Desanka Maksimović

(16. V 1898. – 11. II 1993.)

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine u Rabrovici u blizini Valjeva, gde je provela svoje rano detinjstvo i pohađala osnovnu školu. Gimnaziju je učila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu i Parizu. Po završenim studijama, službovala je kao profestor u Beogradu.

Poezijom je stala da se bavi još u mladim danima, u đačkim klupama, u gimnaziji, no svoje prve pesme objavljuje tek posle prvog svetskog rata. Od tada je izdala nekoliko zbirki pesama i poema u kojima je iznela svoja unutrašnja, ljubavna i patriotska osećanja, kao i svet detinjstva (Pesme, Vrt detinjstva, Zeleni vitez, Gozba na livadi, Nove pesme, Oslobodenje Cvete Andrić, Pesnik i zavičaj, Izabrane pesme, Reka pomoćnica, Bubamara, Vetrova uspavanka, Prolećni sastanak, Otadžbino, tu sam, Miris zemlje, Zarobljenik snova, Govori tiho, Čudo u polju, Sunčevi podanici); sem toga, objavila je nekoliko knjiga pripovedaka (Ludilo srca, Kako oni žive, Strašna igra) i dva romana (Otvoren prozor i Buntovan razred).

Desanka Maksimović ne spada u gromogtasne govornike, vikače i pesnike o svetu oko sebe, naročito ne u prvom periodu svoga pesničkog stvaralaštva; ona dolazi iz cveća i livada, govori tiho i sama sa sobom razgovara:

»Ova žena, kao u doba pastorala,
Bila je sama sobom obuzeta;
dušu svoju slično putiru nosila je pred sobom
u rukama obema.
Za velika, tragična stradanja sveta
ostala je nema.«

I upravo tim stihovima iz pesme Pesnikova tuga, Desanka Maksimović je i nehotice okarakterisala svoju poeziju tog perioda." bila je zagledana u sebe, daleko od svih zbivanja i »svetskih (...) prevrata«. I, čini se, baš time, tim bavljenjem samom sobom, ona se odvojila od svih svojih savremenika: ljubav, proleće i mladost ispunjavali su njene pesme, tople, neposredne i ljudski naivno iskrene. Ona je jednostavno pričala o sebi, o onom tihom žuborenju uzavrele krvi, o svojim sastancima i rastancima, o svome zelenom vitezu i lepoti njegova zagrljaja. Poezija Desanke Maksimović, čak i kada znači ljubavni nemir i bol, obojena je vedrinama, svetlošću i suncem. Njenim stihovima provejava vera, vera u povratak izgubljenoga, vera u život — mladost i čoveka. Ti stihovi prožeti su ponekad i jednom diskretnom tugom, elegično[ću i skrivenoim suzom, koji im daju izuzetnu sugestivnost zbog koje se čovek saživljuje s pesnikom, prima i prihvata njegove velike i male radosti, tihe tuge i nespokojstva, kao nešto svoje, nešto što mu je pesnik uzeo, odneo, ukrao i — opevao.
Osnovno poetsko osećanje Desanke Maksimović je mladost otelovljena u proleću i ljubavi. To dvoje kod nje su uvek zajedno, uslovljavaju jedno drugo i pribegavaju jedno drugom. Njena mladost je razdragana, ali ne i bučna; strasna, ali ne i preterano ogoljena. Ta mladost je puna grehova i strasti, ali čistih, nimalo crnih i podložnih kazni: u njoj je čovek »ludo lud«, ali lud za jednom lepotom bez koje je čovekov život praznina, a duša pusta, gola. Otuda i pesnikovo otimanje i -nastojanje da se mladost zaustavi, da se ostane uvek tu, u njoj i pored nje. Jer, u tiha prolećna svitanja pesnikovo srce »polagano raste ko vidik u lepe nasmejane dane« i pruža sebe, nudi i daje kao u nekoj šali koja je vid nužnosti i neizbežnosti: ljubav kod Desanke Maksimović nije nešto što se jednom rodi i jednom umre, ona je neprekidno obnavljanje, prelivanje, ona je upravo plima i oseka čovekove duše. Otuda možda i pesnikovo saznanje:

» ... da još nikom nisam svoju ljubav dala
koliku bih mogla i koliku htela;
da ima u meni ceta nežna plima reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima,
i da opet mnogo ostane ga meni«.

Slutnja i strepnja — dva su osnovna elementa ove poezije, utkana u svaki stih proizašao iz srca pesnikovog. Slutnja i strepnja, koje ne znače beg od života, sinonimi su traganja za lepotama, zanosima i uzletima u visine, a ti zanosi su, u stvari, onaj tanani veo — opsena životnih grubosti. Strepnja, najintimnija pesma Desanke Maksimović, nije nastala iz nepoznavanja životnih lepota, no iz doživljaja tih lepota koje mogu, u ponovnom susretu, biti nepotvrđene, uništene, srušene. Jer, samo pesnik zna da se bol ne može ni sa kim podeliti, da bol uvek podjednako razara do uništenja — ili čoveka ili sebe samoga. Posle rastanka ostaju saznanja koja znače nadgradnju u čovekovom unutrašnjem i iskustvenom svetu. Pesnikinja Danica Marković ostala je slomljena posle razočaranja u ljubav i u toj slomljenosti čekala je smrt. Desanka Maksimović, upravo njena poezija, nije sklona razočaranju; ona jedino zapada u tugu koja znači u izvesnom smislu pročišćavanje i otrežnjavanje, da bi se opet pošlo dalje: ka lepoti, nedosegnutoj i nikada do kraja sagledanoj. Ona je svesna reciprociteta bola:

».... reci da 1' te je moja tuga bolela
nekad kad sam te mnogo, mnogo volela?
... reci da 1' te je moja
radost bolela
jednom kad nisam više
tebe volela?«

U osnovi, poezija Desanke Maksimović znači ushićenje životom i nije joj strano nijedno čovekovo duševno stanje. Ona zna da mora, kao i onaj jasen viti ili pak srna tankonoga, postojati i uspravna stajati do pada. Zato kod nje i nema totalnog pada, izgubljenosti i poraza. Koliko god je u njenoj poeziji zagledanosti u ono što se desilo juče, još je više uprtih pogleda u tek osvanuo dan, u sunce što se rađa. Prošlost je kod nje prisutna više kao opomena, a ono što dolazi za nju tek znači život, znači upravo nešto što donosi lepotu, razdraganost i topli san detinjstva.

I priroda u njenoj poeziji je život. Sve živi i diše, i ona sa svom prirodom umije da se saživi i u tom saživljavanju da je oseti. Ona zna i oseća bol zgažene travke: liči joj upravo tada na prezrenu i zgaženu ljubav mladosti; ona zna lepotu i prkos jablana: podseća je tada na mladića što nije spoznao njenu ljubav. Pevanje o prirodi znači poistovećivanje prirode sa samom sobom, sa svojim svetom i, uz to, traženje utehe..

Povratak zavičaju je, u izvesnom smislu, pesnikov novi stav prema životu i ljudima. Desanka Maksimović oseća, za trenutak, svoju ljudsku izgubljenost »u svetu zlome«, izgubljenost koja u svojoj osnovi nema ništa dekadentno, pesimistično i, u krajnjem slučaju, namešteno. Njena Molitva očevom srcu spoznaja je sveta i njegova užasa. U njoj je, na jedan osoben način, bez ikakvog parolaštva, baš na odnosu ona - čovek, progovorila iskreno i u ime sebe i onih koji večito boga mole za lepotu života, za iskrenost i toplotu. Samo čovek, pa bio on otac, majka ili drug, zna za rane i bolove na zemlji, među ljudima.

Nekako se nenametljivo kod Desanke Maksimović, prosto kao poetska tema, nametnuo odnos grada i sela. Ona zna jedino za moje selo a ne i za moj grad. Njena socijalna poezija, zasnovana upravo na tom odnosu, nekako je odskakala od sve naše tadašnje literature. Ona je izuzetno diskretno ispovedala svet izgubljenih i obespravljenih. U gradu ona vidi samo očaj i uništenje sela, onih dragih seljaka što vole priču i pesmu o sopstvenoj snazi i junaštvu. A tada, tridesetih godina, kada pesnikinja o njima peva, oni su nekako slomljeni, iznemogli i pred rakom, da bi, posle prodaje, doneli »... kući sanmo opanke i sveće i nekoliko grumenova kamene soli«.
Na taj način, Desanka Maksimović je sve više »izneveravala« sebe iskazanu u Pesnikovoj tuzi, koja je značila, kada je nastala, učaurivanje u samu sebe, svoj bol i gluvoću za »velike prevrate sveta«. Ona se sve više utapala u život i uočavala njegove nužnosti. Ona 1941. godine nije, voleći čoveka i zemlju, poklekla, pala pred pretnjom, već, obrnuto, u njoj se pojavila svest o precima koji »izdajnici nisu bili«, jer i ona zna »vrednost žrtava i ideala«, zna smisaio borbe i - osvete. Spomen na ustanak sadrži nešto od Davičove buntovne Srbije; ta pesma otkriva svu pesnikovu saživljenost sa zemljom u kojoj je rođen, pesnikovo proniknuće u sve tajne voljene zemlje i njenih ideala. Potvrđuje to zbirka Pesnik i zavičaj, potvrđuju i poeme Oslobođenje Cvete Andrić i Otadžbino, tu sam, veoma snažne i sugestivne u svojim pojedinim delovima.
Na toj putanji Desanka Maksimović je izgradila i izrazila skalu svih svojih osećanja. Ona je, sveukupnom svojom poezijom, bila sva u životu, nalazila se u njegovom beznađu, i ispovedala ga do kraja. Uvek, u svemu, ostala je liričar, pesnik ljubavne sete i osamjenja, ljubavne radosti i tuge ostavljenih. I zbog toga njena pesma, iskrena i topla, uvek znači lepotu, smisao i ljubav života. Njena pesma o ljubavi, o zemlji i proleću biće večito prisutna u svetu naše poezije, činiće njenu krv i suštinu. Po svemu, tiha u svome govorenju, Desanka Maksimović je iskreni pesnik koji peva »o proleću i otadžbini«, o ljubavi i »njenoj vedrini«.
TODE ČOLAK


POKOŠENA LIVADA

Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužni zriču.
Pomrlih trava duše
još lebde vrh otkosa
što se lagano suše.
O, vi ne znate tužnu
o smrti trava priču.
Zrikavci tužno zriču.

Jutros dođose neki
divovi kao hrašće
u domovinu trava;
i mrtvo pada bezbroj
ljupkih, šarenih glava;
i bezbroj nežnih tela
zdenuše u plašće,
divovi kao hrašće.

Svega devojka jedna
zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli'
leprša na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe čedne,
umesto crvenog soka, -
devojka crvenog oka.

Sutra opet u zoru
doći će divovi oni,
i strašne surove vile
zdenuće u sena mnoge
mirisne glave mile.
Ležaće u jednom grobu
toliki milioni.
Doći će divovi oni.

Tužno zrikavci zriču,
čuje se do oblaka;
večera celoga zala
zelen-konjici svoje
lepe viteze žale.
Plaču nad grobovima
mrtvih, dragih junaka,
čuje se do oblaka.


PROLEĆNA PESMA

Osećam večeras,dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;

Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;

Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni


ČEŽNJA

Sanjam da češ doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cveće svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi
i prolećnim nebom što od sreće blista;

jer pupe topole i kao da ho6e
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;

jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
jer priroda sva se za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, mž(|le, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.


JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: »O, gde su ond meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?«

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: »O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?«

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: »O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?«



PO RASTANKU

I

Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.


III

O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom dok tuga raste.

O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši
što neće moći kao pre
reći ti svoje jesenje plašnje.

O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kad te videla nisam



OPOMENA

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se ućiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.


STREPNJA

Ne, nemoj mi prići!Hoću izdaleka
Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne,nemoj mi prići!Ima više draži
Ova slatka strepnja,čekanje i stra`.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži
O čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne,nemoj mi prići!Našto to, i čemu?
Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne,neka mi ne priđu oka tvoja dva.



NAŠA TAJNA

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas,
ili radi drugih,
kadgod bolelo.

Neći im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude –
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći nijedan slog jedini
šta je moglo, ni da li je moglo nešto
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća,
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.



DEVOJAČKA MOLBA

Dopusti, majko, kroz prozor svoj
da se osmehnem na njega.

On peva kako ga srećom poli
osmeh moj;
on peva da iz dna duše voli
jedinu mene.

Sa onolike daljine plave
kako su mogle da se jave
njegovoj pesmi zvezde jasne?

Dopusti, majko, sa praga svog
da ga pozdravim rupcem belim.

On peva da pogled oka mog
dan mu donosi;
on peva: pozdravi ruke moje
njemu su ponosi.

Kako je mogao mesec bled
noć da pretvori u prostran dan,
da zaleprša svoj rubac beo,
zvezdama tkan,
u pozdrav njemu?

Dopusti, majko, da zoru
dočekam u vrtu sa njim.

On peva da zajedno ćemo
do zvezda se peti;
on peva: ili ja njegova,
ili mora umreti.


TRAŽIM POMILOVANJE

Trazim pomilovanje
za one koji nemaju snage
zlome kazati da je zao,
niti rdjavom da je rdjav.
Za onoga kome je zao
coveka istinom unesreciti,
za ljude koji lazu iz milosrdja.

Trazim pomilovanje!

Trazim pomilovanje
za coveka koji ce ponizen biti
radije nego koga da ponizi,
za onoga koji kad nazre
obrazinu kome na licu
nema srca da je zdere,
i za lazi izgovorene iz milosrdja.

Trazim pomilovanje!

Trazim pomilovanje
za ljude koji ne mogu da uvrede
ni coveka druge misli i vere,
za one koji nikada ne bi mogli
drugome presude da izricu,
kojima se sve sudije cine stroge.
Za svaku milosrdnu laznu pricu
I za slicne njima slabosti mnoge


SLOVO O LJUBAVI

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma zavoleli zatim i druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama radja
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj i san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
medju kojima nema spojenog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi.



DUŠU MI POKLONI

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trnutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.



SREĆA

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što če života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja



NA ŠESNAESTI ROĐENDAN

Dođi, neviđeni suđeniče,
da gazimo kroz pšenično more,
da miris pokisle zemlje dišemo,
da kličemo, da kličemo,
da ćutimo nemo.

Od radosti zvala bih laste
u nedrima da mi gnezdo grade,
legla na zemlju i gledala
kako rastu stabljike mlade.
Pustila bih da mii nabujali potok
u naručja skoči,
cvetnirn prahom bih posula
grudi i oči.

Pružila bih vetru ruku i
skutove u jutru orosila,
ispila vodu sa svih vrela,
sunce bih na rame popela
i uz brdo nosila.

Dođi da ti vidim lice,
ispod belih grana da stojimo,
da po livadama travu milujemo,
da vrbe lomimo,
da se smejemo, da se smejemo,
da zvezde brojimo,
da ćutimo nemo.


KAKVE TO VEZE IMA

Uporedi za jedan tren

ono što stvarnošću zovu,
sto, viljušku ili žlice,
kolevku, detinju igračku novu,
poljane, mora, potoke, ptice,
šumarke, smreke i breze,
bure vina, muzilicu mleka,
i crne jame
nebeskog bespuća daleka –
i kakve to ima veze?

Zamisli nasađenu kvočku
i po dvorištu paperjastu pilad,
i vola kako na reci pije,
i neznanca putem seoskim na točku,
i zamisli još što
običnije i opipljivije,
i zatim digni oči u neba provaliju –
i kakve veze s nebom ima to?

Neko govori o dečjoj gušobolji,
o tome kako se brdarice mese,
kako su se u medu pojavili mravi,
spore šta je dobro a šta zlo –
i kakve veze sa večnošću
ima sve to,
ti mravi i taj razgovor?

Zatim premeri zamišljenim šestarom
bar deo sazvežđa,
razdaljinu od zemaljskih do nebeskih međa,
od žiška svica do zvezda svetlucanja,
od magle nad vodom do nebeskih maglina –
i prepašće te kako naviknuto,
bez čuđenja i truni,
gledamo u to?

I nabroj sve što su stvorili ljudi,
pesme i slike, naučne pronalaske,
mostove i crkve, gradove nebodera,
bodljikave žice, zatvore i reze,
gasne otrove i maske,
veštačka sunca i veštačka jezera –
i kakve to ima veze
s ogromnom građevinom vasione,
s tačnošću kojom sunca po njoj rone?

NA BURI

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.


KRVAVA BAJKA

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.

Iste su godine
Svi bili rođeni,
Isto su im tekli školski dani,
Na iste svečanosti
Zajedno su vođeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.

A pedeset i pet minuti
Pre smrtnog trena
Sedela je u đačkoj klupi
Četa malena
I iste zadatke teške
Rešavala:koliko može
Putnik ako ide peške...
I tako redom.

Misli su im bile pune
Istih brojki,
I po sveskama u školskoj torbi
Besmislenih ležalo bezbroj
Petica i dvojki.
Pregršt istih snova
I istih tajni
Rodoljubivih i ljubavnih
Stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
Da će dugo,
Da će vrlo dugo,
Trčati ispod svoda plava
Dok sve zadatke na svetu
Ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.

Dečaka redovi celi
Uzeli se za ruke
I sa školskog zadnjeg časa
Na streljanje pošli mirno
Kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
Istog časa se uzneli
Do večnog boravišta.



NA GROBU STRELJANIH ĐAKA

Baštovan sedi hoda
kroz leje povrtnjaka,
u sumračni čas dneva,
već ko zna koji put u veku,
i čim mu se ruke pruže
da stabljiku koju odseku,
stane i okleva.

Žao mu je svake liske zelene,
toliko ju je zalio puta,
žao mu svakog nedozrelog ploda;
neka još zri i ta dinja žuta,
još joj se pije
i sunce i voda.

A kada pade veče,
pođe u polje malo,
kolena mu klecaju nejaka,
pođe gde streljano je palo,
najednom ko kad se trava seče,
bezbroj nedoraslih đaka.

Baštovan pomilova travu
na grobu gde ležalo je skupa
četa dečaka i mladića
i ruka mu zadrhta seda:
ni trava ne sme zalud
da se gazi i čupa,
i travke su živa bića.



NAD SVESKOM UMRLOG ĐAKA

Otvori starac svesku umrlog đaka
pa stište čelo sećanjima obuzet.

Zašto li mu je lice bilo nasmejano
s jedne strane, a tužno s druge,
i rumen rub oko kapaka
i kose duge?

Zašto li je dečak taj uvek zakašnjavao
zašto su mu prsti bili
puni zanoktica,
zašto je često na času spavao?
Zašto je išao
tesnih laktova i nogavica?

Zašto su uvek kad u razred uđe
zamirisali kuhinja i podrum
i prljavo suđe?

Zašto je neopran bivao dečak taj,
kao da se oko njega nisu svijale
ruke nikakve žene?
Zašto su mu žlezde na vratu
bile otečene?

Zašto je rasejano odgovarao i grešio,
kakvim je brigama bio obuzet?
Zašto se onako snuždeno smešio?
I zašto je već ostavio svet?

Kad bi da uskrsne mogao
taj dečak rumenih kapaka
i oteklog vrata!
Da opet u školu dođe
bar samo pola sata!

Starac bi onako beo
kraj njega u klupu seo
i rekao reči što blaže.

Rekao bi da mu prašta prljave nokte i uši
kosu bi mu milovao dugu,
molio ga da mu svoje brige kaže.

Dvojke bi mu zbrisao sa zadataka
i pod ruku s njime pošao
da hoda izvan grada,
kad bi opet na zemlju došao
taj dečak da ponovo strada.


POTREBNO MI JE

Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga



PRVI DAN LJUBAVI

Od tvoje blizine sve u meni cveta,
od tvoga glasa sve peva u meni,
od tvoje ljubavi sve u meni sija.
Zbog tebe sav se moj život rumeni,
cela prašuma u meni radosti
iz dana u dan klija, klija, klija.

Zaneta ulicom hodim kao žene
koje pod srcem još jedno srce nose.
Zbog tvoje ljubavi sve po sreći gazim,
i provlačim se kroz grane zelene,
umivaju mi čelo mlade rose.

Kada li poče svetlo pijanstvo ovo?
Ima li otada tren ili proleće celo?
Idem li još po prašljivoj zemlji staroj,
ili sam stigla na neko stanište novo?

Da li se to po ljubavi tvoje mostu
penjem nekuda iznad ovog sveta,
više ovoga uzanoga kruga?
Neka se visine nadaju
jednom sa zemlje gostu,
neka ptice čekaju novog druga.



USAMLJENIKOVA PESMA

Znam, kao nepoznati u luku brod
zalutala je moja duša u ove strane.
Znam da nikome ovde nisam rod,
da je trebalo da živim u druge dane.

Znam da sam tanki ptičiji glas
koji se jedva iz daljine čuje.
Znam da sam trošni biljke stas,
povijan vetrovima oluje.

Da nisam donela nikakvu novu vest,
da ništa veliko svetu neću reći,
da sve su reči moje samo ispovest,
ljudska, tužna.

Ali niko na zemlji nije kao ja
razumeo božje beskonačno delo,
niko toliko šetao dok mesec sja
ni toliko slušao lišće svelo.

Niko nije voleo tako neke sitne stvorove
ni prostrana nebeska krila,
niko osluškivao tako nepobidne zakone božije,
samo sam ja bila

stanovnik šuma i saputnik mrava,
znala potoka i vetrova smer,
znala o čemu sanja livadska trava
i šta oseća u grmu skrivena zver.

O znam, ostaću sasvim nepoznata
novom vremenu i novome kraju,
ali mene poznaju sva nebeska blaga
oblaci i bube i šume mene znaju.

Potomstvu svome ispričaće laste
da sam proleće pesmom predskazivala
i da sam uvek kad suton poraste
na usamljenim stazama snivala.

Reke će moju sliku u sva mora razneti
i u sva jezera neznana,
ptice će moju pesmu s mladog bora pevati
kad mene ne bude jednoga dana.




ČOVEK

Poznavala sam u detinjstvu pticu
srca sitnog kao lešnik,
a umrla je od tuge
već u treću zoru
kad su joj ljudi oteli
gnezdo i goru.

I sećam se nekog starog
tužnookog pseta
koje je imalo snage
da skapa od žalosti
kada je nestalo drage
ruke iz koje primalo
milovanja, udarce i kosti.

Samo sam ja preživela
smrt voljenog bića,
i mnogo mi se dragih prijatelja
izgubilo u dubini mraka,
preživela niz izdaja, i kleveta,
i rastanaka,
i opet mi se hoće
sunca i sveta.



TAJNA

Spustila sam oči i zaplakala u sebi, tamo
gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljivi put, uzela sam te
na svoje srce i zagrlila kao što se san grli.
Pružila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke
i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja
ramena.
A ti si s bolom slušao nasmejane reči što sam ih
kao šarene ptice bacala u gomilu da je
zabavim.



SAMOĆA

Od jutra hodam
adom između nabujalih voda.
Nigde nikoga, samo tajna
zamršena granja,
samo ja i samoća
bekrajna, slatka i očajna.

Nigde zverke, deteta, čoveka,
a miris sunca nanosi te
otud odakle nećeš doći nikad,
i nebo ima sjaj tvojih beonjača,
i odjek jednog ponoćnog plača
uza me korača.

I kada god me grana dirne,
čini mi se tvoje rame
ide uza me,
od senke na stazi učini se
da ti čekaš,
a znam da to ne može biti
odsad pa doveka.



PUTNIK TREĆE KLASE

Volim da putujem trećom klasom
na brodu, vozu i tramvaju:
tu ljudi svakom nazivaju boga
kad dođu i odu
i susedu ruku daju.

Čist do prljavog, trezan do pijanog
ne libeći se tu seda;
raspituje sused suseda
kuda ide i kako se zove,
i ko mu je kum i deda.

U trećoj klasi sednu kraj mene
žene slične mojoj majci,
preplašene i okorelih ruku,
i pričaju poverljivo svakome
svoju brigu i muku.

Tu se niko neće zabezeknuti
ako što pametno kažem, a imam
poderane rukave,
niko mi ne viri u izlizane potpetice,
ne meri me od pete do glave.

Tu se odeva svak kako mora;
mnogo je tu starinskog, ubogog sveta,
pa ako u proleće zimski ogrtač imam i ja,
to nikoga ne užasava,
niti kome smeta.

Tu miriše poneko na rakiju,
na beli luk i čašu vina,
poneko mi na nogu stane;
ali tu se putnici ne gledaju
sa nečovečnih visina:
poštuju se tuđe siromaštvo
i tuđe rane.

Ako se glasno nasmejem u trećoj klasi,
niko me ne smatra za nevaspitana i luda.
Tu su svi rođački raspoloženi
i jednaki gotovo
kao na dan strašnog suda.



MONOLOG RAZOČARANOG

Osmesi su se pretvorili vremenom
u dosadu, u suze, u ljutine.
Najsvetiji zaveti, obećanja,
postali su bremenom.
Ruke što su milovale,
počele su zlo da čine.

Nema ljubavi koja nije postala
ili gađenje, ili ravnodušnost, ili sažaljenje.
Nema reči tople triput izgovorene
sa istom snagom.
Nema sna koji nije postao grubo htenje.

Nema poverenja koje se nije pomutilo,
ni vere da nije pokolebana.
Nikad nije mimoišlo zlo
koje se u radosti slutilo.
Nikad radost i lepota nisu trajale
tri puna dana.


JA I JA

O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeći od sebe.

Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz šume,
razgrnula livadi nedra.

U život bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pružala.
Sa strašću bih se požurila

da vidim u životu kako je,
duša nečija ako je
za radost stvorena.

Jer od rođenja sa mnom,
ma kud se mrakla,
idem ja večno sumorna.

A meni se uvek dopadalo:
kad su ptice kroz noć letele,
kad je lišće tiho opadalo;

kad su senke u san sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari duši smetale.

Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove
i radosti moje sve pomutila

Oduvek me slatko zlostavljala:
ni u šumi, ni u ljubavi, ni u radu
ni časka me nije ostavljala.

Znam umreću i ostariću:
a nju uvek mladu,
avek žednu bolova
na zemlji ostaviću.


DEVOJKE-VOJNICI

Sine, kažu sred gore
puno je devojaka
što se za slobodu bore.
Tako te videla majka,
nijedne ne uvredi,
prokleli bi te, sine,
moji uvojci sedi.

I nju je ko ja tvoju sestru
rodila neka mati.
Tako te videla, sine,
na sen joj nemoj stati:
i ona je pošla da gine,
i možda će je mati
premladu oplakati.

I molila ga sestra:
U boj sad ideš, brate;
puno će devojaka
boriti se uza te.
Tako ti moga lica,
neka ti svaka bude
po jedna od sestrica.
I one imaju braću
što za njih negde strepe.
Tako ti mladosti moje,
nijedne ne žalosti,
a posle rata i boja
najhrabriju povedi
da snaha bude moja.

I otac je kročio za njim.
Čujem devojaka čete
čuda od junaštva čine.
Neka ti budu svete
kao sama naša zemlja,
kao sama sloboda, sine.

Ako zavoliš koju,
ništa joj tamo ne reci,
ne reci to u boju
oko vas dok pršte meci
i tište ranjeničke rane,
već domu je svome vodi
sloboda kada grane.


PONOĆ

I odjednom čudno se nešto dogodilo,
kao reč čarobna neka da se rekla:
oživela je na zidu slika
i reka široko potekla,
i krišom u nju pouvirali
listovi poumirali.

I odjednom tužno se nešto dogodilo:
u visokom nebu čuo se krik,
to je zrno neko pogodilo
nad rekom, u srebrno krilo,
pticu koje nije nikad bilo.


RAZGOVOR

Pitaju me svu večer njegove zenice žedne:
"Jesi li ti rosa što na pustinjakove ruke pada nežno?
Uteha što u svete noći pohađa bedne?
Je li bilo negde suđeno i neizbežno
tebe da volim?

Jesi li ti suza srebrna pred grubošću i zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Čime si ti vezana sa ovim sitnim tlom?
Jesi li ti plamen na kome se duša čisti
umrljana životom?

Jesi li ti duboka kao tvoje oči neizmerne?
Jesi li ti kao san moj o tebi dobra?
Hoće li moći ruke tvoje čiste i smerne
da odagnaju sa čela bore, što ih pobra'
idući životom?

Hoće li ljubav tvoja kao uplašena krila
pobeći ako te se usana mojih takne plam?
Hoću li, ako i ti sa mnom budeš bila,
ostati zazidan u sebe, i sam
do kraja života?"

A ja spustih glavu na uzdrhtale dlane
gledajući u sebe bolno i neumitno,
i bi mi kao da će celo biće u suzu da mi kane;
i učini mi se srce odveć sitno
njega da voli.

NEMAM VIŠE VREMENA

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad ne pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.


BALKANAC

Ne stidim se što sam-
kako vi velite-
varvarin sa Balkana
tla prljavštine i bure.
Čućete sad
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju ne posadite
svakog tuđina.
Vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čaše vina.

A kod nas su još običaji grubi
mi puštamo svakog pod svoje šljeme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine,
kod nas svaki čovjek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.
Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova
na svakog čovjeka po jednoga
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole,
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga
u sebi ga nose
i tiho mu se
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate
izumi vaši su za divljenje,
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno ko glina
i umiranje, i rađanje, i življenje.

Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi
o svemu se kod vas piše i pripoveda
ali mi po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda
slicno ognju, vetru i vodi.

Kod vas je zbilja sve tačno propisano
kako se jede, govori i oblači,
a mi kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama
i čorbu glasno srčemo
i u rukavicama smo
kao u mukama.

Sve je kod nas zaista prosto
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih navika i stvari
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.

Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje
ruši i pali;
ali mi nismo oni sto smisleno tlače
mi ne smatramo da je svet celi
naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša je nasa prostrana
iako smo brojem mali.

KO HOĆE DA DOŽIVI ČUDO

Ko hoće da doživi čudo

mora imati srce nevino

kao mleko,

ne sme biti uobraženko,

jer takvu stvoru

doživeti čudo je teško.

Ko hoće detinju radost da nađe

mora umeti da oprosti

onom ko mu podmeće klopke i zamke,

i one će se pretvoriti

u kočije, lađe

i u sanke.

Ko hoće da doživi čudo

mora se radovati kao laste,

mora mu biti dato

da može i zaplakati obilato

i kad do dečaka već odraste.

Ko hoće da doživi čuda

mora verovati da ona postoje

u svetu svuda,

da pokraj zvezda što ih vidimo

i nevidljive zvezde se roje.

Mora verovati međ' glasovima

koji dopiru do našeg uha

u tiho veče

da ih još isto toliko ima,

da i pesma za koju nemamo sluha

svaki čas ukraj nas proteče.

Ko hoće da doživi čudo

ne sme zgaziti na stazi mrava,

ne sme kamenom ptice da tuče,

jer od dvoraca gde čudo spava

ta nežna bića čuvaju ključe.

ISPUNJENJE

Sada mirno možemo umreti.
Malo ih na svetu može reći
da se na takve visine pelo
i na takva dna silazilo;
mi smo boravili i tamo
gde je kristalno belo,
i gde se ljudski pretilo,
mrzelo i gazilo.

Ni zlom ni dobrom
ne možemo više prevazići
ono što smo već doživljavali;
sva bogatstva što smo na svet doneli
jedno drugom već smo podavali.

Mirni sad se osećamo
kao biljke i bića
koja su plod donela,
i bogati kao da nam u naručju
vasiona počiva cela.


UTEHA

Ako nismo zajedno po aprilskoj gazili travi,
sačekaćemo zajedno prve mirise snega.
Ja volim više zime čistotu mirnu
od bolesnoga dana prolećnjega
kad ruke bez strasti ne mogu da se dirnu.

Živećemo zajedno svečane dane
kad duša počinje tiho da sazreva,
kad bivaju pune ploda njene grane
i o večnosti već kradom sneva.

Smejaćemo se zajedno u večernje čase
kad se čovek smeje tiše i ređe.
Volećemo se kad počinju da se
života ovog sagledaju međe,

kad ljubavnici postaju jedno drugom
prijatelji blagi i braća.
Rastaćemo se samo pred putanjom dugom
sa koje ne može da se piše,
ni da se vraća.


* * *

Zavole zumbul lepi -
juče,kad zora svanu
i sunce poljubi cveće, šume i poljanu,
i na njoj rosnu travu -
ljubičicu plavu
zavole zumbul lepi.

U istom žbunu behu;
i kad veče pade,
on joj na sveža usta poljubac prvi dade,
na čedna, rosna usta.
Ćutase šuma gusta.
U istom žbunu behu.

Danas stoje u vazi,
spustili glave nisko.
Končić im nežna tela u topli zagrljaj stisk’o.
I zumbul plave kose
pije joj kapi rose,
poslednje, jutros, u vazi.

O, kad bi i mi, dragi,
i s one strane sveta
zajedno bili, poput dva nežna, uzbrana cveta,
kad jednog skorog jutra
i nama dodje sutra,
mistično sutra smrti


ZLA NOĆ

O, ma ko da si, ostani
noćas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim čega nema
duša mi gori i luta,
i boli, jer sve prolazi.
I čini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa će doći noćas na naš breg
da spokojno svega se odreku.
Večno nihaju jasike na drumu
dušu nemirnu.
Ćute blago plaveti neba i teku.

Noćas me samo pogladi
nežno i blago po kosama
i kaži reč mi što greje.
Srce je moje pusto,
dušu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I čini mi se, negde u blizini
rođeno srce da nekome smeta,
pa će doći noćas na naš breg
da nasmeje se svemu što biva.
Oblak u suton iznad šume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.

O, ma ko da si, zagrljaj
noćas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
duša je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i ćuti u meni sumorno.
I čini mi se, nedaleko negde
od tuga teških ljudi boluju,
pa će doći noćas na naš breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom našim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru.


UMIRANJE LJUBAVI

To što nismo više volšebnici,
Što ne razumemo šta šapuće granje,
Što priroda govori sa nama
Kao i s drugim svetom,
Što nismo bliski više
Sa kamenom i cvetom -
Ljubavi znači tiho umiranje.

To što nam zvezde opet
Kao i drugima sjaje,
Što se misli vraćaju u trezno stanje,
I kule se oblaka kvare,
Što sve dobija obične oblike stare -
Ljubavi znači tiho umiranje.

To što jasno vidimo sve stvari,
Proleće što nam ne stavlja na čelo,
Što život svetlu oljušticu svlači,
I snovi svakog jutra što se smanje,
Što se sve na malu ljudsku meru svelo -
Ljubavi znači tiho umiranje

ODGOVOR

Pobrala sam spokojno reči tvoje plahe

i pune nekakvog bola,
jer znam, nećeš otići u monahe,
kao što zbog nečeg kaza.
O, veruj mi, biće i drugih staza
kojima ćeš pobeći od mene ti.

Pomisli samo kako me nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog dana
kako mi duša smeta
da imam duše,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja satkana
od nadopunjavanja života snom.

Pomisli sve što ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
što u meni još pre rođenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i živa
strast da svoje i tuđe radosti
pretvaram u bol.

Ili pomisli, da je i moglo biti
sve za čim tvoja pesma žali,
bilo bi tek za dah časa,
pa večnost celu opet ne bi znali
jedno o drugom;
u nepovrat i ništa ipak bi moralo
sve da utalasa.

Pomisli, izgubićemo se u noć
kao pjesme tvoje odjek tužni
u moj kraj;
i znaj, i san i čovek
i bol i sreća prolazna da je;
i da ništa nema toliku moć
da večno traje.

Ili, kada gorku ovu
od mene dobiješ vest,
pomisli da je isti ceo svet,
i bolnu o meni svest
uzberi kao otrovan cvet
i baci je na drum.

I pomisli ponovo
kako me nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

KLETVA I MOLITVA

Bože, što nebesne požare spustaš u žetve
i seješ strah u srca zlu podana,
molim Ti se od dana do dana:
usliši moje milostive kletve
za onog koji me voljaše srca odana.

Učini da toplinom moga glasa
odjekne vetar kad oko prozora mu zbori.
Povrati u njegovu dušu nežnost blagu,
da, kada ševa diže se iz klasa,
njegovo srce za mnom zažubori.

Učini da oblaci, kada minu mu nad domom,
moje blage poprimaju kretnje.
Usadi u njegovu dušu sveti strah,
da, kada okolne šume odjeknu gromom,
začuje u njemu moćni glas Tvoje pretnje.

Učini da jednom, kad u noć se probudi,
sjaj mesečev da ga sa neba pobudi
da skrušen dođe do mene.
Osveta moja biće meka,
jer srce moje ga čeka
i danju i noću bez promene.


NAPUŠTENA DEVOJKA

Onaj pod čijim sam htela da živim krovom,
kome sam htela svakog dana
svojom rukom hleb i so da nudim,
drugu je devojku preveo preko svog praga,
sa drugom devojkom deli zalogaje,
i novom svetlošću, meni nepoznatom,
oči mu sjaje.

Onaj s kojim sam želela decu da rodim,
da dočekam ona bela jutra stara,
sa drugom devojkom zagrljen hodi
i ruke mu gore od novog,
meni nepoznatog žara.

Svuda su oko mene njihove stope
gde god koraknem, one se preda mnom crne,
pun ih je svaki kut pod nebom tih,
pune su ih ulice šumne,
sva zemlja crni se i ne vidi od njih.

U istom času čujem ih sa svih strana,
smeju se i govore svuda oko mene,
ispod svih u drvoredu tamnih grana,
u senkama svake ulice skrivene.

Htela bih da pobegnem od ovih muka.
Ima li svoda gde njihov smeh ne zvoni,
gde neću više čuti toga zvuka?
Ima li staza kojima ne prolaze oni?

Mogu li u kakav kraj nepoznat zaći
gde oni srećni nisu bivali i sami,
pa neka je u zemlje jezivoj tami,
samo da njih neću tamo naći.

Gde su ta vrata kroz koja bih mogla
od njihovih zagrljenih senki uteći?
Ima li noći u kojoj ne šapuću oni,
da bih mirno mogla u nju leći?

Eno u poljani ispod grada
otvaraju se zemlje bezbrojne dveri,
nema dna odajama u koje vode,
crne su kao vrata pećina
u koje ulaze da umru ranjene zveri.

Kroz njih ću uteći. Već slutim
prestaće senka njih dvoje da me ganja
kad se polako uputim
ispod toga blagog crnog granja
što me čeka.

Ničije posle ruke neće otvoriti
ta vrata što ću ih zalupiti za sobom,
iza kojih ću se od svega odmoriti
i koja će njih dvoje smrću zvati
i grobom.