петак, 19. новембар 2010.

Stevan Raičković


(1928 - 2007)


Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik.
Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda.
Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.
Objavio više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen.
Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke.

Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada - Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, „Neven“, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković“, „Ljubiša Jocić“, „Goranov vijenac“, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić“, Vukove, nagrade „Desanka Maksimović“ i „Dušan Vasiljev“, kao i društvenih priznanja, Sedmojulske nagrade i Oktobarske nagrade Beograda, Oktobarske nagrade Herceg-Novog.

(Izvor - Vikipedia)



AUTOBIOGRAFSKA BELEŠKA

Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković i pre i posle moga rođenja moji roditelji su se stalno selili s mesta u mesto, premštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se i rodio. Taj događaj pada na dan 5. jula 1928. godine. Zbio se u selu Neresnici, kraj reke Peka, u Srbiji. Rodno mesto ne pamtim. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do dana današnjeg odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem.

Umesto jednog — pronašao sam mnoge.

Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kome sam proćerdao svoju mladost, grad u kome odavno živim.

Kao daleki magnet osećam da me privlači crnogorski kamenjar, postojbina moga oca. I meka druga mesta dotiču se mog života kao zavičajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva, Subotica, Kruševac i Smederevo.

Imam još dva, mala tajanstvena, zavičaja. Jedan je: ogromna Rusija, odakle su moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputili u ove krajeve. Drugi je: sićušna koliba u Lavacu, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam.

Kad mi bude najteže u životu otićiću da vidim Neresnicu, odakle je sve i počelo.

Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života.

Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je donekle u pričama iz "Velikog dvorišta". Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz "Gurija" i "Družine pod suncem".

Život moga srca nalazi se razbacan u "Pesmi tišine", "Baladi o predvečerju", "Kasnom letu", "Tisi" i "Kamenoj uspavanci".

Tako je bar za sada.




TI SI MOJ ŽIVOT VIDELA IZ BLIZA

Ti si moj život videla iz bliza:
Primiso, pokret, reč što nisam reko.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok još gasne
Videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
Znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalom zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.



U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš.



KIŠA JE TAKO BLAGA

Kiša je tako blaga, da se pitam:
Nije li neko s visa otkud pada
Čitao mojih misli tok i ritam?

Il su pak moje misli takve: kada
Put neba krenu ja nekog čitam?

(Do pre trenutka sokak bese tesan
A sad se prazni: ulica je šira,
Pravija, crna kao dub netesan
Nagnut ka nebu što se meni spira
Trunke - pa idem skoro bestelesan.)

Baš to mi treba danas: biti s kišom.

(Kao da hodam s nekim koji šušne
Tek dva - tri slova i nestane krišom...

Pa opet šapne reč kraj školjke ušne
Il takne rame rukom još i tišom...)

Skoro ne gazim: plovim kao barka
Niz tamu i bez kompasa, bez traga,
Prikačen o nit koju vuče Parka
(Dok moje čelo, bez misli, tek draga
Sestrinska ruka kiše - bolničarka.)

Kiša je tako blaga i nestroga,
A topla pri tom: da bih mogo po njoj
Hodati sve do časa sudjenog
I stići onoj ivici potonjoj
Kada u prazno zakorači noga...


KNJIGE

Opkolile me noćas knjige -
Zure u mene iz svog praha.
Ćutljive - ko od strašne brige.
Zbijene - ko od teškog straha.

Ja znam da svaka kao živa
(Mada neima oka, uha!)
Za mene neki govor skriva
U nepomičnoj urni duha.

I sve što gledam u njih dublje
Sve mi se manje mrtvim čine
Te škrinje mraka, tajne zublje.

Jedne me mame, druge plaše -
Neznanim glasom ko iz tmine:
Uđi u mrtvo carstvo naše!


LIVADA

U ovoj livadi poznajem ja već mnoge vlati.

Juče je ova, u suton, bila travka svijena.

Sad ima žute ivice i suve kad ih dirnem.

Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati.

Iznad usana mi je već miris sena:

Sutra ću i druge izbrojati.

U ovoj livadi do žbuna ima devet mravinjaka.

Prođem i gurnem nogom a zemlja se zacrni.

Onda podignem glavu i gledam igru oblaka.

Ja znam kolika je livada:

Kada se raskoračim pređem je u dvanaest koraka.

Na žbun mogu da stanu tri ptice najviše.

Kad pođem prema njemu: prvo jedna poleti.

Pogledam za njom u nebo:

I dve se izgubiše.

Onda razbijam glavu na šta me to podseti.

I najbolje je u suton kad počne mrak da pada:

Onda mi se učini da šapuće livada.

Napregnem uho i slušam.

Meni je sasvim dobro u livadi.

Sednem na vlati

I puna mi je duša.



KORAČAM DUGOM ULICOM

Koračam dugom ulicom ka tebi.

Zastanem na po puta kad shvatim
Da me ni druga polovina ne bi
Odvela u kraj s gradom nepoznatim.

Stojim, a mislim da idem, u sebi.

Ili polako stignem do predgrađa
U kome mi je sve neznano kao
Da sam već dopro do tvoga mesta: lađa
Se vidi s' jednog ugla gde sam stao
I sunce što se gasi ili rađa.

Dođe do mene glas da su me mnogi
Koji me znaju već unavideli:
Smeju se kao u novoj eklogi
Kako se čudno gubim mesec celi
Ili da sam se privoleo drogi.

Prođe još jedan dan za koji vele
Da je običan bio: videše me
Gde se u uskoj ulici (kraj skele)
S prolaznicima sudaram sve vreme.

Stojim, a oni da prominu, žele.

Krenuću sutra (ali ne polako)
Do stabla, vode, klupe usred bilja;
Svih mesta gde smo bili nauznako.

Neka svi kažu da lutam bez cilja.

Ja idem prema tebi, makar tako.



ZAPISI O CRNOM VLADIMIRU

(UMESTO FUSNOTE)

Od nas desetorice u sobi, u najtežem položaju bio je Vladimir Purić, tridesetpetogodišnji Ciganin iz sela Sopota na Kosmaju, zemljoradnik, oboleo od raka. Kada sam mu jednom prilikom pomogao da izađe iz sobe u bolnički hodnik, da puši, poče naš prvi razgovor.

Čuo sam da ste pesnik - reče mi čim je seo na klupu i zapalio cigaretu.

Pomislio sam, po navici, da izbegnem odgovor na ovakvo pitanje, ali sam u istom trenutku i osetio da je to u ovom slučaju besmisleno.

Zamolio me je da napišem pesmu o njemu i njegovoj bolesti.

A šta će ti to, Vladimire? - pitao sam.

Pa tako ... Ako ostanem živ da imam za uspomenu kad sam bolovo ... A ako ne ostanem...

Šta ako ne ostaneš? - pokušao sam da se nasmejem, ne bi li mu na šalu okrenuo ovakvu misao.

Pa tako ... Neka ostane vama ...

Danima me je Vladimir Purić posmatrao iz svog kreveta u uglu. Kad god bih se okrenuo na tu stranu, u mene su bile uperene njegove beonjače, koje su bleštale iz crnog, mršavog lica: očekivao je pesmu. Tih dana je već bio zabatalio i lekove. Nisam ga video ni hranu da uzima.

Jednom smo u hodniku zapodeli i ovakav razgovor:

Kako si uspeo, Vladimire, da se toliko razboliš?

Mnogo sam radio ... Kosio sam i noću ...

1.

Moja je bolest, izgleda, ipak tuga.
Kad težak boluje, teži je nego teg.
Mart je i ovde sred bolničkoga kruga
U kome kopne: crni Vladimir i sneg.

On kroz lekara kao kroz kroz staklo gleda
I traži pesnika, jedinog za kog zna.
On svojom ranom i tuđoj rani ne da
Da se tišinom, ko korom, zaceli sva.

On hoće pesmu mesto pilula, kapi,
Kad ne pomaže ništa, ni bog, niti lek.
On hoće pesmu - ko kad je pesnik vapi -
Da mu živome il mrtvom produži vek.

On hoće pesmu o tome kako pati,
Kako ga tišti sve i cepa mu se drob
I o tom kako će jednom da se vrati
Na svoju livadu ko kosac ili grob ...

2.

(Fragmenti)

O, zar da slušam, kako se iz tog glasa
Poslednje žito prema meni talasa?

I čujem, sa tih usana što se grče,
Kako poslednji jaganjci k meni trče?

*
Zar će taj crni lik, već nalik seni,
Da leži tek ko pejzažprema meni?

Zar ću odsad i te ponoćne krike
Da pamtim i da pretvaram u slike?

*
Zar da mu izmišljam pesme i pevam ode,
Mesto da mu otvorim prozor, dodam vode?

3.

Šta to on sakriva sada u svojoj seti?
Možda neki juli sa svilom koja leti?

Il jedan sumrak, tajan i nepoznat svima,
Koji se zagubi i koga još on ima?

Ali šta će biti kad ne bude i njega,
Vladimira, koji se eto seća svega?

Bleskaće pod suncem čas lemeš, a čas vile,
Al će onaj juli i sumrak da iščile...

(Možda već zamišlja i kakav će da bude
Taj prvi dan nad njime kad legne pod grude.)

4.

Zar će sve to što on za dana
Priča meni o ribi s jaza
Ostati ko u mesu rana
Ili po oknu šara mraza?

Zar će i to, kad on za noći
Setiv se u snu konja - rže,
Iz mene ikad više moći
Da speru kiše, sunca sprže?

Ja već po nešto s njime delim
(I pomalo se sa njim rušim):
Kad hodnicima šetam belim
Ja i za njega jednu pušim.

Pa ko da će i što je moro
Da kopa još i kosi, vrše,
Pasti na moja pleća skoro,
Na moje ruke da to svrše,

Već kao da sam mu u seni
I stojim pred njim sličan robu.
I kad umre, on će u meni
Da trune duže no u grobu ...

5.

Ima lekovitih trava, glina, zraka
I vode koja je sa njima jednaka.

Ima i tih koji znaju do njih staze,
Tajne, jer po njima prvo u snu gaze.

I ja sam u jednoj noći na dohvatu
Bio nečem - nalik na reč nepoznatu.

(Kao da je bilo malo u toj reči
I nešto od onog sa čime se leči.)

Al se meni nije ni u snu sva htela
Ta reč da pokaže i da bude cela.

Pa kada se i san još primače javi -
Tražio sam zalud i njen trag u glavi.

Tako, ja i sada, evo, ko ranije,
Izlazim iz pesme u kojoj lek nije.

6.

(Pesma o bolovanju Vladimira Purića)

Vladimir Purić iz Sopota sela
Bol boluje evo zima cela.

U beloj sobi crn Vladimir leži.
Gleda: za oknom sneg poslednji sneži.

Sve kraj njega tone u belinu meku
Samo on misli crnu miso neku.

Onda se seti: meseca u voću
I sebe kako kosi žito noću.

Očima me pitaš, vidim, Vladimire:
"Da l će da se kosi ili da umire?"

Kosićeš crni Vladimire. Evo
Nisam ti zalud radi leka pevo.

Ovaj (šesti) zapis sam jednoga jutra pročitao Vladimiru Puriću. Dao sam mu posle toga i rukopis. Stavio ga je u koverat i gurnuo u fioku svog stolića. Bio je toliko uznemiren, a tako slab, da nije uspeo ni da mi se zahvali. Učinio je to, dosta kasnije, kada mu je ponovo naišao jedan od onih trenutaka, sada sve ređih, u kojima je dobijao volju da puši i popriča.

7.

Već kao da čujem u Sopotu ciganski plač:
Leleču tri sina, dve kćeri, udovica.
Pade noć: mir, svitac, zvezda. Blesnu i sovica.
Nad Kosmajem: mesec, kao užareni sač.

Svi misle da te nema, a zamače za stog.
Zasja ti u ruci kosa, pa utrnu.
Od tvoga koraka nijedna ptica ne prnu.
Naoštrio si kosu. (Sad stavljaš brus u rog.)

Pod mesecom se pružilo žito kao mir.
Veliki poso, al predugo je sad tvoje vreme...
Evo ga gde i u pesmi, mrtav, nosi najteže breme:
Zamahnuo je kosom crni Vladimir...


8.

(Varijacije)

K to u smiraj navali
Najlakše tamne tegove
Po Kosmaju i Avali
Kao da meri bregove?

Ko to sa kose litice
Bere u ponoć cvetove
Pa ih dene u kitice
Da resi tajne svetove?

*

Ako ti žita pogaze
Ili rasture živice
To možda krče bogaze
Neki sa one ivice.

Ako se staneš buditi
Od rose usred atara
Nemoj se čudom čuditi
To je znoj bivših ratara.

*

Ponekad tako stajati
Skriven u seni ponoći
Kada zaškripe vajati
Kao da ištu pomoći:

Pucaju grede debele
Načete tajnom sekirom,
A daske krive, nebele,
Odjeću ko pod zvekirom.

I vonja sve na amove,
Kožuhe, krnje rogove,
Slavine, koce čamove,
Lanene dreje, stogove.

I šušti slama umorna
I curi zob iz zobnice
I zjape vrata sumorna
Ko odškrinute grobnice.

Sve što je ikad imalo
Život, do ure udesne,
O nije mrtvo nimalo
(Bar neke noći čudesne).

*

Ogrnut belom težinom
S kosirom preko ramena
Krade se kosac brežinom
Pobego ispod kamena.

Miriše teška komina
Nad selom i nad ledinom.
Noć je ko crna domina
Sa belom tačkom jedinom ...

9.

Danima se tako u mom duhu vrti
Vladimir između života i smrti.

Već sam ga video kako mrtav beži
Preko polja, mada tu kraj mene leži.

Eto moga leka: još je živ, a ja mu
Kopam ovim perom pre vremena jamu.

10.

On ipak nestaje, odlazi i zima.
Ja se opet vraćam vama, pesnicima

Dolazim iz tuđe smrti, kao svoje,
U sve naše brige koje ne postoje.


(BEZ EPILOGA)

Od mog prvog razgovora sa Vladimirom Parićem, koji se zbio već drugog ili trećeg dana po mom ulasku u bolnicu, ja sam skoro zaboravio na svoji bolest i kao da sam otpočeo da bolujem njegovu. Najteže mi je u ovoj, ionako opakoj bolestit pala ona nova komplikacija vezana za pesmu, jer sam u njoj i ja, zaista ravnopravno, bio umešan.

Želeo sam da bar nju odstranim, pa da tako, makar i prividno, ublažim ovu dvostruku bolest,

Uistini, ovo je bio i jedini slučaj u mom životu da je neko od mene zatražio da mu učinim nešto od onoga što ja, zapravo, jedino i znam.

Tako su počeli da se redaju i ovi zapisi, koji u neku ruku i ne nose baš adekvatno ime, jer su skoro svoj celoviti oblik, daleko pre zapisivanja, dobijali u glavi. Zapisivani su tek kasnije, obično noću, kad bi bolnica zaspala, u hodniku gde je jedino i gorela svetlost. Na ovako nešto me je nagonila okolnost što sam se danonoćno nalazio u zajedničkoj sobi, a
nisam posedovao naviku da pišem pred drugima.

Posle nekoliko dana sam osetio da se postepeno odvajam od svega onoga zbog čega je ovo zapisivanje i počelo. Umesto da izađem u susret Vladimiru, ja sam se vraćao poeziji, zapravo sebi.

Istina, ometala me je i jedna čudna okolnost: nikako nisam uspevao da se opredelim za način na koji bi pesma o bolovanju Vladimira Purića mogla
ponajbolje da odgovori svojoj nameni, to jest njemu.

Napokon sam rešio da i to saznam od njega.

Pa kakva bi voleo da bude ta pesma, Vladimire? ... Onako prosta, jednostavna? ... Kao narodna? ...

Mučio sam se da pogodim onakvu reč, na koju bi Vladimir, kao blisku, mogao da reaguje. Pomenuo sam i deseterac, čak i gusle.

Međutim, posle dužeg ćutanja, on se sam izrekao:

Pa neka, bude onako ... ko ono kad je umirao Branko Radičević ...

Po prvi put otkad se poznajemo, kao da sam osetio kako se ovaj crni čovek u trenutku sasvim osvetilo iznutra - i kako ga tek sad zapravo vidim. Iako je celog života bio zemljoradnik, težak, u njemu je evo pred kraj ipak pobedio Ciganin i lutalica, sa lakom, violinskom dušom.

Tako je nastao i kraj mojim dilemama o pesmi.

Nekoliko dana nakon onog, kada sam mu dao rukopis, morao sam da napustim bolnicu. Pri polasku sam se raspitivao kod lekara o Vladimirovom stanju. Svi su mi govorili da su mu dani izbrojani.

Iako stanujem nedaleko od bolnice, koju sam napustio, još nisam svratio do nje da se raspitam o kraju Vladimira Purića. Ne umem ni sam sebi da objasnim kako je došlo do ovoga. Prošle su već dve godine od tada: evo pada i drugi sneg. I ja, pošto još uvek nemam pravih dokaza o njegovoj smrti, evo mogu pomalo i da zamišljam kako taj sneg možda i ne zavejava jedan daleki grob, nego se polako osipa po njegovoj crnoj kosi... 



ZAPIS O STEVANU I VLADIMIRU

Pisati pesme, šta će ti to Stevane! To je ono što je od tebe očekivao i tražio na smrt oboleli crni Vladimir. Molio te je da pesmu napišeš njemu i njegovoj boljki. Umeo si da izbegavaš obećanja i odgovore, iznuđene razgovore i ljubaznosti, crni Stevane: Ali, ovaj odgovor, ni obećanje, nisi izbegao.
Hteo je Vladimir pesmu za uspomenu! Hamlet je hteo priču. Da se ne zaboravi. Stevan je o Vladimirovoj, ali svojoj bolesti pisao: "Moja bolest je, izgleda, ipak, tuga". Od ove bolesti umrli su Stevan i njegov pobratim Vladimir, mada su za života lečeni od drugih bolesti. I Stevan i Vladimir verovali su da će im pesma pomoći gde ništa drugo ne pomaže, da pesma živome i mrtvome produžava vek.

Pesma i priča biće na mestu na kome neće biti Stevana, Vladimira, Hamleta. Za bolest sa kojom su tri mladića, Stevan, Vladimir i Hamlet živeli, iz koje se "crna misao" pomalja, za dušu rasečenu "tajnom sekirom" kojom su krčili puteve u "tajne svetove", nije lako melema naći, oteti se glasovima i škripi Duha "otškrinute grobnice". Od mene su u životu štošta tražili, tiho se jada Stevan, što nisam umeo, što nisam mogao, znao, ili nisam pristajao da učinim. Niko od mene nije tražio da činim ono što sam jedino umeo: da pišem pesme. Učinio je to crni Vladimir, pa dva drugara ostaše da žive u pesmi koja odoleva snegovima vremena.

Stevan Raičković, ili krugovi nežnosti, trava, zvuka, kamenja. Raičković sluša "najtanje zvuke", čuje kako diše trava. Usred sveta zelenog, grli ga tuga koja se u njegovoj dugi, lagani korak, i pogled "plav od razdaljine" upliće. Kao osamljeno drvo u ranoj (1952), "Pesmi tišine", živeo je i Stevan. Do mene, Stevanovog suseda, odavno je stigla njegova tišina, "osamljena, pusta". Govorili smo malo, ni o čemu. Ni o politici, ni o poeziji. Sve se podrazumevalo. Može li se komšija? – Može, Stevane, može. – Sve je više ovih stepenika! (Bilo ih je, od početka, dakako, svih ovih četrdeset godina, osam, ili deset, videću)! – Baš tako. – Ideš li gore. – Ređe. – Ja ne mogu. – Pitaju za tebe, kažem. – Eh, pozdravi! – I tako, u varijacijama, daleki i bliski, mislili smo istu misao, ali je nismo "prozivali", ni gađali strelama koje su se zabadale u tkivo života. Podrazumevalo se, dosta se toga podrazumevalo među ljudima u čijoj ulici odavno nema starih platana, ni lipa, u Ulici Svetog Save u kojoj i dete zna da "kad lišće žuti, zbog nečeg mirno pada", ili možda leti u nešto što "postoji od nas daleko".

Zabeleška usred Stevanove zbirke pesama "Pesma tišine" iz 1952. godine. Jedva čitljiva, žuta hartija, nešto kao pesma koja se uvlači u mene, u "prostor oko nas što šumi". Davno započetu, tihu priču o tišini koju žita i vetrovi ravnice pričaju, tada nisam stigao, ni umeo da dovršim, ali noćas kao da "ponovo u sebi pevušim neki tih smisao" poezije i života mog komšije Stevana.

Ništa Stevanu više ne treba, ali nama je potrebno ono što je crni Vladimir tražio od svog srodnika, pesnika: da makar posmrtno, u večernjem Dnevniku TRS, jedan tihi glas, usred buke i besa političke arene, kaže Stevanovu pesmu "Hvalu suncu, zemlji, travi", na primer. To je isto, ali neuporedivo lepše od poruke na predizbornom bilbordu: to je zato što život ne ume da čeka! Kazuj ovu "Hvalu" kako bi je kazivao Stevan Raičković "oslonjen o zid života koji se kruni kao pesak". Živ mi vazda i veseo bio komšija! Nikad nije kasno!

Muhamed Pervić



POHVALA

Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.
I hvala
Evo
Što imam govor.
I gledam kako mili mrav.
Hvala srcu za bol,
Slavlja,
Što ga probudi i šum blag.
Hvala svemu što ostavlja
Po svetu sen,
U meni trag.
I hvala ovoj ludoj glavi
O koju lupa prostor sav.
Hvala suncu,
Zemlji,
Travi.
Hvala vazduhu što je plav.



TAKO JE DOBRO BITI SAM 

Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim,
(U glavi dodam:
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)
Tako je dobro biti sam:
U zamršenom korovu iza kamena
Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.
Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!
Stojim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.



ZAPISI O GROBU NA LOVĆENU

Iskopaše ti oči lepa sliko...
M.Rakić

*
Vladiko, u magli mog sećanja stoji
Dan, tako čudan, kao da ne postoji:

U kiši, pod niskim nebom smo se peli
Na Lovćen, tvom grobu, ko na oblak beli...

*

Još na vrhu (ko u magli moje glave)
Stoji tvoj oblačni kamen usred jave.

Al vele da će ga uskoro, Vladiko,
Nestati s lovćenskog kama gdje je sviko.

*

Zbilja, zar dolazi taj dan, kad će draga
Slika da iščili iz oka, bez traga?

I u suru javu lovćenskog rama
Stati neka druga, nepoznata nama?

*

Vladiko, u našoj glavi, ispod kosti,
Tinja mala urna tvog duha, oprosti.

I ima u nama mesta gde bi stalo
I sve što će pasti da bi iz nas sjalo.

Kad s vrha tvog groba prvi kamen sruše,
On će u dubinu sići naše duše.



MOLITVA ILI EPITAF

Kad znam
Već dobro
Da niko ne leči boljku
Koju sam od rodjenja
Poneo u gorkoj vazi:
Neka me trave
Bar jednom
Zaklope u svoju školjku,
Da budem kao na dnu
Nečega
Što prolazi.



ŽIVOT

Tu više nema bega
Svet je zatvorio krug.
Pa neka i biljka
I ptica
Budu kao čovek
Drug.
I grana već da postanem
Moje bi lišće mislilo.
(O ne bi se samo u jesen
Krvavo zlato
Lilo.)
U kamen da se pretvorim
Već ne bih našo zaborav.
Bio bih na obali jedini
Kamen zamišljen
I plav.
Tu više nema bega
Život je sklopio krug.
Pa neka i breg
I suton
Budu kao čovek
Drug.



NAJTIŠA

Pesmo, mala zvezdo!
Pođi sa mnom ćuteći po travi.
Bockaće nas suve grane, suve vlati,
Obići ćemo mesta gde su mravi.
Pođi, pesmo, sa mnom ćuteći po travi
I čelo mi pozlati.
Ja sam dobar i ćutaću;
Gledao sam dugo kamen kako ćuti.
Gledao sam dugo drvo kako pati:
Stoji samo raširenih ruku.
Dođi, kao cvet tek izniknuti.
Bockaće nas suve grane, suve vlati.
Samo će tišina da nas prati.
Travke će se svijati u struku.



POVRATAK
 
Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i zita.
Ona ima oko od kise.
Zasto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima grudi od ruze.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima oko od kise.
Zasto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima smeh od lisca.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kozu od protegnutog labuda.
Zasto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zasto sam izmislio da se ne vratim?


KAMENA USPAVANKA

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, nevini,
Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.



NEBO

U toj dubini
Plavoj
I bez ruba
Tražio sam,odavno,
Goluba.
Al sve što se iznad diglo
Nestalo je.
Gore su još samo plave boje.
Tražiću ga još po krugu
Vrtoglavom:
Makar oči izgubio
Sam
U plavom.



TIŠINA

Ništa...
Ali osećam kretanje, iznad,
I nešto okolo da podrhtava.
Tu je sred mukle, lepe tišine
I moja misao manja od mrava.
Da ćutim?
Možda i oči mirno da sklopim?
(Ko kamen da budem ja sam sviko.)
I neka od svega ovog ovde
Ne dozna iza mene niko.
Pa ipak...
Iako ovde ne treba pesma,
Ja dobro vidim: brda se plave.
I moram da kažem:
Sred zelenog
Moje je srce tiše od trave.



NOVEMBAR

Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda
I gde je trava i stablo.
Tamo postoji i klupa
Sa koje su ljubavnici otišli.
Za ljubav više krova nema.
To su jednostavne stvari i one se ponavljaju.
Postale su sasvim obične u našoj navici,
Kao kad skidamo šešir
Ili kao "Dobro jutro, kako ste"
Ili "Dajte mi novine"
Ili tako nešto, samo tužnije.
Kad jesen ulazi u grad, ona zakuca i na vrata moje pesme,
Prođe kroz pusti hodnik i nastani se u srcu.
Prvo tiho po odajama razmešta stvari koje je donela
(Ona je stroga i savesna na poslu).
Zatim prekrsti ruke i gleda u moje oči.
Posle se već učini da to i nije tako jednostavno kao "Dajte mi novine"
Ili tako nešto, samo tužnije.
Obućar stoji u vratima male radnje i misli na promašeni život.
Iza poslednjih zidova, na ledini,
Vojnici kopaju manevarski rov
I prevrnuta zemlja se crni od vlage.
Neprimetno udaljen
I sasvim primetno zamišljen
Oficir malog čina, a već sed: seća se legende o vojskovođi.
Žena u dvospratnici preko puta gleda u crvenkasti list kako plovi
I pokušava da se seti detalja:
Tako se peo uz stepenice
I slično odlazio u ponoć.
(Inače: ceo nameštaj tone u maglu klimakterijuma.)
Pesnik koji nije hteo više da bude nežan
Ponovo je prekršio zakletvu
I radi na ciklusu o lišću.
Inače je sasvim obično.
Ljudi skidaju šešir i govore "Dobro jutro".
Pijaca se seli u korpice od tankog pruća koje krstare.
Niko nije primetio kad se to zavesa odškrinula
Ali se sada dobro vidi da neko kroz staklo gleda.
Po trotoarima čistači vuku kamen za uvenulu zlatnu piramidu
I deca pale kadionicu od lišća.



U ZIMSKI SUMRAK

Kuda pobeći u ovaj dan?
U gusti sneg? U pusti vrt?
Pasti u meki bolesni san
Kao na smet, pod led, u smrt?

Kuda pobeći sa ovog dna?
Visoko negde? Još dublje? Gde?
Evo već teške ruke sna
Pribijaju te kocem za tle.

Kuda pobeći u ovaj čas
Kristalno prazan, slep i čist?
O gdje su vrata? Gdje je spas?

To toneš već u tupi san.
Srce tek šuška ko suvi list.
Zar nikud pobeći u ovaj dan?



SLUČAJNO PITANJE

Eto: svako se zbog nečeg smeši
I tako ide
I nešto duboko u sebi čuva
Što u drugog nikad ne može da stane.
Tajno moja:
Jesi li ti pesma
Ili svet što traži lepši da postane?



O SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA

Taj muk - da nije zvuk bez kraja
Što svud seže
Pa neki mir sa krikom veže
Il maglen duh sa mesom spaja?
Taj krik - da nije vrh tišine
Što se ko usov u nas ruši
Il neki bat u našoj duši
Kad bol se vine?
O miso rije
Moj duh i kao smrt me gleda:
Sve što biva - da san nije
Zaspalog nečeg usred leda?
Taj mrak - da nije bolest sjaja?
O sjaj su samo vrata kraja.



TIHI SAT

Dobro je biti živ
I onda
Kad to otprilike znači:
Disati samo
Polako,
Imati oči,
Čuti vlat.
Dobro je biti živ
Pa ma i tako:
Sve je tiho,
Srce ćuti.
(Mesto njega kuca pesma:
Tihi sat).



ZAKASNELI ČUN

Uvek na jednoj te istoj klupi
U zakržljalom parku tačno na raskrsnici aleja
U vreme baš kada se ljudi sa posla vraćaju
Seda jedan te isti čovek polako na ivicu
Kao da je samo za trenutak seo da se odmori
Ili da budan prosanja nešto iz svog života
Koji se dan po dan daleko odmače od obale
I sada kao mali trošni čun
Stoji tako bez pokreta usidren na pučini parka
Dok lađe u zvižduku pune mornara
Prolaze šumno kraj njegovog boka
I nestaju u toplim lukama.


TRENUTAK

Eto
I to baš sada
Kad smo do grla siti pesme
I ležimo tako prirodno svako na svojoj postelji
svako u svojoj travi
Skoro kao mrtvi što leže nekoliko spratova pod nama
Ili čak još dublje jednostavni
Otprilike
Kao oni mrtvi koji leže za nekoliko spratova pod njima
Eto
Dolazi stara kiša
(Slučajno baš ja kažem)
Obična kiša
Kiša koja se cedi niz koncentrični list
preko puta
Niz pobrkanu krljušt jednog krova
Takođe preko puta
Niz staklo
Niz jedan šešir preko puta
I mi prestajemo da budemo baš sasvim prirodni
Ili bar neki prestaju
A i to je dovoljno
Čak premnogo
Čujemo neki mali šum koji se provlači kroz
prozor ili kroz iglene uši
Šum koji zvoni kao razapeta žica
Šum koji bruji
Koji se produžava i vraća čas tamo čas ovamo
Mali šum
Pa veliki
Šum mali
Jedna grdna nesloga
Čas u ulici
Čas u nama
Nesporazum koji samo bruji a ima daleko veću
ambiciju
(Mogli smo ležati svako u svojoj travi)
Eto
Tu možda leži poreklo naše zabune
(Slučajno baš ja kažem)
Tu
Ili negde oko toga
Tu možda leži poreklo naše zabune.


BUDAN SAN

Ako pomakneš usne umiriće se more.
Rasklopiće se školjke
I zauvek pevati ribama.
Siđi u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku,
U vodu
I nešto kao sećanje.
Tražio sam u srpskom govoru reć koja liči na tvoje oko.
Ponavljao sam je tiho u sutonu
U travi
Malim mravima.
Oprosti,bio sam smešan kao pre sto godina.
Reč je u početku bila nalik,
Pa je izgubila smisao.
Ako je okreneš:
U jedne prazne grudi useliće se zvono.
(Da li si čula brujanje u polju
Koje je pretvorilo svet u kišu?)
Malo sam slab.
Učini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje su ruke tek iz roda mesečine.
Ako pomakneš usne:
Školjke ce zauvek pevati.
Ribe ce tihim klizanjem obeležiti srce
U dubini.
Ako zatvoriš oči ugasiće se svetlost.
(Zamisli: vetar se skamenio.
Ja sam udahnuo stenu.)



POSLE LJUBAVI

Ja sam prirodan
i znam kada je nešto izlišno.
Ima u mojim rečima nešto od napora ptica
Koje beleže u vazduhu puteve
I označuju čudo.
Ako se nešto talasa oko nas
Jedva čujno i nevidljivo,
To su reči što su se srele
Malopre
Dok se gledamo u oči.
Od njih je ostala samo još pesma tišine,
Malo strašna...
Potraži izvan mene
U padanju snega
Mir.
Ja hoću malo da gledam u belo nebo
Što je otišlo visoko
I oslonjen na same ruke koje nalazim ponovo
U sebi da pevušim neki tihi smisao.



DALEKO

Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
I grane ne povija,
Nego, samo tako, dođe odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zašumi, meko:
Da postoji nešto od nas sasvim daleko.



ZAPIS SA MORA

Pod golim brdom, uz samo more,
Talasom prenut i sav u peni
Otkrih u trenu, nada mnom, gore,
Jedan usamljeni cvet na steni.

Onako crven, kao da gori,
Raspet između dve boje plave:
Bio je skriven u jednoj bori,
Nalik na misao kamene glave.



DRUGO PISMO

Da žive tužni
Da žive nasmešeni
U ovu noć kad vetar južni
Okreće malu ružu proleća u meni.

Ako je ponoć samo duboka
Ako je tama samo gusta
Dva budna kruga- dva oka
Kazaće crno lišce usta.

Budi od mesa i kosti.
Probudi gole ruke.
Sidji s nogama od svetlosti
U pesak ove luke.

Slušaj vodu
Kako je crna i gola.
Doplovi na malom brodu
Pod tihim vetrom bola.

Kad spavaš već tako belo
Jedno mi rebro okreni
Nek bude moje celo
U mesečevoj meni.

Misli rastopi.
U snu si, sama.
Duboko nebo: sklopi
Krila nad nama!

U tami kako smo lepi
O, crno drvo, nas dvoje.
Budimo slepi
Za zvede koje stoje.



USPAVANKA ZA ŠKOLJKU

Spavaj
U kolevci od peska spavaj
Pod strašnim svetom vode spavaj
U algama u spirali mahovine spavaj
Spavaj na uzglavlju belutka što sam ga hitnuo

Spavaj snom belim od kamenja i zvuka
Bez žute pesme sunca spavaj
Potonulo zrno tišine spavaj
Noć je spavaj
Spavaj uspavanku uspavaj
Dan je
Spavaj
Ja sam
Spa –
Vaj.



GRAD ILI PONOĆ

Čekao si ponoć
Tako nekako neobično
Kao da si nekog živog čekao:

Kao da će se ponoć pojaviti u dnu ulice
Ili iza ovoga ugla
Sa onog prozora.

Čekao si ponoć
Bogzna zašto:

Grad valjda da bi se umirio
Ljudi tvrdo zaspali
Šumovi možda da bi se uvukli u svoje kutije za šumove
Ptice — u svoje kutije koje se ne zatvaraju
A ti da bdiješ
I osluškuješ svoje korake kao dane koje si preturio

Čekao si ponoć.

I evo osluškuješ svoj korak:

Nekako suviše ravnomerno odjekuje
Suviše ravnomerno
Kao časovnik
(Onaj jevtini budilnik u krpe koji si uvijao
I premeštao
Da ne čuješ)
Od koga si pobegao.

Ali kuda?

Kuda si to dolutao
Daleko
Da se tako beskrajno i tupo faraonski ispavaš?

Da nisi možda žudeo
Hteo
I tajno izmislio:

Kad su svi najumorniji — ti najsvežiji da budeš
Pa ovaj zaspali grad odneseš
I premestiš?

Kuda si to dolutao
U ponoć
Kao da je doba šetanju?

Šalu da zbijaš
Sa životom.

Sa pesmom.

Zar sa samoćom?

Čekao si ponoć...

Daleki je ovo grad
I star

Sa monotonom nekom istorijom

Sa golubovima
I spomenikom

Sa jednim osvetljenim prozorom.

(1960)


U JEDNOJ ULICI

Postoji jedan čovek u jednoj ulici
Koji svakoga jutra u određeno vreme
Otvara svoja vrata sa pohabanim lukom u vrhu
I zatvara ih jednim naglim pokretom
I odvaja se od njih i odlazi
Sa takvim izrazom na licu i u svemu
Kao da su to bila tuđa slučajna vrata
Iza kojih je nekom greškom ili zabunom
Samo za jednu noć zalutao.


RUKE BOLA

Daj reči guste ko smola
I reči kao krv neophodne
Za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.

Daj onu strašnu reč što tone
Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.

Daj reči koje imaju telo
I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo

Naći u svetu razbijeno.
Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.



U SNU TE NEMA

U snu te nema, al čim zene
Odškrinem ja namesto zrake
Otkrivam kako već u mene
Ulazi obris tvoje rake.

Onda bez glasa i bez ruha
(Nevidljiva i sasvim nema)
Lutaš po jami moga duha
Ko bespomoćna, strašna tema.

Iako znam da tamo ležiš
Rasuta sve do zadnje truni
Osećam kako amo bežiš.

To tražiš ležaj u mom telu.
Na dva si mesta: onde truni,
Da bih te ovde imao celu!



BALADA O GRADU I GUŠTERU

Nedelja, leto, podne vruće ...
Sedi par nas pred kafanom.
Okolo: vrele od sunca kuće.
Mi: pod šarenim suncobranom.

U samom centru metropole
Uz piće i uz veliku temu
U času kad nas misli skole
Da smo u srcu sveta, u svemu:

Odjednom, dole, blizu stola
Gušter sred betona vrela
Očima sjajnim u nas kola,
Zelen, ukočenoga tela.

I mi što zamišljamo da je
Sav život — tu, sa nama biti:
Gledamo gde se strahom sjaje
Te oči svikle na zabiti.

Motre nas iz njih kamenjari,
Šuškavo lanjsko lišće, smola
I korov što ga sunce žari —
Neznana neka metropola.

I ko što svaki od nas bar jednom
Zakorači u bespuće
Tako i on u strahu lednom
Banu u grad međ nas i kuće...

U tren nas sunce iznad kuća
Obasja sve do biti gole:
Zalutale u bespuća
I zalutale u metropole.



KAP LETA

Biti sam u toplom letu usred žita:
To nije biti sam — no biti s letom
I žitom (i jednom pticom koja skita
Po tvome oku kao svojim svetom).



PLAVET

Padoh u neznani predeo, pun boljke:
S očima što vide i ono čeg nema.
Jedno uvo — morski šumi poput školjke,
Drugo — čuje neznan zvuk koji se sprema.

Boluje mi svako čulo i još štošta:
U dan vedar — žmurim, u mrak — bečim zene.
Kad mi usta sretnu čašu ranog mošta
Ja niz bilje tražim pelin dok ne svene.

Kad sam blizu sjaja — ja bih da sam bedan,
Pod gipsanim stropom — sanjam tavan hladan.
Celog sam se veka vežbao da žedan
Prođem pored zdenca, a kraj zdele — gladan.

Da me neko nekad vidi (kad ne čujem)
Kako mi se lice mrači ko u dimu
Pre bi pomislio da ubistvo snujem
No da za reč plavet tražim tešku rimu.

Prođem pokraj bližnjih, ćutke, ko da preči
Put i rad me čeka: a u meni mrmlja
Celo jedno more besmislenih reči
I vetar — zapamćen s nekog šturog grmlja!

Mislio sam da će s prvom sedom sve to
Prhnuti iz glave: ko od pucnja — ševa!
A sad dobro vidim da ja opet eto:
Pevam, tim što pitam — dokle da se peva?

Da li da te, pesmo, zgužvam u lopticu
Pa da te kroz šumu svu noć miši gone
Ili da te pustim vetru da uz pticu
Poletiš u neke slepe nebosklone?



NIJE SVRŠENO

Pomislim: nije svršeno.
Rodiće se još nešto kad prva trava rodi.
Biće još nečeg plavog sa prvim plavim nebom
Što će da se nasmeši
Okolo
I u vodi.
Pomislim: nije svršeno.
Ne može da bude svršetak cvetanja u cveću
Jer ima očiju
Što nas kao dva cveta
Sretnu
I posle dugo sreću.
Pomislim: nije svršeno.
I onda hoću da se zagledam
U krajnji oblik svega.
Pa mi se tiho učini
Da ću sve to da pojmim
Jednom
Sa nekog brega.



PTICA

Kuda, ptico?
Tamo gde je pusto i belo?
Šako perja, tačko neba,            :
Zar je uvek tako strm tvoj put do hleba!
(O, slučajno odapeta,  
Iz mog oka
Lomna strelo!)
Sad zaželim da sam drvo, osušeni panj.
Sleti mi na telo, ptico,  
Al bez straha:
Vežbao sam da sam miran i bez daha.
Na mojoj glavi mirno provedi jedan dan!



SAZNANJE U JESEN

Nagledasmo se oblaka
I žita
I kiša
I sve već znamo napamet.
Ne začude nas ni laste
Nisko kad lete,
Ni suncu kad se okrene suncokret.
Svako već zna kad lišće žuti
I da zbog nečeg mirno pada.
(Možda tek ljubav, ponekad, dođe iznenada.)
Svako već zna
O svako zna
Naš mali život
Sav do dna.
Pa zašto onda ne dođu trave
Da nam odmore umorne glave!
Ija
I ti
Zar ne bi hteli:
Da nas list jedan razveseli?



ZAPIS O PESNICIMA

Slični lastama
Pred kišu:
Let im tek talas dirne.
A posle:
Prozirne
Visine da l’ išta njišu?
Pa hoće li za umorne laste
Ikada nići
Topola?
Ili će u vazduhu
Od bola
Da se upropaste?



SAMO JE BUDILA MIR

O prosta ružo govora
Zašto te proleća bude
Zaspalu među dva mora
Na usni plave lude?

O svi smo lomni ko štap
Na prvom rubu greha
Kad padne pregorka kap
U plavi zumbul smeha.

Teško je: drhtiš ko bor.
Pa ćutiš... Što sklapaš vid?
Zar nije crno ko flor?

I pesma: da l plavi vir?
Ili kap pala na zid?
Samo je budila mir.



NITI

Jednom nas tu, gde nas ima,
Nece biti.
Mi smo niti
Koje vezu nerodjene sa mrtvima.

Nema kraja.
Prislonimo na zrak uva:
Kroz supljine izmedju nas vetar duva
Sto vremena po dva spaja.

Leze ispod mracne sene
Mrtvi, a jos nerodjene
Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca.

Mi se kobno lelujamo
I slusamo vetar samo
I nit po nit kako puca...



USNULI KAVEZ

Dolazi noc koja budi
U tebi usnuli kavez
U kome zveri i ljudi
Sklapaju bratstvo, savez.

Ti samo znas sta bruji
U toj dzungli od tela:
Kolju se lav i slavuji
I krice jata bela.

Niz tebe sav krvari
Medved sa vencem od inja
I slepe slonovi stari.

Prepun si zmija, majmuna.
Dok negde u dnu tek tinja
U setnom snu zlatna kuna.


BEZ LJUBAVI

Kad će sneg iz moje glave da prestane:
Već mi mesto srca kuca komad celca.
Prazan sam i beo kao dno krečane.
Najzad, crni svete, evo tvoga belca!

Meñ rebrima smet mi snežno granje zida.
Iz mozga niz ždrelo usov leda klizi.
Pun snega, naheren ko toranj u Pizi:
Čkiljim kroz zamrzio okno moga vida.

Krvna bulko, što si cvetala u žili,
Kud to cvet svoj rasu u ljuspice leda?
Noga bi da krene - al joj santa ne da.

U belu me neku pustinju sakrili.
Pokatkad kraj mene crna vrana sine
I ja zurim u nju prljav od beline.



SLOBODA JE USAMLJENOST

Sâm sam. Sluh mi ko u hrta:
Ne škripi ni orman (o nismo u priči!).
Ova svikla soba već mi na grob liči.
Poda mnom je daska: glatka, mukla, krta.

Svaka stvar je sama u svojoj tišini.
Sama mi je ruka — leva, sama desna.
Same su mi oči upaljene od nesna.
Samo je srce u ovoj šupljini.

Gle u staklu: sunce! Žuta mrljo,
Pod kojom sam se žego, čistio i prljo!
(Na nekoj padini sad u žitu, raži —

Jedna sama bulka moje oko traži.)
Sloboda je usamljenost, al ne leči.
O teži je muk od teških reči.



KUĆA

Budi me pijuk preko puta:
Još jednu dragu kuću ruše.
Opada njena boja žuta —
To čisto zlato moje duše.

Već vidim rov sa novim kablom:
Pašće u podne lipa stara.
(Iščupaće mi sa tim stablom
Najdraži miris mog oltara.)

Sve što je bilo — čega nesta —
Što ode u dim, prah i paru:
Ja znam da nekud traži mesta.

O tako i taj miris, boja...
O tako i tu kuću staru
Ne drži više zemlja, no ja.



BOLEST

Desi mi se da kraj kafana
(Dok svi na meni vide lovor)
Prolazim mračan usred dana,
Nemo, kao da ne znam govor.

I ne znam ko sam, ne znam šta sam,
A hitam kao da znam kuda.
Poslednjom snagom skrivam da sam
Postao, možda, najzad luda.

Motre me zdesna, motre sleva,
Okom što čezne ili seva
I misle da sam gord il moćan.

Zastanem za tren među svima
Zgranut i slab i bespomoćan
Kao napadnut bakcilima.



URLIK

Gledam lava u kavezu
Za rešetkom gde tumara
I vidi u parku brezu,
A trom - na smrt zaudara.

Povijene glave kroči.
Olinjalu vuče dlaku.
Al kad na tren digne oči -
Svako vidi svoju raku.

Bockaju ga deca kradom,
Al on kao da ne haje
No zuri u dalj daleku.

I tek samo u noć neku
Urlikne nad mirnim gradom
Setivši se ko je, šta je.



STABLO

Napokon i ja čeznem neki posed:
Tek stablo (makar sred tuđe poljane)
S toliko zemlje - da mu senka stane
U kojoj ću da sednem sam i prosed.

Kroz moje grane da posmatram plavet
(I zagonetku ptica usput rešim)
Pa da se pred san turobno nasmešim
Što sam kroz život prošao ko avet.

Zatim: da slušam vetar i šum kapi
I zadnje sunce ispratim kroz račvu
Dok moj dah tiho nestaje u hlapi...

Ako od stabla ne sadelju bačvu
Il krevet kakvom mladencu ne stešu -
Nek bude bar za sanduk mome lešu.



KRAJ JESENSKOG MORA

Iz visokog sna me budi morski blesak.
Oči traže vidik gde je strana peta.
O - ja sramno padam u šareni pesak
Turoban i taman a - igračka sveta.

Kud ću: evo ležem dok mi vali
Nude šuplju penu mesto pravih reči.
Pitao sam juče (kao da sam mali)
Jedno drvo: gde se ova glava leči?

Ćute drvo i more. Samo šume
Kao što nem to zna i jedino ume.
U gluv svet sam zašo: u sivo i sinje...

Nešto se u meni prenu, ko od treska:
Bude se šakali iz moje pustinje
I gone me, ludo, preko svoga peska.



UMORNA PESMA

Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.
I gle: stojim sada - drvo, sa obranim plodom.
Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.
Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom?

Zatočeni: ora je - prhnite iz tela!
Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju):
Gle pesnika u mraku usred dana bela
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.

Pesme - iskazane iz grla da ih čuje
Veliko uvo sveta - evo natrag huje.
Zar je tu južni kraj i jedino im žalo?

Blizu je praznina i rub se približuje:
Reči ove pesme izdržite još malo
Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje.



STIHOVI

***
Budimo sami, pesmo, ko nekada
Kada smo bežali u žito, van grada.

Sećam se: još jedan plot da prođem (i još jedan)
I onda ću biti miran, jak i nepobedan.

Sami smo u žitu: nebo je nad nama.
Sumrak se spušta ko u pahuljama.


***
Gledaj pesmo: srce ono isto
U tvojoj je luci kao brod tek pristo.

Brod je bez katarke, kompasa, mornara.
U moru se crni tek paluba stara.


***
Šta smo ono tako neobično hteli?
Da bežimo u svet, pesmo, je li?

Imali smo krila i perje i let.
U vazduhu smo bili, a pod nama — svet.

Na trgu je žamor i svetina mnoga.
Da siđemo dole? Zgaziće nas noga.

Pod jezik te sklapam,  zatvaramu uši.
Ništa nije bilo… Vetar rublje suši


* * *
Nedeljno popodne. Leto. Iznenada:
Vihor svu prašinu vitla ponad grada.

Gle: hartije lete i neki crep pade.
Sa jednog balkona vetar rublje krade.

Ležiš mi na stolu, pesmo, cvete slabi.
U vazduh da te bacim: ko ptica letela bi.


* * *
Iz mraka te, pesmo, zovem, iz ničega.
Iz senke jedne ptice, iz obrisa brega.

Prva reč ti evo već bruji pod čelom.
Zalud ruke pružam ja za tvojim telom.

Onda te od blata mesim, glinom vajam,
Pa te rodnom rekom mekšam: sa snom spajam.

Kreč sa zida grebem, malter skidam,
Da te kao kulu vinem, gradim, zidam.

Od reke i nesanice plot ti pravim.
Voćkama te ograđujem, travom travim.

Suzom hranim jedno stablo sa korenom
Da te svojim hladom čuva, gustom senom.

U kamenu ti glavu klešem, oči dubim.
Čas te mrtvu imam. Čas te živu gubim.


 * * *
Zalazi sunce, tu blizu nas, nad vodom,
Ko tovar sjaja da tone sa svojim trošnim brodom.

Da uđemo, pesmo, u zalazak malo
I pomešamo se sa suncem što je palo?

Gorećemo i mi u toj lepoj vatri
Makar samo malo: časak jedan, dva-tri.


* * *
U prozorskom staklu, ko na slici:
Kratkotrajni pejzaž sažet sav u ptici. 

Minu: koso, dole, stropošta se.
(Na našoj se slici boje gase.)

Evo je i druga (možda ona ista):
Kao kratki trepet nekog crnog lista.

Sad je dugo nema: belo je u ramu.
Zalud naš vid tone kroz nebesku jamu.

(O, kakve li to ptice, pesmo, je li,
Mi čekamo leprš kroz ram beli?) 


** *
Gle: svanjiva jutro puno mlečnih hridi.
U magli smo, pesmo: niko nas ne vidi.

Pokraj nas se čuju: korak, glas i žamor.
Mi slutimo: telo, neki zid il mramor.

Ne vidimo ni mi ništa čvrsto, jasno.
Iako je rano - liči već na kasno.

Svemu krhka magla razbi lik i boje.
Najzad evo sveta, pesmo, ko nas dvoje.

***
Izvadiše iz mora, gledaj: krčag stari
Sa pola ptice na jedinoj šari.

Leži: krnj i ljigav od alge i vode.
(Svet se začas skupi i još brže ode.)

Mi zurimo u krčag ko u sebe sama:
Glava, jedno krilo - nesta u vodama.

Skačemo u more. (Podvodne tišine
Vuku nas u sebe ko nečujne šine.)

Niko neće, pesmo, osim nas da traga
Za parčićima slomljenog krčaga.


* * *

Na šta nam to, pesmo odjedanput liči
Ovo stablo, usred asfalta, na ciči?

Zalutali neki šumski bog koga su
Bacili u negve u sanjivom času!

(Možda i mi bilju ličimo na neku
Utvaru kad sami stojimo uz reku.)

Baš u ovom trenu, s granom svom od leda,
Čini mi se, pesmo - i nas drvo gleda.

Bez i jedne reči ja mu usred tame
Sam prislanjam glavu na rapavo rame.

Na dve lutalice - mi ličimo oba -
Što banuše ko iz nekog drugog doba.

***
Stojimo pod nebom dok po nama
Sneg lagano pada kao bela tama.

Izmišljamo nešto, ali spolja
Već smo slični stablu usred belih polja.

Uskoro će možda i na nas da padne
Zalutali gavran iz visine hladne.


* * *
Gledam senku grane: po tlu ispružena
Biva lepša nego grana - majka njena.

U njen tamni obris stanem (al i dalje
Motrim sjaj, van senke, što ga sunce šalje).

Ja sad ne znam da l sam bliži tamnoj seni
Ili svetloj grani što se tu zeleni.

(Nije l i nas, pesmo, ludi boj za rimu
Od žara života približio dimu?)


* * *
Dugo spavaš, pesmo, sred jesenske škrinje.
Na teškom poklopcu, gle: već sneg il inje.

Ćutiš kao neko srebro koje tamni
Ili bronza ili zlatni požar, plamni.

Strepim: ako te odškrinem, zakovana,
Da ne uđe prah il rđa, trulež dana.


***
Skrivena u meni, pesmo: da li traži
Neko tvoje reči — ko klas žita, raži?

(Na padini srca od jutra se žare
A u sunčev smiraj samotno krvare.)

Ja ne vidim nikog da po polju mome
Luta gladan. . .   Noć je. Vetri klasje lome


* * *
Celu noć smo, pesmo, nad hartijom bdili.
(Bolje da smo jeli, ljubili i pili!)

Gledamo sad tupo sred velikog lista
Dve-tri hude reči s prazninom što blista.

One nam se strašno u svitanju čine:
Izgubljeni putnik sred snežne ravnine.


* * *
Jutarnja nas svetlost kao truba budi:
Mi stupamo iz sna - u svet drugih ljudi.

(U budnoj se glavi još koji tren dimi
Odsanjana vatra gde smo bili i mi.)

Izlazimo zatim među ljude, tiho:
Prvi nas je pogled ko lišće zanjiho.

Već nas buka dana kao hajka steže.
Gle: poslednje ptice iz nas nekud beže.

Navlačimo oklop: vitezi bez stega
Kreću prazna srca preko dnevnog brega.

Mrak nas, pesmo, nađe gde smo bolno stali:
Brojimo u nama mrtve što su pali.


***
Čujem škripu daske ponad vrele glave.
Da l sam bio mrtav il u snu, bez jave?

Tanka pruga svetla kroz škrinutu dasku
Cepa mrak u čelu kao crnu masku.

(Još se pod njim miče crv sumnje i buba
Nemoći što smrači neku miso s ruba.)

Pipam vrat i teme kao posle pada.
Šta se sa mnom zbilo, javno, usred grada?

U bistrinu jutra — ranu plavet leta:
Penjemo se, pesmo, sa dna našeg sveta.


***
Gledam: dan se razbi — kao od kristala
Neka svetla vaza sred crnog astala.

Mi jurnusmo u suton — i pravi i gordi,
Kao čelni da smo, pesmo, nekoj hordi.

Gledam opet: nebo — svo se u sjaj pali.
Šta li smo to hteli, ispod zvezda, mali?

Strah nam se kroz kosti mesto srži
Provlači i jedva goli život drži.

Dok nas noći mrakom i zvezdom ogrću
Mi slutimo — kao psi pred pasjom smrću.


***
Vetar nam o kuću lupa i crep skida.
Mi ležimo mrtvi, s ove strane zida.

Iako je vidno, još dan: san nas slama.
Trunemo u toploj sobi kao slama.

Katkad sobne stvari nečega nas sete
Al je sve to mrtvo ko iz epruvete.

Zglob nam je već bajat i gubimo volju
Da se obretemo u kišnome polju.

Mogli smo stajati, zamišljam: u njivi
Sred blata, bez reči, ali barem — živi


* * *
Zađosmo u bivše pesme: ko u šumu
Što je nekad nikla u srcu i umu.

Sve je u njoj golo, jesenski i suvo.
Bije muk iz debla kad prislonim uvo.

Ponegde se beli i sneg — zimska kora,
Trepti samo neki list i igla bora.

Hodamo po sagu lišća koje truli
I slušamo zvuke koje smo već čuli.

Ukopani tako, pesmo, nasred lesa
Osećamo da nas šumski hladnik stresa,

Bivše pesme kao u čudu se krste
Dok ih mirno palim da zgrejemo prste.


***
Pevajmo pesmo, dok smo svi još tu:
Baš ta ptica u nebu i gušter na tlu.

I ova travka malo savijena
I moja po bilju rasprostrta sena.

Niko više neće ni moći ni znati
Da sve baš ovako poređa i shvati.

U glavi se mojoj mešaju mirisi
Neke smole, buba, jednog sna o Tisi.

Niz lice mi senka kliznu iznenada:
Jedan perjan list sa ptice pada.

Jednom: tu nećemo više biti mi,
Nego neka kuća, žito koje zri.


***
Pesmo, sluh napregni, načulji oba uva:
Kletva oko tebe kao vetar duva.

Kunu tvoju blagost, tihi sjaj i rime.
Njušiš: u daljini lomače se dime.

O, jednom, kad bude opet leto, voda,
Razbij mi grudi: čeka te sloboda.

Vilama razgrni — bol, a metlom —- tuge.
Pobegni kroz travu, niz breg, među druge.

Nakostreši dlaku, vilice razjapi,
Zabodi zub u meso i krvi se napi.

Onda otrovano srce skupi, stegni:
Ko crknuto pseto nasred puta legni.

Nek zavonja iz tebe ko s gomile strvi
Na koju sleće gavran i gamižu crvi. . .

Ili: kad leto opet zasjaji u vodi
Za ruku me uzmi i u žito vodi.


***
Nudim ti ukras od bilja: puzavice
I bršljan za tvoju kosu, tvoje lice.

Onda se mašam rukom za nebo i u more
Da ti ublažim oči, upaljene, što gore.

Ltice u zamku hvatam i sa neba ih svlačim
Pa te u njihov glas i perje oblačim.

Ponekad: zemlju kopam i u nju te skrivam
Pa ne znam da li sam mrtav ili bivam.

U snu se trzam: pesmo, šta ti treba?
Vidik na reku? Ptica? Komad neba?

Ništa mi ne treba — kažeš — ja sam gola.
Šumim kao život, vetar, smrt, topola.


***
Na jugu smo, u brdu: sred oskudnog bilja
Penjemo se, pesmo, ti i ja bez cilja.

Poneki se kamen odroni uz buku:
Ja se zateturam. Ti mi pružaš ruku.

Zapnemo li nekad o polegle vlati:
Oko nas se samo naša senka klati.


***
Mog života evo ponavlja se priča:
Tek što prođe kiša — sustiže me ciča.

Al nekako ipak uspevam da sklonim
Svoju golu glavu pred ovim, pred onim.

U skloništu, zatim, lupam o zid glavom:
Gde da sklonim misli i moj san o plavom?

Na ulici opet stojim usred tmuše
I zamišljam pesmu ko dom moje duše.

Liči mi na kulu, tu, na dohvat vida,
Okovanih dveri sred debelog zida.

A nekad: na praznu, otvorenu kuću,
Ali sakrivenu negde u bespuću.


***
Dve ptice nada mnom kruže ko pijane
U pustom vazduhu bez ijedne grane.

Mora da su pile za vazdušnim stolom
Ispunjene plavim nepoznatim bolom.

Da l to zastadoše kraj vazdušne klupe
Da podele stvari i da hrabrost skupe?

I dok sad odlaze svaka svome kraju:
U mojoj su pesmi skupa, a ne znaju.


***
I u nekoj sobi (pored hladne peći)
Šta će posle ovih reči baš on reći.

On, što možda samo jednu miso ima,
Da je sam i baš tad nepotreban svima.

Zbog takvog trenutka tvog o ja sam shvati:
Bdio jedne davne noći, nepoznati.

Ako se namrštiš, znaj da je zbog toga
Promašeno pola i života moga.



STARCI NA SUNCU

Na malom skveru s dve-tri klupe
I s bukom što se slabija čini
U sunčano se podne skupe
Starci iz kuće u blizini.

U kaputima starim mnogo
(Jer čemu nov kad dugo traje)
Žmire put sunca ili strogo
Zure u tramvaj što tu staje.

I ćute. A kad tramvaj jekne
I krene s bukom u daleko
Šta jedan od njih drugom rekne
Ne čuje grad (ni od njih neko).

Dvojica šakom klupu stežu
Kao da se za život vežu
Ili da su na sunce oba
Izašli malo iz svog groba.

Kad jedan od njih malo kasni
Šapuću o tom: šta je s njime?
A čim ga spaze - budu glasni
I veselo mu viču ime.

Plavi se tako mart nad njima.
Strepe da se ne vrati zima.
Sa uglačane tramvajske šine
Svaki čas sunce gasne, sine ...


ZAPIS IZ PARKA

Tanji se leta nit, al traje.
Čujem sve sporije otkucaje:
U parku bučnome do skora
Tek retki bat, bez razgovora.

To ja koračam. Al tu na klupi
Što skuplja mrak i senke kupi
Sedi još neko: čovek, žena
Iz blizog stabla zadnja sena?

I mi svedoci nepoznati
Čusmo nad stablom što se zlati
Zadnju nit leta gde baš puče.
A zatim: vrhove kako huče ..


LETO NA VISORAVNI

Na visoravni, gde je sjalo
Od sunca sve ko ogledalo,
Čini se sad da neće stati
Kiša i sunce opet sjati.

Al presta... Tek sa lišća smokve
Cede se kapi. Drhte lokve.
I već od sunca blesnu krišom:
Kornjačin oklop opran kišom.



ZAPIS SA MORA

Pod golim brdom, uz samo more,
Talasom prenut i sav u peni
Otkrih u trenu, nada mnom, gore,
Jedan usamljeni cvet na steni.

Onako crven, kao da gori,
Raspet izmenu dve boje plave
Bio je skriven u jednoj bori
Nalik na miso kamene glave.



POLIVAČI

Dok spava grad (sem ljubavnika,
Pijanih, bolnih i pesnika),
Odnekud, kao iz busije,
Izmile crne gumene zmije.

I s njima mrki polivači
Ko s draganama ispod ruku
(Teške im repove slabiji vuku,
A lakšu glavu, obično, jači).

Slutim za čime čezne slabi:
Da jednom i on glavu laku
Gumene zmije željno zgrabi
I uz mlaz strašni stavi šaku.

Al nikad ne znam za čim jači
Žude ćutljivi polivači,
Dok šište kroz noć gumene zmije
Crnim dnom gradske provalije?



SEPTEMBAR

Stanimo malo, pesmo!
Jesmo li živeli, jesmo?

Ti si najlepše sate
- Jablani kad se zlate

U lakoj magli, peni -
Odnela tužno meni.



ZAPIS

Branku Miljkoviću

Svud celac. Nigde ni staze uske.
Rani mrak. Idem bronzanom drugu.
Samo u nebu još: divlje guske
Lete kroz zimsku jezu - jugu.

Čuješ li kako nas krikom plave?
(Ja ćutim, nalik tebi skoro.)
Veje po nama dugo, sporo.
Da l da ti sklonim sneg sa glave?

Vidim li (ili predskazujem)
Smrt moju i naših poznanika?
Kakvu magnetsku tišinu čujem
U grudima tvog spomenika!


MONOLOG

Čitaju naše pesme našte srca
Ili ih sito cede, puni jela.
Tek katkad zapnu (i namršte čela)
O reč što se ko živa tu koprca.

Poneku ludu reč stanu da krote
Il im se oko preseli ko nomad
Drugoj, nad kojom žmure od lepote.
(Ne vide u njoj živog srca komad.)

Ili im oči para reč nemušta
Što se stropošta tu umesto suze.
A kad se one skupe trna i tusta:
Bacaju knjigu rukom što je uze.

I pesma trune usred nameštaja
Kao u grobu živi zakopani.
(Opajaju je kada donu dani
Vedrijeg marta il aprilskog sjaja.)

U uglu gde se senka hvata brže
Kućni prah hrli njima ko magnetu
I mračno biva reči suncokretu,
A vranac sam u sebi nemo rže.

Plavu reč more pokriva bonaca.
Zeleni list se u proleću suši.
Suvo je grlo belih kladenaca
I krik za pravdom zalud traži uši.

Al neka ruka neodlučna ipak
Segne za knjigom opet (prst u prahu!)
I oči vide: u sunčevom dahu
Treperi reku, ruji grozd, zri šipak.

I opet oči žmirkaju blažene
Kao od sunca morskoga kupači.
A ispod reči: podrum, prepun sene
I nesanice - sve se jače mrači.

I samo retko slična glava neka
Klimavu ploču probije i pada
U podrum kao na dno kakvog ada
Gde memla truje a neima leka.

U nameštaju - dok se kraj njih šeta
I slatko priča, spava, jede, množi -
Samuje kao na ivici sveta
Komade duha u sopstvenoj koži.



SLUČAJNI ZAPIS

Pobego sam od ljudi za tren,
Iz svetle sobe, usred slavlja,
U mrak, gde je trag zvezda, vatren,
Jedino što se meni javlja.

Tako je tiho s ovim mrakom.
Beše li ikada išta drugo?
Tako je pusto, ko za smakom.
I lepo, ko da neće dugo...



DVE STROFE

Nešto drevno kuca mi u žili;
Trošni čun po krvi sporo plovi.
Mi smo stari život napustili,
Da počnemo - nismo znali novi.

Uskoro će vetar koji kida
Iz vilice sveta krnje zube,
Polako da postroji kraj zida
Pesnike i one što ih ljube.



PESMA TRAVE

Imaju trave jednu misao tešku kao kamen.
 Jer one meni kažu: „Ne treba tvoja pesma.
Leži u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu.
I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.
I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,
Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega
U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.
I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi,
Leži. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.
Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati
(Obično, kao što nas vetar slučajno zaklati):
Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona."
Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.
Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.
Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume teško kao kamen.



NA NEKOJ PADINI

Pesmo, ti si žedna, a protiče voda.
Bol je tvoje piće (ono: čega nema).
Iz nesreće: ko iz kokosovog ploda
Srčeš tužnu hranu što te za svet sprema.

Do pojasa skinut pod suncem — ja vidim
Nekog boljeg sebe kako vemlju orem.
Prenem se — i vidim gde sam — pa se stidim.
Krenimo, pesmo, naš put: od zla — gorem!

O moglo je biti drukčije: sred vlati
Šuštiš žitnim klasom, zrela, sunca puna
I ja motrim tvoj stas što ga vetar klati.

Mogla si, pesmo, da bleštiš kao luna
Na nekoj padini i ja tu, u travi,
Sa jedinom strepnjom da te grad ne smlavi.



TIŠINA NA PUTU

Još osta vremena toliko
Koliko i prođe. Gledam: niko
Uz mene ne korača više.
(Bar da je vetra ili kiše!)

Ja štapa nemam, al me prene:
Kao da kucka pored mene.
(I ja da idem po tišini:
Možda se samo nekom čini.)




RUB

Sa mnoštvom koje žuri, luta,
Idem i ja sredinom puta.

A svakog mi se čini trena
Da hodam rubom, kao sena.



U PONOĆ NA KLUPI

Mi pobegosmo od svega, al nikud od svog lika.
I sve je opet u nama. Evo nas: u ponoć na klupi!

Telo je zaspalo kao stotinu vojnika
Što zalutaše u trske međ koje niko ne stupi,
Ali oči su budne, kao tuđe, il skinute sa slika.

U kakav li ovo grad banuh kom primicah se, žitom, satima?

Zar dođoh da tek vidim ljeskavo kube pod mesecom
I one najkasnije, s poslova ili ljubavi, pred vratima?

(Gle: svetli poneki prozor i neko je nagnut nad decom.)

Zdesna je noćni Dnjepar (al Tisa se s njim muti u očima).

Izgleda: u meni ne spra Tisu ni Baltik ni Neva
Jer evo gde, večno isti, sam zurim u srce noći

Bez misli i uspomena, s jedinom pticom što peva
Duboko u mom telu, sve tiše (i da l bez moći?)
O nekoj lepšoj lepoti što svetom ne odoleva.

Evo: to plovi Tisa po skveru dalekog grada
Bez korita, al s vrbama i muljem od ilovače —
Oni su tu, u meni. (Kao da i čamac minu sred hlada:
A vesla — izgubljena, pa struje zanose sve jače.)

Umesto Dnjepra: pod mesecom — Tisa u podnožju zgrada.

Tako se premeštaju reke dok mesec toči
Zelenkastu kišu sjaja niz udaljeno kube.

Neko nevidljiv, u nebu, Velika Kola koči.

Poslednji šetači (van mene) za kapijama se gube.

Svi prozori su ugašeni. Još svetle jedne очи.



PRIČA O NASTANKU PESME

Život Stevana Raičkovića svijen je oko poezije. Bez nje, i bez priče o poeziji — njegov život ne bi se ni mogao razumeti. Pri tom ne mislim samo na činjenicu da mu je poezija bila životni poziv, nego i na način kako joj je pristupao. Ne samo da je u pisanju pesama pazio na svaki detalj (što se u tom poslu podrazumeva), nego je i u pisanju i u govorenju o poeziji, pa i u autobiografskim ili prigodnim iskazima veoma pazio da ne naruši, nepromišljenim rečima, suvišnim detaljima i neopreznim pikanterijama, sliku poezije, pa ni sliku o sebi kao pesniku. To se lepo može videti i u knjizi Jedan mogući život. Ona je nominalno knjiga razgovora između nas dvojice, ali je u stvari pesnikov monolog, pored mene kao kočničara, jer Raičković nije ni hteo ni mogao da ikome prepusti ulogu vozača u priči o vlastitom životu i radu. Uzalud sam nastojao da ga navedem na "detalje i pikanterije" — zanimljive za istoriju određenih perioda, a i za čitaoce autobiografija — on se držao svoje ideje. I bio je u pravu. Sad, kad je ta knjiga jedna konačna autobiografska priča, vidi se da je Raičković ispričao svakodnevnu dramu pesničkog života i rada iznad koje treperi duh, a neko sklon patetici rekao bi — i uzvišenost poezije.

S druge strane, međutim, vidi se da Raičković nije voleo patetiku u priči o poeziji i pesnicima. Njegov iskaz nije žovijalan, niti opčinjava retorikom, čak bi se na prvi pogled reklo da je pomalo suvoparan, ali kad se bolje pogleda vidi se da je to, na Raičkovićev način izgovorena, veoma precizna i iskrena priča. U tom smislu, dragoceno je što je u njoj prvi put objavljeno nekoliko gotovo banalnih detalja i pikanterija o okolnostima nastanka nekih pesama. Zar to nije, u najmanju ruku, neoprezno unižavanje slike o poeziji s obzirom na prethodno opisanu promišljenost? Takva neopreznost može se i omaći, slučajno, ali ne i Raičkoviću. On time samo pokazuje koliko je i kako je poezija povezana sa životom i, paradoksalno, uzdiže pesmu o kojoj govori a poeziju, bez prazne pateteike, slavi.
Ovde ću se baviti pričom o nastanku soneta Na septembarskoj plaži u Hercegnovom 1991. godine, ne samo zbog grada u kojem se ovaj skup održava.

Ne znam da li da stojim?
Ne znam da li da bežim?
(Ja se pomalo bojim
Na ovom pesku gde ležim.)

Da li da krenem Bogu?
Ili okrenem vragu?
Da maknem nekud nogu
Il stojim u svom tragu?

Sam nasred pusta žala
Sa glavom koja strši
Pod suncem štoje loče:

Kao u zevu ala
Ja čekam da se svrši
I ovo što ne poče.

To je poslednji napisani sonet (1991) u nizu soneta pisanih četiri decenije, od 1951, kada je napisao prvi sonet (Buket), i sakupljenih u više puta dopunjavanjoj knjizi Kamena uspavanka. Prvi je "napisan" u beogradskoj kafani, a poslednji na hercegnovskoj plaži.

Raičković je bio vezan za Herceg Novi, nekoliko decenija je u njemu svake godine provodio izvesno vreme (kupio je i stan iznad Tople), do 1979. dolazio je početkom jula a odlazio krajem avgusta, a od tada, od smrti supruge Bojane, ovde je boravio, uglavnom, u septembru. Tako se zatekao u Novom i u septembru 1991, u vreme kada su u blizini, na granici Crne Gore i Hrvatske, počinjala vojna dejstva. Jednog prepodneva stajao je sam na plaži (turisti su se davno razišli, deca su bila po školama, "a odrasli meštani, po običaju, nisu se ni doticali mora") i "zurio u nedaleki greben novljansko-igalskog zaliva iza koga se već danima gomilala nevidljiva hrvatska vojska". Tada je iznad plaže "u gromoglasnom brišućem letu preletela grupa jugoslovenskih vojnih aviona". Sve se dogodilo u magnovenju, iz pritajene tišine. "Imao sam osećaj da mi je čitav taj pakleni konglomerat zvukova projurio kroz sami mozak." Zatim se sve umirilo, još pritajenija tišina. Kako dalje navodi Raičković, u njemu su "kao nekakav eho pokrenut iz svega ovoga, koji je potrajao, odzvanjale reči". Ponavljao ih je glasno, što je inače činio kad je sam. Bile su to reči koje su se, bez olovke i hartije, okupljale u sonet Na septembarskoj plaži...

U čitavoj priči, važan je jedan komični detalj. Naime, pre nailaska aviona, Raičković se "enormno" namazao maslinovim uljem, uglavnom zato da bi pre planiranog povratka u Beograd sasvim ispraznio bočicu sa uljem. Tako namazan, bespomoćno je stajao na opusteloj plaži, za ulazak u more u toj situaciji psihološki nije bio spreman, a zbog ulja nije se mogao obući i pobeći sa tog, kako mu se činilo, "brisanog prostora". ("Pod suncem i pod uljem, onako uspravljen, i bljeskav, imao sam u svojoj uobrazilji predstavu da sam u čitavom horizontu bio možda jedini orijentir, i meta.") "Čini mi se, da nije bilo ovih bizarnih okolnosti ne bi bilo ni ovog soneta", ispoveda se Raičković, pa zaključuje: "Eto šta sve može, ponekad, da se iščeprka iz samih temelja naše 'uzvišene' poezije."

Raičković je ovde imao pravo da stavi ironične navodnike oko prideva uzvišena, ali da ipak pogledamo kakve je pesničke posledice imao opisani "heroizam" na plaži, izazvan silom maslinovog ulja.

Katreni soneta sastavljeni su od niza pitanja — da li da stojim? da li da bežim? da krenem Bogu? ili okrenem vragu? da maknem nekud nogu ili ostanem u svom tragu? — između kojih je, u zagradama, umetnuta izjava subjekta pesme da se, on, pomalo boji dok leži na pesku. Tako je, u nekoliko kratkih stihova (čitava pesma sastavljena je od sedmeraca, osim jednog osmerca — njihov ritam već odaje rastrzanost, nemir), naznačena atmosfera neizvesnosti i strepnje čiji oblak nije visio, pomenute godine, samo nad septembarskom plažom u Herceg Novom.

Drugi katren, međutim, vodi pesmu u neočekivanu dubinu i, čak, povezuje je, na neprimetan način, sa našom epskom poezijom. Peti i šesti stih izvode na scenu dramatičnu ljudsku dilemu graničnih situacija čoveka i društva: Bog ili vrag? Opis nastanka pesme pomaže da vidimo gde je vrag ("pakleni konglomerat"), a time se vidik okreće na epsku poeziju i kosovsko opredeljenje između carstva nebeskog i carstva zemaljskog. U osmom stihu dat je drugi deo pitanja "Da maknem nekud nogu / Il stojim u svom tragu?" (podvukao M. M.). Na prvi pogled čini se da je glagol stajati upotrebljen, u ovom obliku, da bi održao ritam i zadati metar. Ali, pošto je pesnik, u četvrtom stihu, već koristio osmerac, mogao je da ga uzme i ovde i da lepo napiše: "Il ostanem u svom tragu?" Takvo rešenje je logičnije i sa stanovišta konstrukcije rečenice. A mogao je, uostalom, da se nađe i neki drugi, možda neobičniji i zanimljiviji dvosložni glagol. Međutim, oblik trajnog glagola stojim upućuje na neminovnost, ali i čvrstinu koja je na tragu epskog stiha "na strašnu mjestu postajati". Ostanem je suviše tečno i lako, stojim povećava dramatičnost i, kako vidimo, višeznačnost pesme.

U tercinama nema pitanja, nema ni odgovora, mada se odgovor podrazumeva u kontekstu čitavog iskaza: sam na pustom žalu, "sa glavom koja strši", subjekat pesme čeka da se svrši "i ovo što ne poče". Dramska napetost, razapeta između odsečnih pitanja i odgovora kojih nema, čovek između jasnih a nevidljivih epskih dilema i nejasne a vidljive vlastite bespomoćnosti — u pesmi se postavlja na način klasičnih muzičkih kompozicija: ako u katrenima krešendo pitanja kreće ka klimaksu, koji je dostignut u prvoj tercini, onda je druga tercina vraćanje u osnovni tonalitet, uz razrešenje i mračno smirenje.

Još jedan detalj. U jedanaestom stihu pojavljuje se glagol loče. U prvi mah, njegova pojava izgleda neprimerena: napadan je, kao da iskače iz zgloba pesme. Možda je tu iz tehničkih razloga, zbog rime sa glagolom poče, ali upotrebom glagola lokati, uz oblak strepnje, koji su katreni nadneli, nad pesmu se nadvija i senka animalnog (loče životinja, ali "loče" i čovek — kad jezik hoće da naglasi animalnu dimenziju njegovu — a koji je tek registar kad i sunce "loče"!?). Ta senka je pojačana uvođenjem "zeva ale" (ili "zeva ala"!?) u naredni stih. Dakle, odličan primer kako rešavanje jednog tehničkog pitanja pesme (rima) može da se iskoristi za pojačanje njenog značenja.

Da se vratimo celini pesme. Ako uzmemo u obzir autorov opis njenog nastanka, vidimo da se iz sasvim banalnih i pomalo smešnih životnih okolnosti rodila dramatična pesma koja sa tim okolnostima ima veoma malo veze. I bez znanja o okolnostima njenog nastanka, pesmu za istorijska zbivanja vezuje njen naslov, kao sidro koje joj je osnova za let u metafizičke visine. (Uveren sam, čak, da ovaj sonet autentičnije prikazuje, u istorijskoj perspektivi, atmosferu vremena svog nastanka nego različiti dokumenti iz tog doba i iskazi istoričara.) Ali i sama za sebe, bez svega pomenutog, videli smo, pesma je puna značenja. Ako i nećemo da okolnostima njenog nastanka kontrastiramo izraz "uzvišena poezija", moramo reći da smo dobili visoku poetsku vrednost. U drugom kontekstu, Raičković je proces nastanka pesme opisao slično: "Da bi mogla prvo da se uobliči, a zatim i da opstane kao samostalna pojava ili stvar za sebe (podvukao S. R), ona je dematerijalizovala svog autora."

Stevan Raičković, kao ni većina pesnika, nema eksplicitno i celovito formulisanu poetiku. "Ne bih uopšte umeo sebe da zamislim kao pisca koji je svestan svoje poetike, koji svoju poetiku zapravo i ima", rekao je u knjizi Jedan mogući život. Ali iz niza njegovih tekstova mogli bi se izdvojiti elementi koji, koliko toliko, naznačuju poetiku.

Opis nastanka soneta Na septembraskoj plaži... sugeriše osnovni stav te poetike.

Kao što smo videli, sonet je prvo "napisan" u glavi, pa odatle "prepisan" na hartiju, stihovi su naglas izgovarani dok su nastajali, takoreći naslanjali su se na zvuk dok su se slagali u konačno oblik soneta. Po pesnikovom svedočenju, tako je, u glavi, bez hartije, nastalo još nekoliko njegovih soneta. Pošto ova pesma nije reporterski izveštaj sa lica mesta, gde je važno da se što detaljnije opiše dati događaj, a uopšte nije bitno kako se to čini, niti se ulazi u smisao događaja, a nastala je na licu mesta, gotovo kao i reporterski izveštaj — možemo zaključiti da su za njen nastanak bile potrebne dve stvari: prvo, osećanja, misli, sve zajedno povezano s rečima i naslagano u pesnikovoj glavi, u dubini, bez svesne forme i nekog reda; zatim, neki povod (događaj, pejzaž, situacija...) koji izazove te naslage da se, kompjuterskom brzinom, izvuku iz skladišta, okupe i slože u formu pesme.

Jednom naučniku — ili timu naučnika: psihologu, istoričaru, sociologu — bilo bi potrebno bar godinu dana proučavanja, anketiranja, prikupljanja građe da bi utvrdio ono što je pesnik dohvatio za par sati nastajanja soneta Na septembarskoj plaži... I bez njegovog podatka da su neke pesme nastale u glavi, iz različitih Raičkovićevih iskaza možemo zaključiti da pesnik radi intuitivno, da pesma, i kad se rađa dugo, i nastaje na hartiji, uvek se, na kraju krajeva, brzo i intuitivno složi u poetski rezultat. Može i pesnik da godinu dana prikuplja građu za pesmu, ali ako iz pesničkog kompjutera ne blesne trenutak intuicije koji osvetli tu građu — tu neće biti poezije.

Dakle, iz primera soneta Na septembarskoj plaži... možemo izvući dva poetička stava, koja je, u drugim kontekstima, formulisao i Stevan Raičković. Prvi je: stvarnost se vidi u poeziji, bez stvarnosti poezija ne bi bila to što jeste, ali je to prisustvo veoma složeno i realizuje se na različite načine. Pomešani su "imaginarni i realni život", čak su pomešani "stvarnost i poezija", citiram Raičkovića, "da mi se u daleko pretežnijem delu i najobičnije svakodnevice učini da je to dvoje apsolutno isto i da je između ova dva u suštini sasvim suprotstavljena pola izbrisana gotovo svaka granica". Drugi stav je da je poezija posebna vrsta (nevidljivog) rada. "Pesnikov rad na poeziji je skriveni posao."

Raičkovićev skriveni posao doveo je do takvih rezultata da ga danas vidimo veoma jasno i upečatljivo na pozornici istorije srpske književnosti dvadesetog veka.


Miroslav Maksimović




LAKA MU KAMENA USPAVANKA

U četvrtak na Novom groblju sahranjen pesnik i akademik Stevan Raičković (1928—2007). Od velikog pesnika oprostili su se najbliži — sin Miloš, unuci Adam i Ana, snaha Mivako, njegovi verni prijatelji, pesnici i čitaoci. Opelo držao episkop hvostanski Atanasije (Rakita)

HRAM srpske poezije dobio je još jednu karijatidu. Otišao je Stevan Raičković. Jedan iz plejade velikana srpske književnosti, veliki pesnik, princ soneta sahranjen je u četvrtak na Novom groblju. Na poslednji put ispratili su ga najbliži: sin Miloš, unuci Adam i Ana, snaha Mivako, njegovi verni prijatelji, pesnici i čitaoci.

Na okupu su bili najznamenitiji srpski pisci, oni koji će od sada, bez Stevana teško imati sa kim tako predano da razgovaraju o smislu poezije.

Episkop hvostanski Atanasije (Rakita), sveštenici Petar Lukić, starešina Saborne crkve i Miodrag Filipović služili su opelo pred crkvom svetog Nikole na Novom groblju stvaraocu koji je verovao u večni život poezije. A u ime pesničke porodice od "Visokog Stevana naših dana i njegovog Slova ljubve koji je sklopio oči ovog Đurđevdana" oprostio se pesnik i Stevanov prijatelj Matija Bećković.

Ne tuguje samo Beograd za jednom od najraskošnijih ličnosti koje su u njemu koračale nego i Neresnica i Senta i Tisa i Subotica i Herceg Novi i Podgorica i svuda rasuta, znana i neznana pesnička porodica — rekao je Bećković. — Apriori ponosan, uveren sam da bi Stevan Raičković bio isti onakav kakvim ga znamo i da se bavio nečim drugim i da ga nikad nije ni dodirnula pesnička slava. Jednog davnog leta u Herceg Novom zamalo se udavio. Otplivao je daleko, na pučini su ga iznenadili i zahvatili ogromni talasi, počeo je i da se davi, ali ga je bilo sramota da zove u pomoć. U času dok ovo govorim čini se da se danas nešto slično događa i s njegovim narodom koga je sramota da zapomaže i zove u pomoć.

Dugačka povorka, uz zvuke "Kamene koračnice za večnost", ispratila je pesnika do porodične grobnice, u kojoj će počivati pored supruge Bojane.

Na večni počinak spušten je uz stihove njegove "Kamene uspavanke". Izgovorio ih je glumac Gojko Šantić, a u sebi ih je poput molitve ponavljala povorka koja je pesniku poželela "laku kamenu uspavanku".

D. B. M. | 10. maj 2007
Večernje novosti




STEVAN RAIČKOVIĆ LIRIKA I ETIKA

Biti potpuni pesnik ne znači biti od zajednice i javnih pitanja otpadnuti, prokleti pesnik, naročito ako pitanja kojima se kolektiv (u nevolji) zabavlja postavljaju neizbežne etičke izazove za svakoga ponaosob. U tome je Raičković bio potpun, makar ujedno bio i prokleto veran svome lirskom pozivu

Mnogi se književni znalci mogu začuditi što za temu koja podrazumeva elemenat angažovanosti uzimamo nekoga ko slovi za povučenog, čistog liričara i za koga se ne vezuje nijedan od književno-političkih slučajeva titovskog, pa ni potonjeg doba, kako god ga nazvali. Mora li se angažovanost ostvarivati samo na manifestnoj, često plitkoj i zamaskiranoj površini, može li ona imati i oblik i ton askeze koja svojim tihim i postojanim učinkom zadobija etičko značenje prvoga reda. A mnogi upućeniji, opet, znaju da je takav, sebi dosledan i nad liriku nadnet Stevan Raičković za mnoge svoje kolege, ispisnike i mlađe, značio ne samo pesnički nego i etički orijentir koji opstojava i zrači iz svoga stana niže svetosavskog hrama u Beogradu. Stamen i nepotkupljiv, kažu. I diskretan u nošenju tih retkih osobina. Biti potpuni pesnik ne znači biti od zajednice i javnih pitanja otpadnuti, prokleti pesnik, naročito ako pitanja kojima se kolektiv (u nevolji) zabavlja postavljaju neizbežne etičke izazove za svakoga ponaosob. U tome je Raičković bio potpun, makar ujedno bio i prokleto veran svome lirskom pozivu.


NOĆ JE NAŠA

Kada su, nakon Drugog svetskog rata, mnogi pisali pesničke zadatke na teme iz obnove i izgradnje, s obaveznim ideološkim optimizmom i patosom, Raičković takve stihove nije ni pokušavao da piše, nego je napisao nadmoćno podsmešljivu pesmu, "Noć je naša", u kojoj se vladajući poredak okreće naglavce, prkoseći takvim nalozima: "Kafane: noćna gradilišta. / (S visokih skela vreba pad.) / Mi smo i sve i svja i ništa. / Bol je naš rad". I kada je došlo doba rata i novih stradanja njegovog naroda — kao nastavak onoga što je i sam detetom zapamtio pa i težio da zaboravi — ostareli Raičković sklapa lirsko-dokumentarnu knjigu koju je nazvao "Suvišna pesma", plemenito suzdržan u pesmama, ostavljajući dokumentima i svedočenjima drugih da doiskažu šta treba ne bi li se dopunila strahotna slika.

Dok su književnim i političkim prostorom polovine XX veka u nas bučale velike i teške reči, Raičković tom stvaranju buke skoro da nije doprinosio, mada je i njegov slučaj bio makar dotican, u uzajamnim napadima i odbranama. Pesnikov neulazak u polemičke rasprave — koje su i njega usputno doticale — potiče od načelnog stava a ne ličnog oportunizma, i bio je izraz njegove rezerve prema "razgovorima o poeziji". U tome pogledu, ostao je nezasluženo skrajnut njegov tekst iz 1961. godine, pod naslovom "Reč o poeziji", suštinski programske prirode, u kome odlučno zastupa autonomiju i, što je još važnije, etičnost pesničke reči u odnosu na svoj unutarnji priziv, mimo svih spoljnih uticaja i zahteva, koji se menjaju — a sve to u oštrom tonu koji kao da nadoknađuje mnoge ranije propuštene povode da javno progovori. Pored nekih eksplicitnih iskaza iz retkih intervjua toga doba, pesnik je svoj odgovor na aktuelne pesničke izazove umeo da efektno izrazi unutar samog lirskog teksta, dovoljno neskriveno, ali primereno svome poimanju lirske zasebnosti.


REČ O POEZIJI

Stoga je vrlo važno obratiti pažnju na njegov zapis iz 1962. godine, koga znamo pod naslovom "Reč o poeziji", a koji predstavlja "koreferat podnesen na proširenom diskusionom plenumu Udruženja književnika Srbije". U osnovi ovog zapisa leži osporenje svrhe javnih "razgovora o poeziji", kao i jasno zalaganje za samosvojne puteve pesničkog čina, bez spoljnih zadataka i naloga. Na samom početku, Raičković udešava jedno zanimljivo obrtanje stvari. Naime, onaj koji će i kasnije, mnogo kasnije, osećati potrebu da odgovara na primedbe iz svoje okoline o njegovoj izgrađenoj "kuli od slonove kosti" u odnosu na izazove savremene stvarnosti, u samom uvodu "Reči o poeziji" pitanje postavlja sasvim drugačije, u svojstvenom blago patetičnom tonu, iza koga čeka neizbežna zaseda suptilne ironije: "Imam utisak da se nalazim u jednom izuzetnom trenutku, u kome me napušta pesnička hrabrost, koja je do sada, bar u mom slučaju, bila obeležena mojim neučestvovanjem u razgovorima o poeziji. Jedan trenutak građanske slabosti." Na ovoj inverziji moramo načas zastati. Pesnik "dekonstruiše" ustaljenu sintagmu građanska hrabrost koja upravo podrazumeva javno istupanje i zalaganje za određene stavove i takva je osobina inače visoko izdignuta na lestvici demokratskih vrednosti. U Raičkovićevom izazivačkom obratu stvari, u kojem se u prvi plan ističe pesnička hrabrost "obeležena neučestvovanjem", krije se nešto dublje od samog izazivanja i retoričke dosetke. A to je uverenje, izneseno već u narednim rečenicama, koje oponira samom događaju na kome tada učestvuje, "diskusionom plenumu": "Oduvek sam osećao da se jedini slobodan prostor za poeziju […] nalazi isključivo u samom poetskom stvaralaštvu. Svaki razgovor o poeziji jeste samo po jedna priča ili verzija o onome što se već dogodilo ili bi se eventualno moglo dogoditi."

Pesnik naglašava potom da jedini pravi prostor za poetsku reč čine "jarki ili zamračeni predeli pesnikovog bića". Smeštajući pesnički akt u neprikosnoveni domen individualnosti, Raičković i poentira u duhu pesnika tišine, koji u trenucima stvaranja "svoje istinske pesme" ne čuje "drugi glas i tuđi šum". Pošto je, u zamahu svoje kritičke objekcije, sliku buke okretno proširio sa književnog na opšti plan ("Ti silni glasovi kao da zaglušuju i sami život") Raičković se, sasvim određeno i oštro, osvrće na prilike za kojih je i sam književno stasavao: "Samo naše posleratne generacije imale su prilika da se sa raznih strana naslušaju raznih dušebrižničkih saveta o idealnom idejnom i formalnom obliku poezije, koji odgovara našem, velikom vremenu — revolucije, obnove, izgradnje — totalnom čoveku, otuđenom, nacionalnom, jugoslovenskom, internacionalnom, izgubljenom pred nuklearnom katastrofom."

Očito je da, po očekivanju, i u ovom osvrtu Stevan Raičković čini podjednak otklon od obe krajnosti aktuelne ili tek minule književne politike, u svom nastojanju da izbori svoj, autonomni put, neobavezan spoljnim, trendovskim zahtevima. Sledeća deonica "Reči o poeziji" verovatno je vrhunac ovoga naknadnog, sumarnog pesnikovog odgovora na doba književnih polemika, kao i olakog pesničkog povođenja za promenama književnih i drugih ideja u tekućem opticaju, i tu se postavljena tema zaoštrava do bolne etičke samoupitanosti svakoga od savremenika: "Da li naša pesnička reč ima svoje dostojanstvo, ljudsko i etičko pokriće? Pokušajte da imenujete pesnika koji svoju dlaku nije menjao ili ćurak prevrtao naopako? Pesnika kome veruju?" U ovome poslednje rečenom, tada pesnik u punoj zrelosti, svakako postavlja sopstvenu pesničku metu i meru, pri čemu poetičko poravnava sa etičkim (što je pesnička modernost isprva odlučno odvajala), uveren da jedno iz drugog neraskidivo proističu. Utoliko i njegova potreba da ostane izdvojen ne može biti uzeta kao težnja da odbegne sa borbenog poprišta književne epohe, ne bi li prošao neoštećen kao građanin, nego kao neka vrsta askeze, podvizanja, ili baš pesničke hrabrosti da odoli i ostane veran svome stvaralačkom sklopu, oblikovanom "u predelima pesnikovog bića". Da li je takva mera i domašena, može posvedočiti i okolnost da je Raičkovićevo pesničko ime ostalo netaknuto — a mesto postojano i bezbedno visoko tokom dugog vremena i mnogih smena vrednosnih paradigmi. I oni koji danas, bez imalo književnih kriterija i odviše skrupula, strateški osporavaju tolike izrazite domete srpske poezije, Raičkovićevo ime pametno zaobilaze. Ne mogu mu baš ništa.


NOĆ JE NAŠA

Kafane: noćna gradilišta.
(S visokih skela vreba pad.)
Mi smo i sve i svja i ništa.
Bol je naš rad.


Dragan Hamović
11.07.2010

2 коментара: