detalj. Naime, pre nailaska aviona, Raičković se "enormno" namazao maslinovim uljem, uglavnom zato da bi pre planiranog povratka u Beograd sasvim ispraznio bočicu sa uljem. Tako namazan, bespomoćno je stajao na opusteloj plaži, za ulazak u more u toj situaciji psihološki nije bio spreman, a zbog ulja nije se mogao obući i pobeći sa tog, kako mu se činilo, "brisanog prostora". ("Pod suncem i pod uljem, onako uspravljen, i bljeskav, imao sam u svojoj uobrazilji predstavu da sam u čitavom horizontu bio možda jedini orijentir, i meta.") "Čini mi se, da nije bilo ovih bizarnih okolnosti ne bi bilo ni ovog soneta", ispoveda se Raičković, pa zaključuje: "Eto šta sve može, ponekad, da se iščeprka iz samih temelja naše 'uzvišene' poezije."

Raičković je ovde imao pravo da stavi ironične navodnike oko prideva uzvišena, ali da ipak pogledamo kakve je pesničke posledice imao opisani "heroizam" na plaži, izazvan silom maslinovog ulja.

Katreni soneta sastavljeni su od niza pitanja — da li da stojim? da li da bežim? da krenem Bogu? ili okrenem vragu? da maknem nekud nogu ili ostanem u svom tragu? — između kojih je, u zagradama, umetnuta izjava subjekta pesme da se, on, pomalo boji dok leži na pesku. Tako je, u nekoliko kratkih stihova (čitava pesma sastavljena je od sedmeraca, osim jednog osmerca — njihov ritam već odaje rastrzanost, nemir), naznačena atmosfera neizvesnosti i strepnje čiji oblak nije visio, pomenute godine, samo nad septembarskom plažom u Herceg Novom.

Drugi katren, međutim, vodi pesmu u neočekivanu dubinu i, čak, povezuje je, na neprimetan način, sa našom epskom poezijom. Peti i šesti stih izvode na scenu dramatičnu ljudsku dilemu graničnih situacija čoveka i društva: Bog ili vrag? Opis nastanka pesme pomaže da vidimo gde je vrag ("pakleni konglomerat"), a time se vidik okreće na epsku poeziju i kosovsko opredeljenje između carstva nebeskog i carstva zemaljskog. U osmom stihu dat je drugi deo pitanja "Da maknem nekud nogu / Il stojim u svom tragu?" (podvukao M. M.). Na prvi pogled čini se da je glagol stajati upotrebljen, u ovom obliku, da bi održao ritam i zadati metar. Ali, pošto je pesnik, u četvrtom stihu, već koristio osmerac, mogao je da ga uzme i ovde i da lepo napiše: "Il ostanem u svom tragu?" Takvo rešenje je logičnije i sa stanovišta konstrukcije rečenice. A mogao je, uostalom, da se nađe i neki drugi, možda neobičniji i zanimljiviji dvosložni glagol. Međutim, oblik trajnog glagola stojim upućuje na neminovnost, ali i čvrstinu koja je na tragu epskog stiha "na strašnu mjestu postajati". Ostanem je suviše tečno i lako, stojim povećava dramatičnost i, kako vidimo, višeznačnost pesme.

U tercinama nema pitanja, nema ni odgovora, mada se odgovor podrazumeva u kontekstu čitavog iskaza: sam na pustom žalu, "sa glavom koja strši", subjekat pesme čeka da se svrši "i ovo što ne poče". Dramska napetost, razapeta između odsečnih pitanja i odgovora kojih nema, čovek između jasnih a nevidljivih epskih dilema i nejasne a vidljive vlastite bespomoćnosti — u pesmi se postavlja na način klasičnih muzičkih kompozicija: ako u katrenima krešendo pitanja kreće ka klimaksu, koji je dostignut u prvoj tercini, onda je druga tercina vraćanje u osnovni tonalitet, uz razrešenje i mračno smirenje.

Još jedan detalj. U jedanaestom stihu pojavljuje se glagol loče. U prvi mah, njegova pojava izgleda neprimerena: napadan je, kao da iskače iz zgloba pesme. Možda je tu iz tehničkih razloga, zbog rime sa glagolom poče, ali upotrebom glagola lokati, uz oblak strepnje, koji su katreni nadneli, nad pesmu se nadvija i senka animalnog (loče životinja, ali "loče" i čovek — kad jezik hoće da naglasi animalnu dimenziju njegovu — a koji je tek registar kad i sunce "loče"!?). Ta senka je pojačana uvođenjem "zeva ale" (ili "zeva ala"!?) u naredni stih. Dakle, odličan primer kako rešavanje jednog tehničkog pitanja pesme (rima) može da se iskoristi za pojačanje njenog značenja.

Da se vratimo celini pesme. Ako uzmemo u obzir autorov opis njenog nastanka, vidimo da se iz sasvim banalnih i pomalo smešnih životnih okolnosti rodila dramatična pesma koja sa tim okolnostima ima veoma malo veze. I bez znanja o okolnostima njenog nastanka, pesmu za istorijska zbivanja vezuje njen naslov, kao sidro koje joj je osnova za let u metafizičke visine. (Uveren sam, čak, da ovaj sonet autentičnije prikazuje, u istorijskoj perspektivi, atmosferu vremena svog nastanka nego različiti dokumenti iz tog doba i iskazi istoričara.) Ali i sama za sebe, bez svega pomenutog, videli smo, pesma je puna značenja. Ako i nećemo da okolnostima njenog nastanka kontrastiramo izraz "uzvišena poezija", moramo reći da smo dobili visoku poetsku vrednost. U drugom kontekstu, Raičković je proces nastanka pesme opisao slično: "Da bi mogla prvo da se uobliči, a zatim i da opstane kao samostalna pojava ili stvar za sebe (podvukao S. R), ona je dematerijalizovala svog autora."

Stevan Raičković, kao ni većina pesnika, nema eksplicitno i celovito formulisanu poetiku. "Ne bih uopšte umeo sebe da zamislim kao pisca koji je svestan svoje poetike, koji svoju poetiku zapravo i ima", rekao je u knjizi Jedan mogući život. Ali iz niza njegovih tekstova mogli bi se izdvojiti elementi koji, koliko toliko, naznačuju poetiku.

Opis nastanka soneta Na septembraskoj plaži... sugeriše osnovni stav te poetike.

Kao što smo videli, sonet je prvo "napisan" u glavi, pa odatle "prepisan" na hartiju, stihovi su naglas izgovarani dok su nastajali, takoreći naslanjali su se na zvuk dok su se slagali u konačno oblik soneta. Po pesnikovom svedočenju, tako je, u glavi, bez hartije, nastalo još nekoliko njegovih soneta. Pošto ova pesma nije reporterski izveštaj sa lica mesta, gde je važno da se što detaljnije opiše dati događaj, a uopšte nije bitno kako se to čini, niti se ulazi u smisao događaja, a nastala je na licu mesta, gotovo kao i reporterski izveštaj — možemo zaključiti da su za njen nastanak bile potrebne dve stvari: prvo, osećanja, misli, sve zajedno povezano s rečima i naslagano u pesnikovoj glavi, u dubini, bez svesne forme i nekog reda; zatim, neki povod (događaj, pejzaž, situacija...) koji izazove te naslage da se, kompjuterskom brzinom, izvuku iz skladišta, okupe i slože u formu pesme.

Jednom naučniku — ili timu naučnika: psihologu, istoričaru, sociologu — bilo bi potrebno bar godinu dana proučavanja, anketiranja, prikupljanja građe da bi utvrdio ono što je pesnik dohvatio za par sati nastajanja soneta Na septembarskoj plaži... I bez njegovog podatka da su neke pesme nastale u glavi, iz različitih Raičkovićevih iskaza možemo zaključiti da pesnik radi intuitivno, da pesma, i kad se rađa dugo, i nastaje na hartiji, uvek se, na kraju krajeva, brzo i intuitivno složi u poetski rezultat. Može i pesnik da godinu dana prikuplja građu za pesmu, ali ako iz pesničkog kompjutera ne blesne trenutak intuicije koji osvetli tu građu — tu neće biti poezije.

Dakle, iz primera soneta Na septembarskoj plaži... možemo izvući dva poetička stava, koja je, u drugim kontekstima, formulisao i Stevan Raičković. Prvi je: stvarnost se vidi u poeziji, bez stvarnosti poezija ne bi bila to što jeste, ali je to prisustvo veoma složeno i realizuje se na različite načine. Pomešani su "imaginarni i realni život", čak su pomešani "stvarnost i poezija", citiram Raičkovića, "da mi se u daleko pretežnijem delu i najobičnije svakodnevice učini da je to dvoje apsolutno isto i da je između ova dva u suštini sasvim suprotstavljena pola izbrisana gotovo svaka granica". Drugi stav je da je poezija posebna vrsta (nevidljivog) rada. "Pesnikov rad na poeziji je skriveni posao."

Raičkovićev skriveni posao doveo je do takvih rezultata da ga danas vidimo veoma jasno i upečatljivo na pozornici istorije srpske književnosti dvadesetog veka.

Miroslav Maksimović

LAKA MU KAMENA USPAVANKA

U četvrtak na Novom groblju sahranjen pesnik i akademik Stevan Raičković (1928—2007). Od velikog pesnika oprostili su se najbliži — sin Miloš, unuci Adam i Ana, snaha Mivako, njegovi verni prijatelji, pesnici i čitaoci. Opelo držao episkop hvostanski Atanasije (Rakita)

HRAM srpske poezije dobio je još jednu karijatidu. Otišao je Stevan Raičković. Jedan iz plejade velikana srpske književnosti, veliki pesnik, princ soneta sahranjen je u četvrtak na Novom groblju. Na poslednji put ispratili su ga najbliži: sin Miloš, unuci Adam i Ana, snaha Mivako, njegovi verni prijatelji, pesnici i čitaoci.

Na okupu su bili najznamenitiji srpski pisci, oni koji će od sada, bez Stevana teško imati sa kim tako predano da razgovaraju o smislu poezije.

Episkop hvostanski Atanasije (Rakita), sveštenici Petar Lukić, starešina Saborne crkve i Miodrag Filipović služili su opelo pred crkvom svetog Nikole na Novom groblju stvaraocu koji je verovao u večni život poezije. A u ime pesničke porodice od "Visokog Stevana naših dana i njegovog Slova ljubve koji je sklopio oči ovog Đurđevdana" oprostio se pesnik i Stevanov prijatelj Matija Bećković.

■ Ne tuguje samo Beograd za jednom od najraskošnijih ličnosti koje su u njemu koračale nego i Neresnica i Senta i Tisa i Subotica i Herceg Novi i Podgorica i svuda rasuta, znana i neznana pesnička porodica — rekao je Bećković. — Apriori ponosan, uveren sam da bi Stevan Raičković bio isti onakav kakvim ga znamo i da se bavio nečim drugim i da ga nikad nije ni dodirnula pesnička slava. Jednog davnog leta u Herceg Novom zamalo se udavio. Otplivao je daleko, na pučini su ga iznenadili i zahvatili ogromni talasi, počeo je i da se davi, ali ga je bilo sramota da zove u pomoć. U času dok ovo govorim čini se da se danas nešto slično događa i s njegovim narodom koga je sramota da zapomaže i zove u pomoć.

Dugačka povorka, uz zvuke "Kamene koračnice za večnost", ispratila je pesnika do porodične grobnice, u kojoj će počivati pored supruge Bojane.

Na večni počinak spušten je uz stihove njegove "Kamene uspavanke". Izgovorio ih je glumac Gojko Šantić, a u sebi ih je poput molitve ponavljala povorka koja je pesniku poželela "laku kamenu uspavanku".

D. B. M. | 10. maj 2007
Večernje novosti

STEVAN RAIČKOVIĆ LIRIKA I ETIKA

Biti potpuni pesnik ne znači biti od zajednice i javnih pitanja otpadnuti, prokleti pesnik, naročito ako pitanja kojima se kolektiv (u nevolji) zabavlja postavljaju neizbežne etičke izazove za svakoga ponaosob. U tome je Raičković bio potpun, makar ujedno bio i prokleto veran svome lirskom pozivu

Mnogi se književni znalci mogu začuditi što za temu koja podrazumeva elemenat angažovanosti uzimamo nekoga ko slovi za povučenog, čistog liričara i za koga se ne vezuje nijedan od književno-političkih slučajeva titovskog, pa ni potonjeg doba, kako god ga nazvali. Mora li se angažovanost ostvarivati samo na manifestnoj, često plitkoj i zamaskiranoj površini, može li ona imati i oblik i ton askeze koja svojim tihim i postojanim učinkom zadobija etičko značenje prvoga reda. A mnogi upućeniji, opet, znaju da je takav, sebi dosledan i nad liriku nadnet Stevan Raičković za mnoge svoje kolege, ispisnike i mlađe, značio ne samo pesnički nego i etički orijentir koji opstojava i zrači iz svoga stana niže svetosavskog hrama u Beogradu. Stamen i nepotkupljiv, kažu. I diskretan u nošenju tih retkih osobina. Biti potpuni pesnik ne znači biti od zajednice i javnih pitanja otpadnuti, prokleti pesnik, naročito ako pitanja kojima se kolektiv (u nevolji) zabavlja postavljaju neizbežne etičke izazove za svakoga ponaosob. U tome je Raičković bio potpun, makar ujedno bio i prokleto veran svome lirskom pozivu.


NOĆ JE NAŠA

Kada su, nakon Drugog svetskog rata, mnogi pisali pesničke zadatke na teme iz obnove i izgradnje, s obaveznim ideološkim optimizmom i patosom, Raičković takve stihove nije ni pokušavao da piše, nego je napisao nadmoćno podsmešljivu pesmu, "Noć je naša", u kojoj se vladajući poredak okreće naglavce, prkoseći takvim nalozima: "Kafane: noćna gradilišta. / (S visokih skela vreba pad.) / Mi smo i sve i svja i ništa. / Bol je naš rad". I kada je došlo doba rata i novih stradanja njegovog naroda — kao nastavak onoga što je i sam detetom zapamtio pa i težio da zaboravi — ostareli Raičković sklapa lirsko-dokumentarnu knjigu koju je nazvao "Suvišna pesma", plemenito suzdržan u pesmama, ostavljajući dokumentima i svedočenjima drugih da doiskažu šta treba ne bi li se dopunila strahotna slika.

Dok su književnim i političkim prostorom polovine XX veka u nas bučale velike i teške reči, Raičković tom stvaranju buke skoro da nije doprinosio, mada je i njegov slučaj bio makar dotican, u uzajamnim napadima i odbranama. Pesnikov neulazak u polemičke rasprave — koje su i njega usputno doticale — potiče od načelnog stava a ne ličnog oportunizma, i bio je izraz njegove rezerve prema "razgovorima o poeziji". U tome pogledu, ostao je nezasluženo skrajnut njegov tekst iz 1961. godine, pod naslovom "Reč o poeziji", suštinski programske prirode, u kome odlučno zastupa autonomiju i, što je još važnije, etičnost pesničke reči u odnosu na svoj unutarnji priziv, mimo svih spoljnih uticaja i zahteva, koji se menjaju — a sve to u oštrom tonu koji kao da nadoknađuje mnoge ranije propuštene povode da javno progovori. Pored nekih eksplicitnih iskaza iz retkih intervjua toga doba, pesnik je svoj odgovor na aktuelne pesničke izazove umeo da efektno izrazi unutar samog lirskog teksta, dovoljno neskriveno, ali primereno svome poimanju lirske zasebnosti.


REČ O POEZIJI

Stoga je vrlo važno obratiti pažnju na njegov zapis iz 1962. godine, koga znamo pod naslovom "Reč o poeziji", a koji predstavlja "koreferat podnesen na proširenom diskusionom plenumu Udruženja književnika Srbije". U osnovi ovog zapisa leži osporenje svrhe javnih "razgovora o poeziji", kao i jasno zalaganje za samosvojne puteve pesničkog čina, bez spoljnih zadataka i naloga. Na samom početku, Raičković udešava jedno zanimljivo obrtanje stvari. Naime, onaj koji će i kasnije, mnogo kasnije, osećati potrebu da odgovara na primedbe iz svoje okoline o njegovoj izgrađenoj "kuli od slonove kosti" u odnosu na izazove savremene stvarnosti, u samom uvodu "Reči o poeziji" pitanje postavlja sasvim drugačije, u svojstvenom blago patetičnom tonu, iza koga čeka neizbežna zaseda suptilne ironije: "Imam utisak da se nalazim u jednom izuzetnom trenutku, u kome me napušta pesnička hrabrost, koja je do sada, bar u mom slučaju, bila obeležena mojim neučestvovanjem u razgovorima o poeziji. Jedan trenutak građanske slabosti." Na ovoj inverziji moramo načas zastati. Pesnik "dekonstruiše" ustaljenu sintagmu građanska hrabrost koja upravo podrazumeva javno istupanje i zalaganje za određene stavove i takva je osobina inače visoko izdignuta na lestvici demokratskih vrednosti. U Raičkovićevom izazivačkom obratu stvari, u kojem se u prvi plan ističe pesnička hrabrost "obeležena neučestvovanjem", krije se nešto dublje od samog izazivanja i retoričke dosetke. A to je uverenje, izneseno već u narednim rečenicama, koje oponira samom događaju na kome tada učestvuje, "diskusionom plenumu": "Oduvek sam osećao da se jedini slobodan prostor za poeziju […] nalazi isključivo u samom poetskom stvaralaštvu. Svaki razgovor o poeziji jeste samo po jedna priča ili verzija o onome što se već dogodilo ili bi se eventualno moglo dogoditi."

Pesnik naglašava potom da jedini pravi prostor za poetsku reč čine "jarki ili zamračeni predeli pesnikovog bića". Smeštajući pesnički akt u neprikosnoveni domen individualnosti, Raičković i poentira u duhu pesnika tišine, koji u trenucima stvaranja "svoje istinske pesme" ne čuje "drugi glas i tuđi šum". Pošto je, u zamahu svoje kritičke objekcije, sliku buke okretno proširio sa književnog na opšti plan ("Ti silni glasovi kao da zaglušuju i sami život") Raičković se, sasvim određeno i oštro, osvrće na prilike za kojih je i sam književno stasavao: "Samo naše posleratne generacije imale su prilika da se sa raznih strana naslušaju raznih dušebrižničkih saveta o idealnom idejnom i formalnom obliku poezije, koji odgovara našem, velikom vremenu — revolucije, obnove, izgradnje — totalnom čoveku, otuđenom, nacionalnom, jugoslovenskom, internacionalnom, izgubljenom pred nuklearnom katastrofom."

Očito je da, po očekivanju, i u ovom osvrtu Stevan Raičković čini podjednak otklon od obe krajnosti aktuelne ili tek minule književne politike, u svom nastojanju da izbori svoj, autonomni put, neobavezan spoljnim, trendovskim zahtevima. Sledeća deonica "Reči o poeziji" verovatno je vrhunac ovoga naknadnog, sumarnog pesnikovog odgovora na doba književnih polemika, kao i olakog pesničkog povođenja za promenama književnih i drugih ideja u tekućem opticaju, i tu se postavljena tema zaoštrava do bolne etičke samoupitanosti svakoga od savremenika: "Da li naša pesnička reč ima svoje dostojanstvo, ljudsko i etičko pokriće? Pokušajte da imenujete pesnika koji svoju dlaku nije menjao ili ćurak prevrtao naopako? Pesnika kome veruju?" U ovome poslednje rečenom, tada pesnik u punoj zrelosti, svakako postavlja sopstvenu pesničku metu i meru, pri čemu poetičko poravnava sa etičkim (što je pesnička modernost isprva odlučno odvajala), uveren da jedno iz drugog neraskidivo proističu. Utoliko i njegova potreba da ostane izdvojen ne može biti uzeta kao težnja da odbegne sa borbenog poprišta književne epohe, ne bi li prošao neoštećen kao građanin, nego kao neka vrsta askeze, podvizanja, ili baš pesničke hrabrosti da odoli i ostane veran svome stvaralačkom sklopu, oblikovanom "u predelima pesnikovog bića". Da li je takva mera i domašena, može posvedočiti i okolnost da je Raičkovićevo pesničko ime ostalo netaknuto — a mesto postojano i bezbedno visoko tokom dugog vremena i mnogih smena vrednosnih paradigmi. I oni koji danas, bez imalo književnih kriterija i odviše skrupula, strateški osporavaju tolike izrazite domete srpske poezije, Raičkovićevo ime pametno zaobilaze. Ne mogu mu baš ništa.


NOĆ JE NAŠA

Kafane: noćna gradilišta.
(S visokih skela vreba pad.)
Mi smo i sve i svja i ništa.
Bol je naš rad.

Dragan Hamović
11.07.2010