Miroslav-Mika Antić

MIROSLAV ANTIĆ O SEBI

Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... 

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam" ili uređivao Zmajev "Neven"...

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.

Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".

I u svim ostalim svojim pesmama.

KAD SAM BIO GARAV 

U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići ili Petrovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu. 

Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja? 

Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. 

Uvek ga je tako mnogo želeo.

KOLAČIĆI OD BLATA

Poznata je ona basna o lisici koja je zvala prijatelje u goste, pa umesila kolačiće od blata i motala ih u čokoladu i šećer. Što su gosti mogli, nego - da se najedu zemlje iz pristojnosti. 

Kad god privirim u neki disko-klub, ja se setim te basne. Isti su to kolačići, ista je to gozba, samo što ovde gosti jedu zemlju od srca, kao da nikad ništa bolje u kulturi nisu videli. 

Nije važno što će neko ostati sluhom feleričan. Nije važno što će neko ostati zaglupljen, jer ništa drugo ne radi, nego kao papagaj ponavlja onih dvadesetak hitova i to mu je celo obrazovanje. Nije važno što nam sportski tereni zvrje prazni, kad se ta ista omladina još kako dobro giba u zagušljivim prostorijama gde se dim može seći nožem i mazati kao puter. Nije važno što na koncertu, na izložbi slika, u teatru, mlade jedva možeš da izbrojiš na prste obe ruke...

Pa, dobro, a šta je onda važno, drugovi?

- Baš je odvratan dan - veli mi juče jedna učenica od sedamnaest godina, u kući njenog oca, za stolom njenog oca, dok njen otac i ja govorimo o Velaskezu i Čičikovu, Gariju Kuperu i Fokneru, Fišeru i Lunohodu, urbanističkom planu Limana III i debaklu OFK Beograda.

Ceo svet su za nju španska sela. Sedi i švaće gumu, ponekad napravi neki mehur koji prasne, pa onda opet žvaće i kunja.

- Baš je odvratan dan - kaže - kad nema disko-kluba.

A meni dođe, sramota me da kažem, dođe mi da je opalim šakom preko usta, da joj isteram tu gumu na uši. Eto, baš mi tako gadno nešto dođe u dušu i sam drhtim.

Otac sleže ramenima.

- Nije mi žao što ide u disko-klub - veli - ali mi krivo, brate, što je samo to interesuje. I ništa više...

- Ko je to Ajzenštajn? - upitao sam je.

- Fizičar. Tamo neka teorija. Mi smo učili da se zove Ajnštajn. Dobar štos, zar ne?

Štos ili ne, tek? stvarno se pitam ima li i drugih vrsta zabave? Bežanje u površnost je trenutno najlakši način da se preživi mladost. Onda dolaze godine preispitivanja. I mnogima savršeno nije jasno kako ih je to i zašto život zaobišao.

Pišem ovo sa malo tuge posle prekjučerašnjeg obilaska dva disko-kluba. Nisam mogao da sažvaćem kolačiće od blata, čak ni iz pristojnosti, a kamo li oduševljeno, od srca.

Đavo me zna - valjda pripadam onima koji su drukčije gladni.

IN MEMORIAM

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove

Miroslav Antić

Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja

Odela

Sa mojom ženom leže u krevet na moje

Rođene oči

Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde

Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao

Pisca I kao čoveka

Dakle taj koji će na kraju leći u moju

Sopstvenu grobnicu

Pita me jedno jutro šta vam je boga mu

Čoveče

Izgledate mi nekako bolesni

A šta se izvinite za izraz baš njega tiče

Kako je meni

I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me

Ostavljaju na miru

A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od

Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa

Mojim plavušama

Dere se u mojoj kući ogovara me svašta

Laže

Deca mi liče na njega a on nosi kravatu

Brije se poznaje neke ljude radi

Svako jutro se tušira pravi se da zna sve

O zenbudizmu

Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje

Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom

Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer

U Pariz

Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove

A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive

U nekom bednom hotelu

I vrati kući i rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene

A ne njega

Više ga voli više mu veruje I on to još kako

Koristi

A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj

Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem

Biografiju

Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen

Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu

I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske

Tvrđave

On je uskakao u đačke čitanke

Kad me je doktor Savić lečio od alkohola

On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam

Pristajao je na kompromise cerekao se na

Prijemima

Primao je moje nagrade mešao se u moje snove

Jedan licemer

Jedan stvarni licemer

Jedan provincijalac

Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću

Trpeti

I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene

Da bi umesto mene

Svinja jedna

Da bi umesto mene što pre jedini živeo

SENKA

Zbog svega što smo najlepše hteli

hoću uz mene noćas da kreneš.

Ma bili svetovi

crni,

il beli,

ma bili putevi hladni,

il vreli,

nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,

da se ne bojiš

vetra i

mraka,

uspravna i kad kiše tuku,

jednako krhka,

jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,

korake moje da uhvatiš,

pa sa mnom bol

i smeh

da piješ

i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom

ispod crnog neba

pronađeš hleba komadić beli,

pronađeš sunca komadić vreli,

pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš,

ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam

a bio sam ti drag,

mozda će i u tebi

odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.

Na usni pepeljast trag.

Da li si ikad razmišljao

o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu

u tebi detinjstvo kopni.

Brige...

Zar ima briga?

Tuge...

Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte

u mladost hrabro se popni.

Tamo te čeka ona

lepa, al lukava duga.

I živi!

Sasvim živi!

Ne grickaj kao miš dane.

Široko žvaći vazduh.

Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani

u ogledalu nekom

dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu

vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.

Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš

sve više ti je uzan

i osmeh sve tiši

i tiši

i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.

Za pola veka samo

stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.

Ponekad naopak.

Al nikad nisam stajao.

Večno sam išao.

Išao...

Ispredi iz svoje aorte

pozlaćen konac trajanja

i zašij naprsla mesta

iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život

kao uplašen oproštaj,

već kao stalni doček

i stalni početak buđenja.

2.

A onda, već jednom ozbiljno

razmisli šta znači i umreti

i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.

Ništa nećeš razumeti.

Groblja su najcrnji vašar

i tužno pozorište.

Igrajući se nemira

i svojih bezobličja,

zar nemaš ponekad potrebu

da malo krišom zađeš

u nove slojeve razuma?

U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada

ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:

pokvariću ti igračku

koja se zove bol,

ako se budes odvažio.

Ne lažem te.

Ja izmišljam

ono što mora postojati,

samo ga nisi jos otkrio,

jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija

ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.

Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,

odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori

sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja

i nekih sitničavih smrti,

kad jednom budeš shvatio

da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene

da te dotaknem svetlošću

i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost

ima svoju budućnost,

koja u sebi čuje

svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,

nije nepostojanje,

već postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,

evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme

leteti negde visoko.

Upamti: nema granica,

već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja

niz vetar klizav ko svila.

Razgrtaću ti obzorja,

obrise doba u povoju

i prizore budućnosti

lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno

zaljuljano u beskraju,

visiću sam o sebi

kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma

što sama sebe odmotava.

Lebdeću u mestu, a stizaću

i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog

kao galaktička jata,

koja su srasla pulsiranjem

što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne šume,

koje su srasle granama

u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ptice,

koje su srasle krilima

i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ljubavi,

koje su srasle usnama

još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava,

mogu da postanu glina,

koren breze

i trava?

Da neka malecka tajna,

il neki treperav strah

mogu da postanu sutra

tišina,

tama

i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.

Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće

ugasiti ni skratiti.

Samo ću,

obično tako,

jedne slučajne zore

svom nekom dalekom suncu

zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,

a kamoli što počinim,

osumnjičen sam za nežnost

i proglašen sam krivim

što ljubav ne gasim mržnjama,

već novom, većom ljubavlju

i život ne gasim smrtima,

već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja

tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg

ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti

pitanjem: kako preživeti,

nego: kako ne umreti

posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam,

ne brini. U svakom stoleću

neko me slučajno pobrka

sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi

kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg

kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,

iskopaćeš me iz vetra.

Ima me u vodi.

U kamenju.

U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,

ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,

ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja

i obnavljanja mene

i nisu drugo do vrtlog

jednolik,

uporan,

dug.

Znaš šta su proročanstava?

Kalupi ranijih zbivanja

i zadihanost istog

što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?

Čega da nam je žao?

Ako ti jave: umro sam,

ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao.

I osmeh jedini jezik

koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast,

čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,

kad vidiš neku kometu

da vidik zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim i živim.

DRUGA STRANA VETRA

Neverovatna morska pesma

Uvod

Poznajem neke kapetančine
-sve same surove morske vučine.
Nose bradurine.
Puštaju brčine.
Puštaju obrve.

Sto čuda načine.
Na sve bi načine da su muškarčine.
Sve bi da učine da su mangupčine,
da su mornarčine,
da su junačine.
Al’ sve su ove kapetančine
za mene obične trice i kučine.

Osim tih kapetanskih kapetana
ima na svetu i prečih stvari.
Prvo da vidimo šta je to more.
Prvo da vidimo šta su mornari.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola živeo.

I može od te polovine
komotno još malo da se skine.

Ti misliš: more je samo voda.
More je ogromna muška sloboda.

Mornari znaju: more se plavi
samo u sećanju,
samo u glavi,
samo na slici - na razglednici.

Ti misliš: more su samo lađe
i samo daleka putovanja.

More je kad čovek u sebi nađe
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.

Mudrost kako se sasvim živi.

Mornari se, u stvari, ne rađaju.
Postaju od svoje mašte najzlatnije.
Sami se od sebe sebi događaju
Svaki put čudnije…neverovatnije…

Zažmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.

Ima tu i nekih drugih nemira:
more je najmilije dete svemira.

Zvezde ga kao klinca paze
i ljube u bistro oko,
i maze,
I miluju mu kovrdže zelene
i u svetlost ga umotavaju,
I menjaju mu od vetra pelene
kad krenu u zoru da spavaju.

Sunce mu od svog najlepšeg sjaja
uz svaku obalu,
uz tvrde stene
napravi bezbroj šlingeraja
od algi zelenih i bele pene.

Oblaci što se nad njim roje
Nad kolevkom mu kroz večnost stoje.

Mlekom ga od munje i groma doje
i oko usta ga izbrljaju
šlagom od jutarnje rose svoje,
pa ga ljuljaju,
ljuljaju,
ljuljaju…

Sve su to znaci da su rođaci
more i mnogo miliona
nebeskih tornjeva,
nebeskih zvona…

Sve su to znaci da su rođaci
more i ogromna vasiona.

Možda i ne znaš:
Svi na svet dođu
sa nekom zvezdom što je pala.
More je opna kroz koju prođu
na drugu stranu ogledala.

I životu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
a u stvari se samo ogledaju
u svojoj večnosti,
u čudu nekom
blistavom,
ogromnom
i dalekom.

I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.

Šta čekaš ?
Šta gnjaviš ?
Šta metiljaviš ?

Prodaj šta imaš i kupi vreću.
Natrpaj u nju svu svoju sreću.
Baci na rame u cik zore
i put pod noge:
-pravo na more.

Isprazni džepove.
Sve živo prodaj.
Pa tome otkucaj srca dodaj.
I malo krilatih snova dodaj.
I malo promukle pesme dodaj.

Rasprodaj stvari nove i stare.
Šta čekaš ?
Idi u mornare.

Idi i vidi što su mornari
divna dečurlija i drugari.

Pojedi s njima zalogaj hleba.
Progutaj gutljaj vode i neba.
Posrči poneku psovku slanu.
Istuširaj se u orkanu.

Postaćeš luđi od svake bure.
Postaćeš mlađi od svakog proleća.
Doživećeš za deset godina
što neko ne može za tri stoleća.

Mornari i zvezde čudesno znaju
Da večno namiguju
i večno traju.

Kad ljudi ostare - odu u penziju,
a mornar - u neku drugu dimenziju.

I kad je deda, još se ne da.
Još u daljinu čežnjivo gleda.

Do smrti, on samo sa suncem druguje.
Tone u neku meku čaroliju.
Ne vredi za njim da se tuguje.
Ne vredi suze da se proliju.

Mornar ne umire.
On mirno ode
na onu stranu neba i vode
u nešto slobodnije od slobode.

Njemu ne objasne,
njega ne uče
kako kroz svetlost da se provuče.

I niko ne može da razume
i da se seti da primeti
kako on sve to čudno ume,
kako to čini u tišini.

Duša mu pitomo zamiriše
ko maslinjaci posle kiše.

I misliš: gotovo!
Nema ga više.

A on i dalje u vetru diše.

Sad su ti jasnije mnoge stvari.
Znaš šta je more.
I mornari.

Možda bih njihove tajne prećutao
da i sam nisam svetom lutao.
Bio sam šašav od putovanja,
ogrnut daljinom kao plaštom.
Naučio sam kako se sanja
i druguje sa sopstvenom maštom.

Kad vidiš mornara,
-ne pitaj šta mu je.
Pusti ga.
On mnogo voli da samuje.

On samo trepne i - kad god hoće
stvori parčence divne samoće.

O, more surovo!
O, nebo plavo!
O, moja čvornovata mornarska glavo!
Mnogo me puta vetar šljapio,
mnogo sam gorkih bura iskapio,
ali bar sam se i sunca napio!

Sad i sam shvatam kako se hoće,
kako se želi,
kako se može
i u samoću i van samoće:
dalje od svoje tesne kože.

Sad i sam umem da se pružim.
Da sebe učinim za osmeh dužim.
Da sebe učinim za pamet dužim.
da srce svoje van sebe držim.

Srce se nema da se ima.
Srce se ima da ga daš svima.

Prvi deo

O tome kako sam prestigao brzinu

Znao sam jednog kapetana
iz onih mojih mornarskih dana.
Pleća mu kao vrata ormana.
Šake mu kao dva buzdovana.
A duša pileća,
duša meka
kao od hleba i od mleka.

Blesne mu ponekad iz tamnog oka
nekakva mudrost drevna,
duboka,
a kad je besan i kad psuje
to se čak preko mora čuje
i odjekuje…
odjekuje…

Čim sam ga sreo - sav sam se spleo.

Taj je kapetan bio jak.
staviš mu, recimo, na leđa džak
- on odmah doda dva-tri džaka
i uvrh toga još sedam đaka
i šest mornara, jakih momaka.

Pa kad sve lepo na leđa stavi,
on se ovako važan pravi:
dok kažeš britva,
dok kažeš keks,
popije bure mleka na eks
i smaže za užinu dva para volova
i još pokupi mrve sa stolova.

Odmah sam video da mi se svideo.

Rekoh mu: čuj me, vučino stara,
bi li me primio za mornara ?

Naučio sam šta je to more,
šta su prostranstva
i šta skitanja.
Naučio sam sve odgovore.
Sad bih da naučim samo pitanja.

Šta vredi da živiš i da se diviš
i da preteruješ dok svemu veruješ,
pa su ti samo oči bogatije,
a glup si ko ćuskija i ne znaš šta ti je.

Šta vrede sva ta putovanja
ako su prazna i bezvezna?
Naučio sam hiljadu znanja.
Sad moram da naučim to što se ne zna.

Na brodu odjednom nastade muk.
Ko ima brk - uvrće brk.
Ko nema brk - uvrće žvrk.

Stoje mornari silni i moćni
kao balavci bespomoćni.
Kapetan protrlja na čelu bore.
Pogleda dole.
Pogleda gore.
Pripali lulu.
Pljune u more.
I reče: pre svega - dobro veče!
Skidaj tu kapu i daj mi šapu.

Da čujem, poštovani stvore,
Kakva te morska pitanja more.

Gledam te, rekoh, pa mi je žao
na kakve si mornare spao.
Mnogo su tupavi.
Mnogo glupavi.
Po licu im se razvlači dosada.
Oči krmeljive.
Musavi.
Čupavi.
Zar su to vukovi ?
Zar je to posada ?

Ti nisi neki levi kapetan.
Ti nisi neki desni kapetan.
Ti si pametan.
Ti si spretan.
Okretan. Pokretan. I brzometan.

Daj se za bure ruma potrudi
i sedi da pričamo kao ljudi.

On reče: neka te nosi đavo,
bezobrazan si,
al imaš pravo.
Ja nisam običan kapetan lađe.
Ja morem plovim sebe da nađem.
Ja morem plovim i sebe lovim.

Posada voljno!
Bukvar u ruke!
Svako da nauči do prve luke
kako se piše sa obe ruke:

“Nije mi dosadno.
Ja sam radoznao
da doznam, sve što nisam doznao.”

Odgegaše se morski junaci
da sriču bukvar kao prvaci.

Šta sam sve učio kod tog čoveka
- svi će da mi se dive doveka.
Šta sam sve učio kod te lude
- svi da mi zavide i da se čude.

Bio sam pre toga buba lenja.
Vrućina…more…okolo ništa…
Samo se noć sa danom menja
od pristaništa do pristaništa.
Ploviš i spavaš,
zevaš i živiš,
a ništa, u stvari, ne doživiš.

U luci dva dana voljno dobiješ.
Obavezno se sa nekim pobiješ.
Samo se biješ i piješ…
piješ…

Celoj ulici piće platiš
i na lađu se još gluplji vratiš.

Rekoh:
moj kapetane sedi,
ovako zaista više ne vredi.

Vidim da sigurno nešto jesam.
Ovde sam.
Tamo sam.
Jedno sam.
Sve sam.
Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.

Krenem ponekad pa se bojim:
koračam,
a ko da u mestu stojim.

Stanem ponekad, pa se stidim:
vidim,
a ko da ništa ne vidim.

Stanem ponekad, pa se bojim:
da l’ ja postojim
ili ne postojim ?

On reče:
sedi drvo na drvo
i širom otvori to gluvo uvo.

Kad ne znaš šta si i ne znaš ko si,
moraš pod palubu, vrag da te nosi!
Pogledaj kakva ti je kosa.
Pale ti šiške preko nosa.
Pospremi krevet.
Oribaj pod.
Nije to hotel! Ovo je brod!
Operi uši i nokte skrati.
Onda se trkom ovamo vrati.

Naučiću te da se setiš
kako da brže od metka letiš.
Da krila sebi u glavu dodaš…

Al’ prvo moraš da znaš da hodaš.

Probaš da korakneš, pa se sapleteš.
O, ljudi moji!
O, beli svete!
Šta si ti: mornar ili dete?

Da ne gnjavimo: biću kratak!
Prvi i poslednji zadatak:
ne gegaj mi se kao patak!

O, ljudi moji,
o, dajte vina!
Šta si ti: mornar il’ balerina?

Prvi se u zoru probudi.
Dobićeš jedan ljubak dubak.
Do večeri se muški potrudi
da znaš da koračaš ko drugi ljudi.

U tom sam dupku hodao, eto,
da vas ne lažem - čitavo leto.

Kapetan gleda s komandnog mosta
i stalno poručuje: još nije dosta!
Pušta me da se ko stoka mučim
i sam od sebe sve da učim.

Pita me: kako je, moj golube?
Ja samo ćutim i stiskam zube.
Onda on priđe i, kao drugu,
čvrgne mi jednu poveću čvrgu
i kaže:
upamti, luckasti sine,
ko hoće u nepovrat da se vine
i bude brži od brzine
i sazna šta je večna sloboda,
- taj prvo mora da zna da hoda.

Inače, marš sa moga broda!

Pet godina sam kod njega učio.
Kao puž sam se u duši skvrčio.
Neverovatne sam stvari umeo,
a ništa od svega nisam razumeo.

I posada se čudom čudi.
Zvirkaju u mene kao ludi.

Miljama okolo - sve sama voda.
Ja siđem i šetam oko broda.
Zarežim kao četiri tigra.
Malo se mazim.
Malo igram.
I u rukama ajkule nosim.
i odozdo im svima prkosim.

Pitaju: čime hodaš ?
Kako ?
Ja lažem.
Kažem: ja to - onako.

A nije prosto.
Nije lako.
Časnu reč, nije to tek onako.

Svašta sam radio.
Svašta sam smeo.
Jedino sam se dva puta spleo.

Prvi put kad sam na kita seo.
Drugi put: kad more beše rovito,
od bure džombasto,
strašno brdovito.

Da se za vetar nisam uhvatio,
u nebo bih se sunovratio.
Od zvezda bih se sav pozlatio.
Nikad se ovamo ne bih vratio.

Al’ nije bio kraj mojim mukama.
Naredio mi kapetan grubi
da učim kako se hoda na rukama
i da na trepavicama dubim.
Opasno se na mene okomio.
Nokte sam lomio.
Prste sam lomio.
Bio sam trapav kao slonovi.
Na dlanu mi izrasli đonovi.

Stanem, pa gledam:
mogu da biram
- rukama konzerve da šutiram
ili da čizme pendžetiram.

Stvarno se nisam tome nadao.
Ali sam junački sve savladao.
Sve mi je krenulo od ruke,
al’ ne od talenta, nego od muke.

Kapetan reče:
dobar si đak.
Marljiv si, uporan, spretan i jak.
Došlo je vreme da se setiš
čime bi mogao da proletiš
bar jedan metar,
bar pola metra
na onu stranu munje i vetra.

Mornari samo misle da plove.
U stvari:
ne mogu da se sete
da dublje zavire u svoje snove.

Mornari ne plove.
Mornari lete.

U maštu sam se sasvim zagnjurio
i odjednom sam strašno pojurio
pravo sa ove stare planete
negde ka zvezdama poput rakete.

Posle se znalo:
u svakoj luci
skupe se oko nas morski vuci.
Trepću i mrmljaju poluglasno.
Kako to lebdim?
Nije im jasno.

O, kapetani svetla lica!
O, velikani kopna i broda.
Ja sam vam poslednja neznalica.
I sam se pitam:
šta je to voda ?

Šta je to vazduh?
Šta je to tvrdo?
Šta nije čudo?
I šta je čudo?

Probaću tajnu da vam odam:

Ja sebi u glavu snove dodam.
Kafenu kašiku.
Ni trunku više.
Pa onda zinem i vetar dišem.

Daljinu dišem.
Blizinu dišem.

Onda sam slobodan.
I hodam…
Hodam…

Sanjajte!
To je divno i lako!
Sanjajte!
To bar može svako.

Onda pokazujem kako sam jak.
Stavim na leđa jedrenjak.
Stavim u zube pola kita.
I sto šampita.
I sto krempita.
I povrh svega još - parče brega.

Malo se žurim.
Malo zažmurim.
Raširim ruke, pa se vinem.
Visoko se u nebo sjurim.
Poneku pticu usput uštinem.
Po neku zvezdu usput skinem.
Poneku sunčanu nit prekinem.

Svi oni zaneme i samo zinu.
Ne mogu da shvate takvu brzinu.

Prelećem polja.
Prelećem bregove.
Dlanom dodirujem šume i snegove.

Dodirujem stenu: iz nje procveta
dva cveta…
tri cveta…
četiri cveta…

Raznesem proleće širom sveta.

Nadletim tako sva mora duga.
I mnogobrojna mora treća.
I mnogobrojna mora peta.

Drugi deo

O tome kako sam uzjahao i samo vreme

O, nebo plavo!
O, moja prazna mornarska glavo!
Sve što sam probao
- odmah sam umeo,
pa ipak: ništa ja nisam razumeo.

Stvarno je bilo lepo kad letim,
al’ ja sam hteo da se setim
kako ja letim,
čime ja letim,
zašto ja letim,
kuda ja letim.

Svega sam mogao da se setim.
Toga nisam mogao da se setim.

Dođe mi da od muke puknem.
Da kukam.
Da promuknem.
Pa da crknem.

Rastu iz mene kao strela
ogromna krila,
čudesna,
bela…

Rastu iz ramena, meka i duga.
Rastu sva prozirna kao duga.

Rastu do juga.
Dalje od juga.
i oko zemlje dva - tri kruga.

Nebo sam grlio i milovao.
Ni jednom odande nisam pao.
U dušu mi je ceo svet stao.

Jedino mi je bilo žao
što stvarno nikako nisam znao
čime sam sebi ta krila tkao.

Odkud mi svila za takva krila?

Onda se opet nađem na obali.

Mnogi su mornari to isto probali.
I mnogi ćurani kapetani.
I kapetani velikani.
I kapetani lepotani.

Strašne su žuljeve na srcu dobili.
Strašne su žuljeve u mozgu dobili.

Umalo nisu pošašavili
i umalo se nisu podavili.

Nikad se više nisu pojavili.

Razmišljao sam hiljadu dana:
odkuda vetru druga strana?
Odkuda naličje svemu što znamo?
Možda ga i mi sami imamo?

Možda još negde isti postojim,
sa mojom dušom i likom mojim?

Zar nismo sa iste zvezde sišli?
Zar nismo sa iste svetlosti došli?
Zbog čega smo se mimoišli?

Oj, kapetane, ljudino jaka,
što si me uzeo za đaka
kad imam mozak ko zrno maka?

Oj, kapetane, kako da znamo
jesmo li ovde ili smo tamo?

Al’ nema više mog kapetana.
Godinama je sve bleđi bio.
Tako je,
bleđi,
jednoga dana
nekuda potpuno izvetrio.

Mornari nisu ni “a” izustili.
Brzo su čamac u more spustili
i do poslednjeg brod napustili.

Zbunio ih je taj kapetan.
Pitali su se: Šta li je? Ko li je?
Kako da izvetri kao para?
Kakve su ovo strašne čarolije?

Nisu to vradžbine.
Nisu čuda.
Taj kapetan je divna luda.
Lepo se snašao i - sebe našao.

Jednom, kad sam se u nebo dizao,
na pola puta sve sam shvatio.
Što ne bih drukčije brzinu stizao?
Zašto se ne bih unatrag vratio?

U sebi sam se zasmejuljio:
da,
najzad sam se opasuljio.
Nema tu vradžbina, o, beli svete:
Treba ponovo biti dete.

Podario sam nežnost svim stvarima.
Postao luđi od svih aprila.
Bio sam jedini među mornarima
kome su iz glave izrasla krila.

Šta vredi da neko snove plete?
Čime da plete i uplete
ako ne postane ponovo dete?

Sad imam odgovor kako se stiže
samome sebi malo bliže,
unutra negde gde su nam kosti
zlatne od ludosti
i od mladosti.

Sad imam odgovor kako da ronim
duboko u svoje bistro oko
i da u duši nežno zazvonim
i volim
i verujem duboko.

Dublje od svetlosti.
Dublje od Svemira.
Dublje od svojih tajni i nemira.

Dublje od svoga najdubljeg sna.
Dublje od svoga najdubljeg dna.

Docnije,
u igri,
jednog dana,
kad bejah dečak među dečacima
prepoznao sam svog kapetana.
Javio mi se tajnim znacima.

Klopave uši.
Čupava kosa.
I iste pege oko nosa.

Ipak su to samo naše stvari
to - da smo nekad bili stari,
to - da smo nekad bili mornari
i probisveti
i drugari.

Neka to ostane za nas samo.
Dosta je da pamtimo.
I sve znamo.

Sad skupa rastemo,
a mira nemamo,
jer potajno se na more spremamo.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih valova skrivao,
zbog čega bi se ponovo rodio
i zbog čega bi ponovo živeo ?

Samo mornari i zvezde znaju
da večno namiguju i večno traju
da vreme uzjašu,
da svetlost javljaju,
da život kao razred ponavljaju
i da se stalno, stalno obnavljaju.

ZAGONETKA

Pogodi kako se raste.

Pogodi kako se lako

stigne do krova,

do laste,

oblaka punog kiše,

do neke zvezde daleke

i više

i još više

u čudne visine plave.

Pogodi da li kroz kragnu,

kroz nogavice,

rukave,

dok neka snaga u tebi

i neka lepota u tebi

pravo do sunca vodi?

Zažmuri pa pogodi.

A možda nije ni važno

da se unapred setiš.

Možda se najlepše raste

kad nista ne primetiš.

Možda se najlepše biva

veći,

jos veći,

najveći,

- ćuteći

sasvim ćuteći,

kroz neki tihi nemir

što se u tebi stvori,

pa gori,

beskrajno gori

i nikako da izgori.

I niko ne zna to

CRTEŽI

Ponekad tako sebe damo

za oči jedva upoznate,

i na rastanku ćutimo samo

i ne tražimo da nas vrate.

Živimo posle u tom drugom

sve dok mu oči svetom plamte,

i ne znam što nas pamte dugo

kad ne tražimo da nas pamte.

I TI SE TAKO ZOVEŠ

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,

već kao svetlosni znak?

Zovem se slično odjeku. Ne nečeg što je bilo,

ne nečeg što je sada, ne nečeg što se

priprema.

Odjek sam svega zajedno.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio.

Zoveš se kao pamćenje onoga što će nastati.

Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju

mogućnosti da sutra zaprepaste i zapanje

mirnoćom svoga unutra.

I mirnoćnom svoga spolja.

Šta je, uopšte, ime?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore

kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanja

veštinom poverenja i majstorijom nade.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,

već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja

plamtim. I čuvam u tom požaru način

paljenja zvezda. Otud i takve čarolije u

dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem?

Zovem se: čekanje tebe.

JASTUK ZA DVOJE

Ovo je pesma za tvoja usta

od višanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva

u pijane mehove.

Ja umem u svakoj kapiji

da napravim juni,
i nemam obične sreće

i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku

što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti

ponori ili uzglavlja.
Svejedno - lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti činovnik ni doktor.

Uputite telegram mome ocu:

"Postoji tužna divota -
Vaš sin ne ume ljude

da spasava od smrti,
on, znate, spasava od - života..."

Zavoli trag mog osmeha

na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica

koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni

ili suviše prokleti…

Budi uz mene kad odem.

IMENA

Pronađeš negde nekakvog Mišu,

nekakvog Gorana,

Dragana,

Svetu,

pronađeš drugare nalik na sebe

i staneš tako i ne veruješ

da ima neko kao ti- isti,

na ovom drukčijem svetu.

I ništa ne mora da se kaže.

Sve se unapred zna i razume.

Možda te neke Mire sad traže.

Možda Gordana neka ne ume

bez tebe,

Jelene,

Milice,

Vide,

do nekog ogromnog sunca da ide.

I ne znaš koliko kao ti - takvih

večeras ponovo nekog nemaju.

I ne znaš koliko kao ti - istih

za susret sa tobom baš sad se spremaju.

I ne znaš ko su to, kao ti - divni

i što su jastuke suzama vlažili.

A lepo ste se mogli sresti

samo da ste se malo potražili.

I KREĆEŠ U ŽIVOT S POGREŠNIM NEKIM.

S DRUKČIJIM NEKIM.

NEKIM DALEKIM.

A Boris,

Vera,

Vladan

i Sanja

još uvek samo tebe sanja.

SAMOĆA

Svoju snagu prepoznaćeš po tome

koliko si u stanju

da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju

na ivicama svemira.

Sitne i zbujene

sabijaju se u galaksijama.

Seme sekvoja bira čistine

sa mnogo sunca, uragana i vazduha.

Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikada nije imao potrebu

da se upozna sa nekim drugim orlom.

Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepozaćeš po tome

koliko si u stanju

da prebrodiš trenutak,

jer trenutak je teži

i strašniji i duži

od vremena i večnosti

MOSTOVI

U meni večeras jedna reka

razbila ogromna brda daleka,

muči se, urliče, razmiče klance

i kida svoje zelene lance

i rije kroz moje srce i peče

i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka

čudno je meka.

I čas je srebrna.

I čas je plava.

U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge

pod istim mostovima sretne.

Zato su naše sreće i tuge

uvek drukčije istovetne

* * *

Pronadjes ljude nalik na sebe

i stanes tako

i ne verujes

da ima neko kao ti – isti,

bas isti na ovom drugacijem svetu.

I nista ne moras da im kazes.

Sve se unapred zna i razume.

I ne znas koliko kao ti – istih

za susret sa tobom bas sada se spremaju.

I ne znas ko su to, kao ti – divni.

I sto su jastuke suzama vlazili.

A lepo ste se mogli sresti

samo da ste se malo potrazili.

I prodjes kroz zivot s pogresnim nekim.

S drukcijim nekim

S nekim dalekim.

PORUKA

Kad prođu zore,

kad zaspe kiše,

i nas odavno ne bude više,

ovo je, moj daleki sine,

poruka za tvog još daljeg sina

i za kćer najdaljih naših kćeri

kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,

pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,

kikot

i tajne

i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,

kad zgasnu kiše,

i nas odavno ne bude više,

reci nek budući lepše sanjaju,

zamoli da čudno lepo sanjaju,

naredi da bolje od nas sanjaju,

pomozi im da tačnije sanjaju,

ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,

viči da sanjaju,

sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima

pokojna naša srca odzvanjaju

i čuju

i kuju

i odjekuju

kao zvonici među ljudima.

Kaži im:

onamo,

blizu neba,

planina jedna na sve njih čeka.

Mi smo je zidali od sna i hleba

da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.

A nikad stigli.

Za ljudski vek je ogromna bila.

I posrćući - u vis smo pali,

sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,

kad umru kiše,

i vidiš: nema nas nikada više

reci im da smo se ko ljudi složili:

mene podelili,

tebe podelili,

njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,

osmeh i šapat za tvoga sina

i za kćer njegovih najdaljih kćeri

kroz bezbroj nadanja i godina.

I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,

već da se šalje,

od njih još dalje,

mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba

još divnih treba,

još jakih treba,

naivnih treba

i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.

Sad smo na kraju i to sredili.

Klinci su mame i tate nasleđivali.

Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,

kad zore izgore

kad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negde

zajedno s njima da ima

za jednu običnu mrvu najglasnije,

za jednu običnu mrvu najčasnije,

za jednu običnu mrvu najviše.

SIĆUŠNA MRVA DETINJSTVA

Stojte!

Čekajte! - vičem.

Ja znam šta znači ta duga.

Znam: ona obala druga

mnogo lepše se plavi.

Al' neka svako od vas

bar mrvicu detinjstva

ponese krišom u ruci

i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve

neću ni sresti,

ni stići,

a živećemo skupa,

u isti bioskop ići,

u istom restoranu

ručati istu hranu,

u istoj ulici možda

prolaziće nam dani,

pa ipak - bez te mrve,

sićušne mrve detinjstva,

bićemo toliko tuđi,

bićemo toliko strani.

LIČNA PESMA

Ako hoćeš da si nešto

lično svoje,

sasvim lično,

nista na tom belom svetu

ne sme da ti bude slično.

Možeš svemu biti vična,

al' drukčije sve da umeš.

I toliko neobična

da i sebe ne razumeš.

I znaš šta je neobično?

Znaš šta nikom nije slično?

Ti si.

Lično i prilično.

I odlučno. I odlično.

LAŽLJIVA PESMA

Kažem: mesec.

I gle - mesec!

Kažem: trava.

Stvarno -trava!

Eto zašto meni seva

ova moja smešna glava,

ova moja glava leva

što jedino zna da sneva.

A sta hoće glava luda?

Traži laži.

Traži čuda.

Namigne mi mojim okom.

Usnom mi se mojom smeška.

Pa sve živo ispretura

i vrti se ko vrteška.

Kaže: sunce nije sunce,

nit se nebo nad njim plavi

Kaže: hoću nešto lepše

tu u tebi da se javi.

Smisliću ti nove ptice.

Nove snove.

Nova mora.

Hoću ono čega nema.

Neću ovo što se mora.

I zaista ljudi-bolji.

I zaista-mekši dlan.

Sve su plave oči plavlje.

Svaki dan je belji dan.

I zbilja mi lepše tako

lažljivo i naopako.

U kosi se mesto zvrka

raznobojne zvezde roje.

U krošnjama neke boje,

lažne,

ali lepše stoje.

I odjednom sve je pravo

i sve moje,

samo moje.

Stvari koje ne postoje

odjedanput- sve postoje.

Odjedanput: brdo mesec.

Odjedanput plava trava.

Ljubičasto neko lišće

zelen vidik zavejava.

A meni se samo smeška

mojom usnom moja glava,

namigne mi mojim okom

i dalje se izmotava.

Sada mogu sve što hoću,

jer na mene dani liče.

Samo šmeknem- stane reka.

Samo trepnem-šuma niče.

Krov il' oblak rukom skinem.

Noć il' maglu skupim šakom.

Zato lažem kako zinem

i stvarno mi lepše tako.

Pa i ova leva glava,

četvrtasta -ko od panja,

i ona mi triput draža

kad izmišlja i kad sanja.

PRVA LJUBAV

Naiđu tako dani.

Zatrpaju ti oči

kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka

šarena nežnost isplete.

I ti staneš,

i ne znaš

da li si, il' nisi više,

ono obično dete,

ono bezalzleno dete.

Nekakvo zrno zlata

počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi

tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.

Ne prepoznaješ boje aprila.

Ne prepoznaješ svoje ruke.

Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:

iz njega te neko čudan posmatra,

neko kome u dahu

mirišu suncokreti

i plamte obrazi,

plamte

kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.

Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,

kad staneš i ne znaš više

da li se visine ruše

il' s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!

Tajno!

Zdravo sve neverovatno!

Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete!

MITA

Kad sam rodjen, svi mi kazu,

ja sam bio jedna lepa beba.

Lepa kao reklama za sapun.

Samo su me zamenili

u porodilistu

za nekakvo gadno dete,

nosato i buljavo.

- A sta mozes,

takav ti je zivot

Oni misle:

lako cemo sa Ciganima.

Od tolike silne dece

niko nece primetiti

da je jedno dete zamenjeno.

A tako je bas i bilo.

- tesko meni.

Tek kad sam posao u skolu

video sam da to nisam ja,

jer mi oci bile ovolike

i nos ovoliki.!

-A sta se moze

takav ti je zivot

Znas kako je kad si Rom:

ko te pita jesi l' ti,

il' si onaj drugi.

A mozda je bas ovako

i bolje.

Mozda mi je mnogo lepo

tamo gde sam zamenjen.

Mozda imam tri kaputa

i duboke cipele.

Mozda zivim u velikoj kuci.

Mozda imam na prozoru zavese.

Mozda imam durbin oko vrata,

pa ja uzmem durbin

i ceo dan tako gledam

kroz njega.

I ceo dan vidim da sam srecan

kao niko moj.

- A sta mozes,

takav ti je zivot.

Onakav.

PLAVI ČUPERAK

Plavi cuperak obicno nose

neko na oku,

neko do nosa,

al ima jedan cuperak plavi

zamislite gde?

- U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa? Lepo.

U glavi.

To nije moj cuperak plavi,

vec jedne Sanje iz sestog "a"

Pa sta? Videces sta - kad jednog dana

cuperak necije kose tudje

malo u tvoju glavu udje,

pa se umudris,

udrvenis,

pa malo - malo... pa pocrvenis,

pa grickas nokte

i krijes lice

pa saljes tajne ceduljice,

pa nesto kunjas,

pa se mucis,

pa ucis - a sve kojesta ucis.

Izmesas rotkve i romboide.

Izmesas nokte i piramide.

Izmesas leptire i gradove.

I sportove i rucne radove.

I tropsko bilje.

I stare Grke.

I lepo ne znas sta ces od muke.

Sad vidis sta je cuperak plavi

kad ti se danima mota po glavi,

pa od decaka- pravog junaka

napravi tunjavka i nespretnjaka

  

AUTOBIOGRAFIJA

U običnom sam sebe uhvatio,

pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju platio

na ovom svetu sto sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio

i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.

U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati

i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati

što sam umeo da se smejem.

BOGAT SAM...

Bogat sam. Imam oći. Ruke.

I pune džepove dobrih reči.

Proći ću noćas kroz sve luke

brodove stare da izlečim.

Zubate kotve da odvalim.

Rumenom pesmom da plane mrak.

Da za plovidbe svi signali

u pravcu svitanja daju znak.

Postoje nekakva bela vremena

kad prva mladost u oku kane.

To je ta lepa praznina mene

u koju ceo svet može da stane.

Sa jednom smeđom, toplom vešću 

usne će obalom da mi odu.

Limune zrele s neba natresu

u tamnu gorku vodu.

Za mnom će vetar, kad me sretne,

mrmljati neki osmeh nov.

Krišom ću svima da podmetnem

pomalo srca svoga pod krov.

Zorom ću okolo zvezde ređati

gdje god sam iz krošnji visine pio.

I još će dugo ljudi pogađati

i neće znati ko je to bio.

OPOMENA 

Važno je, možda, i to da znamo:

čovek je željen tek ako želi.

I ako sebe celog damo,

tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo

reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,

moći će neko i nas da sretne.

ČAROLIJA

Nekom zabranjuju zvezde.

Nekome krila.

I laste

Ja ne zabranjujem ništa.

Sme se sve što se ne sme.

Samo jedno te molim:

pokušaj da ne rasteš

ni mrvu svima za inat,

do kraja ove pesme.

U toj se pesmi živi

slobodno,

lepo

i ludo.

Možeš da izmišljaš.

Maštaš,

Da radiš sve naopako.

U njoj i najveće čudo

prestaje da bude čudo,

jer sve sto poželiš

kad zažmuriš

- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno

prkose detinjaste

i laži i sebe samog.

Sme se sve što se ne sme.

I sme se više od svega!

Jedini: nemoj da rasteš

za inat i tebi i meni

do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,

pa moraš nov san da stvaraš,

ne sanjaj ga u mraku

Dotrči bliže zori.

Na pragu ove pesme

tako se divno bori

i kad namigneš samo

i osmehneš se polako

Izbroj u sebi do deset

i to u večnost pretvori.

I sve što žmureći smisliš

ostaće zauvek tako.

BOSONOGA PESMA

Ovo je pesma

za tvoja usta od višanja

i pogled crn.

Zavoli me,

kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru

da napravim jun.

I nemam obične sreće.

I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,

a grešno mi je smešno.

Ako me neko čačne

u ove oči plačne,

nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim

klikere lepe, prozračne.

2.

Podeliću sa tobom

sva moja šašava zdravlja.

Zavoli moju senku

što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti

ponori ili uzglavlja.

Ludo moja, zar ne znaš:

divno je nemati plan.

Iziđi iz tog detinjstva

kao iz starih patika.

Zavoli moj osmeh, dubok

kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.

Pod vrelim tabanima

rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

ČAROBNA PESMA

1.

Često te tako vidim.

Istina, kao u nekoj

dalekoj srebrnoj magli.

Ali divno te vidim.

Na nogama ti čizme

od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa

u koju, posle Aladina,

umesto duha zatvaraš

obrise večitog vremena.

I čujem šapućeš: sezame.

I svet se pred tobom rasklapa.

2.

Dodirom tvojih misli

prostori sebe otkrivaju.

Dužina tvoga vida

tinja i pokreće krvotok

još nenačetih svetova.

Letiš na čarobnom ćilimu

i dižeš se za pticama

tamo gde je sve prozirno.

Sve u jednoj dimenziji

kao na dečjem crtežu,

al ima nečeg ljudskog,

dubljeg od čovečanstva.

Tamo te čekam budan

u svom kosmičkom snu.

3.

Nikad ti nisam rekao

koliko do suza volim

tvoju tršavu glavu

koja u sumrak miriše

na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju

samo visoke boje,

ogromne, nedostižne,

sposobne da razume

spirale nebeskih ognjeva,

geometriju sna

i hrabrost novih Ikara

koji će krenuti sutra

ka nepoznatim suncima

brzinom prema kojoj je

svetlost obično puzanje.

4.

Sine moj, i ja letim.

Kao što ptica ne ostavlja

otiske krila u vazduhu,

tako se i ja krećem

verujući u ono

što bih hteo da vidim,

a ne što stvarno vidim.

Možda to znači ući

u unutrašnjost tišine.

Možda to znači postići

ono što ne može svako:

da život ne bira nas,

već mi njega biramo.

5. 

Ja sam svoja najčudnija,
najlepša putovanja,
prevalio kroz pustoš
ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji
o kojima i ne slutiš.

Biti putnik kroz mudrost,
to znači: baviti se
vratolomijom bezumlja.

Ne srljajući, već - drhtavo,
dostojanstvenom nežnošću
jedne predivne lude.

6.

Zato bežim od kuće.

Nađes me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mučim se da oljuštim
sa čela i sa misli
zemljinu težu čamotinje,
jednolikost života
i otupelost zanosa.

U bestežinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.
Tako zamišljam nebo.

7.

Onda priđeš i kažeš mi :
tata, idemo kući.

Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, već u sebe.

I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.

8.

Kažu: još ništa ne shvataš
sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kiše,
sisam koštice vazduha
i smeškam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,
potpuno lišene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svom sinu
može postati sin.

Ne boj se. Ja te poštujem.

Evo ti ruka i vodi me,
pazljivo, da se ne uplaše
pegave oči lisća
u baricama oktobra.

9.

I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonačnost,
prestigni vreme i maštu,

al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Početak početka je svuda.
Kraj kraja je u nama.

10.

Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde možeš da se spustiš.

Jer ljudska srca su niska,
zasađena ko jagode.

U redu, idemo kući,
gde su svici komete
našeg malenog kosmosa,

gde smo načinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepažnjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvežđe Vlašića.

11.

Pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da žive i da dišu.

Al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Samo se tako možemo
jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i iste, iskrene oči,

to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim

od moje zvezde do tvoje.


EKSPRES ZA SEVER

Možda niko nije umeo da te želi ovako

kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem,
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.

Uobrazio sam da sam te već viđao
u lađarskim lengerima,
u naočarima starih prodavaca lozova
i zarđalim očima limenih bogova
na seoskom raspeću.

Veče je opet nekako sumanuto sjajno,
i daljine pod mokrim zvezdama
pune su mleka
i srebra.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima
što imitiraju sreću.

A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.

Kunem ti se u sve one osvetljene prozore
kojima sam zavideo na zavesama
kad sam služio u mornarici.

Ja sam rođendan slona
i smrt mrava
na istoj slamarici.

Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.

Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.

Sanjam te s tugom noćima,
kao vojnik tuđu pornografsku sliku.

U meni stanuju kapele
i noćni lokali

i neki podivljali konji
preživeli u nekom ogromnom pokolju.

U meni se dave brodolomnici
i kopna na vidiku.

Tebi ću priznati:
ja, preispoljna kukavica,
umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar
zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi
nikada neće postati invalidi.

Pisao sam stihove da bude malo snošljivije
u muškim čekaonicama kožnih dispanzera.

Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima,
a sa rudarima sam imao običaj
da zlonamerno ćaskam
u oblacima i okeanima.

Bio sam sve ono što bridi
i što se stidi.
Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima.
Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima.

Ja sam taj što je molio
da se izmisli takva država
u kojoj vladaju kondukteri.

Jedna država u kojoj svako može da putuje
kud god hoće.

Ja sam taj što je sklapao ruke
da se izmisli jedna odlična država
koja sanjarima od malih nogu daje penziju
i školsku decu masovno vakciniše
protiv samoće.

Sad više ništa nemam,
samo ovo srce,
ogromno,
gadno
i gladno.

Ovaj rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.

Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune pijanstva.

Pokazaću ti ovo u meni
što liči na opljačkanu kockarnicu
i opljačkanu smrt.

Svi nekud odlaze.
Eno, pogledaj ih gde odlaze
kao pihtijasti zvuk zvona.

Danima nekud odlaze kao miris izmirne,
nečujni,
i na prstima.

U očima im malo glinenih perli,
i vašarskih bombona,
i malo iskrzane slame u ustima.

Niko te zaista nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.

Tebe sa mirisom sapuna,
mastila,
mirisom đačkih igranki,
pokislih revera,
magle
i tramvajske zvonjave.

U mojim žilama za tebe teče
nekakva bela krv,
nešto kao čipka na tvom ramenu,
ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima.

Nešto kao poljubac
između dve nečitke izgužvane stranice
nekakvog na brzinu napisanog pisma.

Ili nešto kao krv pod noktima
između dve najšarenije ponjave.

A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.

Malo me ljubila.
Malo ubila.

Raskoračen nad sobom,
danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu
kao u namirisanu kadu.

Pod kožom mi stanovala vretena.

Pod temenom mi plastovi blata
zaudarali na četiri rata.

Možeš misliti kako je bilo
kad uopšte i nisam imao brata
u tom gradu
gde su svake večeri ponovo hteli
glavu da mi ukradu.

Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.

I natrag:
od zida
do zida.

Imao sam malo tuđeg smeha i plača
nataloženog na stvari.

I onu jesen,
onu najlepšu jesen na svetu,
onu što miriše na kišu, kao Ciganka
kad žute haljine skida
i među krošnjama krvari.

Vidiš kako ti mene divno ne znaš.
Možda ja nisam ni trava.
Možda sam samo napamet naučio trčanje
od porodilišta do spomenika
u nekoj panonskoj varoši
austrougarskog porekla.

U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,

a to je jedino nebo koje ne ume da spava.

U meni jedno nebo visi kao zastava
od vetra strašno otekla.

Voz tutnji.
Tutnji.

Učini nešto da me bar tvoj grad
ne sretne
sa topovima samoće
ispaljenim u ova usta živa.

Nadrobi mi u grlo ptičja krila
pomešana sa hlebom.

Ne bleji vetar uzalud tako žalobno,
ružnije nego stado zatrudnelih ovaca
u zoru,
u dvorištu klanice.

Točkovi tutnje.
Tutnje.

A rebra su mi sve više
dve okrvavljene roletne
kroz koje srce šiklja
i ruke mi poliva,
kao mlaz vrele nafte
usijani vod trafostanice.

SLUTNJA

Kao kad zaroniš do dna mora,

a samo kamenčić zgrneš u dlan,
tako ti počne neka zora,
tako se završi po neki dan.
I suze detinje kaplju sve teže
na snove prazne ko prazne mreže.

A nekad onako, kao od šale,
padne pred tebe zvezda prava,
a ti je šutneš vrhom sandale
i odeš dalje. I kad se spava,
kad nebo zaljulja sva svoja klatna,
čitava noć ti od snova — zlatna.

Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se ređaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
jastuk kroz život i dalje plovi.

Samo je nešto teža glava.
Manje se sanja — više se spava.

SERENADA

Mesec je tupom krivom kamom

zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Što kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.

 USNE

Usne jedino zato postoje

da s nekim podeliš nešto svoje.

To su latice najmekšeg cveta.
Grumenčić saća prepun meda
sa zlatnim ukusom kasnog leta
i blagim disanjem drvoreda.

One su šum kiše što rominja
po celu noć niz trotoare.
I prvi plamičak koji zatinja

kad vatre počnu da se zare.

Usne su da se nešto šapne
u jedno ustreptalo veče.
Usne su da zvezda na njih kapne
i da te prvi poljubac posle
celog zivota pomalo peče.

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.

TORBA

1.

Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog
što ti sada govorim, sine moj.
U naježenom vetru večeri drveće otresa s
leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.

Ti sutra polaziš u školu.

Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne
magle i prve kiše. Vazduh se para kao
paučina i sav je izbušen kricima divljih
jata što se sele na jug.

2.

Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret
u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja.
S njom ćeš prespavati noć.

"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok
se vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim:
"Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje
mašta svega što živi i želi. U punu ne staje
više nijedna mrva sna.
Nijedna gipkost ovog po malo okoštalog
sveta."

3.

Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od
svoga oca, dok prima u šake sudbinu.
Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom
sinu: "Ko premnogo u torbu trpa, poderace je."

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je
torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to
torbe bez dna.

I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u
njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još
uvek ostaće mesta za nove, šire proste,
još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.

Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove
koji na prstima prilaze i nose ispod kože
toplije i belje ljubavi.

4.

Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji
veliki broj budućnosti.

I moraš imati dalekovidu moć proricanja da
se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve
tako lako poderivo - sem čoveka.

LJUBAV

Opraštamo se,

opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa i mosta,
niz raskršća koja se razilaze
kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu
gde trava ima okus vode,
peska
i sunca.

Nikada više nećemo sedeti
u istoj klupi,
ni jedno od drugog prepisivati
domaće zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati
tvojim olinjalim lutkama,
ni ti mom neukroćenom zvrku
na temenu,
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.

Nije ovo više završena samo
jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.

Jedno veliko detinjstvo danas je završeno.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice
kao šaka prosutih klikera.

I svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure.

I svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla,
pokušavajući uzalud da se setimo

dok ćutimo
nečeg vrlo važnog,
nešeg toliko ogromno važnog,
čega se

raz-dvo-je-ni

nikada više nećemo moći setiti.

KADA MI NEDOSTAJEŠ

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega ...

Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu,
Zatvorim oči,
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostaješ ...

DRHTAVA PESMA

Osećam: nešto u meni raste

pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Osećam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tačke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Plačem od sreće,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, čuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari.

PLAVA ZVEZDA

Iza šuma, iza gora, 

iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi: ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.

Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.

Mora druga da se nađe.
Treća.
Peta.

Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.

I još dalje iza kraja:
do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš.
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.

Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada, al’ znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno, tako mračno.

I sva sunca,
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje, sasvim prave.

Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađeš – sam ćeš znati.

Sad je tajna.

NEDELJA

Nedelja. Nedelja. Zvona crkvena.

Plakala pesmu ćerka mamina.
S glave joj marama tekla crvena.
Kvasila obale belog ramena.

Ulica. Ulica. Lišće opalo.
Grčila vrba gole prutove.
Nebo je velikim, sivim stopalom
zgazilo krovove, ljude i puteve.

Šta se to sanjalo? Šta se to volelo?
Granje obolelo nebo dotiče.
Šta je razbolelo, šta je progorelo
taj mutni dan što poljem otiče?

Nedelja. Nedelja. Jesen crvena.
Sa praznih polja noć je nicala.
A zvona prokleta, zvona crkvena
još se kikotala i naricala.

BELO

Nebo. Nebo. Sreće dosta.

U proleću po drveću
od meseca kikot osta.
Ej umreću!

Ej umreću ispod granja
kraj zaspale vodenice
za devojke, milovanja, pletenice.

Ej, umreću od daljina,
od mladosti i od snage,
za krčage pune vina, za krčage…
Pa da se pije, da se smeje,
da se peva preko njiva,
sav od sunca po ustima ispolivan.

Da me čekaš ispred kuća,
da razvezeš ruke zrele,
oči bi se od svanuća razbolele.
Razbolele i opile
da se smejem do bolesti.

Ej, da mi je niz aprile tebe sresti.
Ej, da mi je da izludim,
a bagrenje rascvetano.
Ej da mi je golih grudi,
sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubim
slab do ropca, jak do krika,
kad zabele zdravi zubi harmonika.

Ej, da mi je u proleću
u milion vrelih boja.
Ej, umreću bos po cveću,
samog sebe razboleću.
Ej! devojko dušo moja.

DA LI SAM SVUDA GDE SU MI TRAGOVI

Da li sam svuda gde su mi tragovi,

Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.

NEŽNOST

Nežnost je zarazna.

Ko me dodirne ili udahne usnama,

biće romantičan.

Nemoj da piješ iz moje čaše.

Dobićeš potrebu da voliš ljude,
ceo svet, čovečanstvo.

NEPOVRATNA PESMA

1.

Nikad nemoj da se vraćaš
ako stvarno u svet krećeš.

Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

Opasno je kao munja,
opasno je kao metak
kad u tebi večno kunja
i šunja se tvoj početak.

Svud se staje.
Svud se može.
Samo ne u iste kože.

2.

Ne gužvaj se, ne saplići
o sopstveni rep
i trag.

Sta ti znači staro sunce?
Stare staze?
Stari prag?

To je ono za čim može
da se pati.
To je ono čemu možeš
srce dati.

Al' ako se ikad vratiš,
moraš znati:
tu ćeš stati

I ostati.

3.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se čovek uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se čovek uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma: da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak,
kad u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.

Nek ti čelo zore ore.

Ti za koren nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.

4.

Pa daj, budi takvo čudo
što ne ume ništa malo,
vec kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna kud ćeš?
Ko zna zašto?
Ko zna šta te tamo čeka?

Sve su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Pa ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.

Nikad nemoj da se vratiš.

NEPOVRATNA PESMA

(druga verzija)

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nesto petljaš,

nemoj da mi hoćeš- nećaš.

I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?

To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al ako se ikad vratiš
moraš znati;
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trči,
glavom rije mlako veče.
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezde se dete uči
da zapara nebo sjajem
a od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
kad u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.

Ti za koren nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.

Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri,
al kad kreneš, nemoj stati,
mahni rukom
i odjuri.

Ko zna kud ćeš
Ko zna zašto
Ko zna šta te tamo čeka?
Sve su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
kad u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti!
Sanjaj!
Trči!
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek od tebe život uči
da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo.
Pa kad kreneš
kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama izdaleka.

Al ako se i pozlatiš
il sve teško, gorko platiš
uvek idi samo napred.

Nikad nemoj da se vratiš.

NAJBUDALASTIJA TUGA

U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.

Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.

Jesen je najbudalastija tuga među tugama.

Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.

Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.

Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

EPILOG

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
– a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da cu ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
– a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju. Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rodački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.

PUSTINJA

I

Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigurnog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.

Možda prenaglo rastem. A možda prenaglo raste ovaj svet oko mene i gubi osećanje pravednosti i obraza.
Nešto nije u redu.

Recimo: vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.
Prepoznam starost novog. Jalovitost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnosti i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.

Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.

II

Ili mi kažu: ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim: ne izgleda.
I krivo mi što vidim.

Još deda mi je govorio: « Treba pustiti svakoga da radi kako radi. Ako je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si u pravu».

A ja tako ne mogu. Prislonim uho na tle i učim sebe slušanju. Mnogima je to vredelo.
Slušam šta govori zemlja. Valja joj verovati.
Zemlja ne govori napamet.

Zasučem onda rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno.

III

Prosto mi neprijatno kad vidim na nekoj slici nešto nedoslikano, a ne smem to da priznam ni drugima ni sebi, da ne ispadnem priglup.
Ili kad čujem u pesmi gutljaj nedopevanog, pa se od toga zagrcnem i gorko mi u grlu, jer moram da progutam.

Za mene nauka nije nešto već naučeno, nego mučenje učenja mimo gotovih znanja.
Kad se nagnem nad cveće, znam da to nije miris, već njegov zadihan pokušaj da razgovara sa mnom.

Kad se nagnem nad potok, znam da to nije pena, već njegov uspaničen pokušaj da me na nešto upozori.

Sve češće imam potrebu da menjam redosled zbivanja. Da desno premeštam levo.
Cedim boje iz belog. Vraćam mora u izvore. Pravim od vetra klikere kao od plastelina.
Uopšte, tako se ponašam kao da sam ja priroda. Ili da sam ja prirodi nekakva njena priroda.

IV

Krišom već usavršavam neka od tih umeća.

Mahnem, na primer, rukom i – preda mnom je more. Vidim da nije dobro. Onda izgužvam more, malo osušim, izmesim i ispečem na suncu.
Uveče dobijem planine. Ni to mi nije dobro. Ujutro oparam planine, pa od njih pletem oblake.

Držim u ruci oblutak kao beonjaču sunca. Držim pšenično zrno: zub-mlečnjak Mlečnog puta.
Menjam se od mene do mene i opet od mene do mene, i u svakoj toj promeni nekakav drugi ja prestaje iz začetka i začinje se iz prestanka, dok korača u gomili sa bezbroj svojih tajnovitih i neslućenih bića.

Onda se dižem u vazduh i lepršam nad prostorom. Presvlačim krljušt vetra.
U kakav kosmos da zurim, kad sam i ja taj kosmos?

V

Mnogo je tokova potrebno da se komadić kamena otkotrlja u more i sa njega se operu sve neravnine vremena, da bi se, zaobljeno, u žilicama vulkana shvatila misao, zgranuta što ni do danas nismo saznali obične stvari iz uspomena pra-munja, pra-okeana, pra-vazduha, i razgovora virusa, reptila ili paprati.

Ko misli glavom, taj ne misli, ako ne ide na rukama. Nije uzalud kazano: misli se uvek odozdo.
Misli se kao grana: od korena ka cvetu. Da su krošnje u zemlji, mislilo bi se krošnjama.
Misli se kao kuća: od temelja ka krovu. Misli se kao zemlja: od grobova ka pticama.

Držim list bele breze kao sluzokožu leta. Držim kap vode na dlanu kao molekul najdubljeg.
U kakav kosmos da zurim kad kosmos u mene zuri iz ispranoga suzama oblutka moje beonjače?

SVE BOJE SVETA

Čudan je ovaj svet u meni
kad se od lišća zazeleni
ili poplavi kao svila
od dečije kose i ptičjih krila.

Čudan je ovaj svet u meni
kad sve požuti i porumeni.

Van mene dosta boja živi.
Van mene katkad svet i posivi,
ili se smrači i naoblači.

Dobro je zato što postoje
i ove moje lepše boje.
I neki osmeh sunčan i plah.
I vetar nečujan kao dah.
Pa sve kad trne
i sve kad svene,
kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni živi sto vatrometa
nekakvog šarenijeg i lepšeg sveta.

Ponekad želim da podelim
moje rumeno sa gradom celim,
i moje belo sa žutom travom,
i moje žuto sa noći plavom,
i moje plavo sa rekom snenom…

Jedino čuvam ono zeleno
za neke oči što nisu moje,
al’ iz njih rastu,
odavno rastu
sve druge oči i druge boje.


MI SMO SE SUVIŠE SRETALI

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele ko tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom – drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

                                             MREŽA  

   

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u
stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.

U tami prastare prošlosti, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako
glavu na neko bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.

Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to što se zove
beskrajno.

Veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti prvi put u ovoj
večnosti.

***

Neko vreme sam mislio da imam ogromnu moć nad dušom
večernjih voda. Otkrio sam to slučajno. Ništa ne činim
silom.
Ništa ne činim namerno. Ni naučeno napamet. Niti umem da
predviđam.
Jer ja budućnost ne slutim. To ona mene naslućuje kao daleko
proricanje.

Jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna, mekša od
želatina.
I ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga lika video nešto čudno:
lice jedne devojčice.

Bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten, pa uplašen, kad je
ta slika počela uporno da se ponavlja.

Napustio sam jezero i zašao u brda.
Ništa se nije izmenilo.
Lik se i dalje javljao.

***

Ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati. Ne prati ona mene,
već ja idem za njom.
Nadnesem li lice nad lokve, bunare ili potoke, već je čekala tamo.

Danima sam se mučio da je noktima oljuštim sa površine talasa.
I nije mi uspevalo.
Onda sam pokušavao da je dotaknem usnama i na prevaru posrčem.
I skoro sam se udavio.

Skakao sam u nju. I gnjurao se uzalud. Pleo sam mreže od trave,
vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
Gađao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo i tuklo me po licu.

I ma koliko se trudio da je odatle izvadim, uvek bi na dlanu ostao
njen izgužvani osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
A lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

Uporno sebe varam kako se mučim i zlopatim da bih ostvario
svet.
Pa svet je odavno ostvaren i sve već postoji bez napora: i ostvarena
stvarnost i ostvareno nestvarno.
To ja sebe ostvarujem.

***

Nameštam se pred munjama, brižljivo, kao za slikanje. Kao da
sam dokučio čime počinje čovek. Čime traje. I nestaje.
I čime biva zaboravljen.
I otresam sa sebe glinene naslage vekova, kao da sam opterećen
gustom lepotom pamćenja.

Pamćenje nije nikakvo bdenje nad ravnotežom. Pamćenje, to je
presuda. Pamćenje je progonstvo.

Ništa ne umem da tvdim, jer još ne umem da verujem. A kako
mogu da verujem, kad ne umem da zamislim?
Umeti nije iskustvo. Umeti, tek to je proročanstvo.

***

Ne okusivši sna pet-šest narednih noći, razmišljao sam šta
nije u redu sa mojom samoćom.
Razmišljao sam, u stvari, o znanju i verovanju. Jedno sam bio
siguran: ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva
vrsta vere, zatucane i opake.

Odlučio sam da pođem kanjonom velike reke gore do njenog izvora.
Lik me je tamo vodio.

Po drveću sam poznao da polagano zalazim u prve dane maja.
Ne znam da li bih ikada izdržao do vrha, da me oluje i poplave
nisu okrenule ka severu.

Zaobišavši zaravni, jednog dana u zoru spazih pod sobom izvor.
Bio je svečano miran, kao ogromno oko, tamno i svevideće.

***

Spuštajući se stazom i preskačući trupla stoletnih smreka i
borova nagorelih od gromova, mislio sam o tome kako, dok
lutam svetom, sve manje sebe posećujem.

I dok upoznajem zemlju, sve manje sebe znam.
Zar, ako kapljicu vode uzaberem iz mora, još uvek nije to isto
što je i bila: more?
Zar, ako zrno svetlosti uzaberem sa zvezde, još uvek nije to isto
što je i bilo: zvezda?

Zar jedan poljubac, uzabran iz bezbroj poljubaca, još uvek nije
to isto što je i bio: ljubav?

Zar jedan zagrljaj, otrgnut iz bezbroj zagrljaja, još uvek nije to
isto što je i bio: blizina?

***

Da li sam ikada rekao za neko pošteno drvo: evo visokog drveta?
Nisam, jer pazim šta govorim.
Ako je pravo drvo, nije visoko, već veliko, i kad je na dnu
ambisa.

Veliko ima dubinu, zato što raste iz sebe. Visoko mi je sumnjivo,
zato što raste iz drugih.

Da li sam ikada rekao: ovo je velika istina? Ne, jedino sam
rekao: ovo je veliko pitanje.
Da li sam ikada rekao: ovo je veliki život? Ne, jedino sam
rekao: ovo je velika igra.

Želeo sam, u stvari, da tu, gde izvire voda, proverim da li to
zaista iz samog zemljinog čela izranja lik devojčice.
Umesto slike i ponora, čekala me je ona. Živa. I vrlo stvarna.
Da, to je velika igra.

Sišao sam do izvora. Devojčica se prenula kao da vidi avet.

“Napokon ste se rodili“, reče i pokaza rukom na moje lice u
vodi. “Već danima vas tu nalazim.“

I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene, ja sam video nju.
Znači da se mi zajedno, na istom mestu stvaramo, iz mozga ove
planine.
Zemlja nas zajedno misli.

Nisam bio uobražen kao neki dečaci u petnaestoj godini i
pošteno sam priznao da je to za mene teško i
nerazumljivo.

Ona se nevešto osmehnu: “Pobrkali smo snove. Sad ćemo se
zameniti.
Vi meni vratite mene, ja ću vam vratiti vas.“

***

Gledao sam taj izvor, pitom i neizbrisiv, kako se večno podmlađuje,
jer slobodan je od vremena.
I nisam znao šta ću. Ta voda se ponašala kao da ima razum.
I da je živo biće.

Seo sam kraj devojčice i uzeo je za ruku. Dugo smo tako ćutali.
Jer slutili smo oboje u svojoj neukosti da ovo ipak nije nikakav
slučajan susret.
I da smo, ma kuda pošli, morali stići baš ovamo.

Da presvučemo krljušti i počupamo perje, skinemo s čela rogove,
smrskamo oklop larve i izujemo kopita.
Da odbacimo pluća. Odreknemo se škrga. Da odsečemo pipke. Da
prokljuvimo jaje.

Da otklonimo sve suvišno.

***

Popodne sam joj rekao: “Ne vidim bolji način da se ovo razjasni,
nego da zaronimo i u vodi obučemo svako sebe na sebe.“

Ona izvuče ruku: “Strašno ste me umorili. Odjednom sam u sebi
i zasićena i željna.
Ovo je nešto mekše i belje od svakog vajanja, pa ipak na duši
ostavlja brazgotine i plikove.
Šta vi znate o ljubavi?“

Govorila je glasom od kojeg bi se istopili kamenje i metal u
tečan, umiljat vetar. Odmakoh se od nje.
Gledao sam u šume što silaze u stadima, sa isplaženim
lišćem, ožednele od jare.
Ne znam da li sam drhtao od stida ili slutnje.

Stvarno, šta sam ja znao u petnaestoj o ljubavi?

***

Shvatih da je devojčica od mene očekivala da nešto prvi
učinim.

I zbilja, sve sam probao. Pleo sam mreže od trave, lovio njen
lik udicom, gnjurao u njega i srkao ga usnama.
Ponavljao sam, u stvari, to što sam činio danima. U sumrak,
potpuno poražen, izbauljah na obalu.

Rekao sam devojčici: “Ne znam da li sam ja onaj tamo u vodi ili
ovaj na obali.
Gde sam, ako sam ovo, i gde, ako sam ono? Imam sve manje pameti
da ovo, što nas muči, prevodim i na govor.
Jer i tu nisam načisto: da li govorim s vama, ili sa
preslikačem?“

Ona mi priđe i rukama skupi mi vodu s tela. Prinosila ih je
licu kao da njuši svetlost.

***

“Događaju nam se“, rekla je, “nekakve vrste vida koje liče na
buđenje.
Možda smo mi te svetiljke u oknu horizonta, koje smo sebi
samima ostavili da plamte, da ne lutamo u tami ako se budemo
vraćali ovom trenutku iz vremena?“

I ovako je rekla:

“Možda pogrešno čitamo ono što nepogrešivo i savršeno
jasno zapisujemo disanjem?
Ova svečanost gibanja, što se u meni zbiva, liči na rađanje
himne.
Sve što postoji okolo, poštuje taj čin stvaranja, povlači se na
prstima i ostavlja me na miru.
Dosad sam bila: nešto. Možda postajem: neko?

Ova voda što izvire nije krvotok zemlje, već zaista njen um.
Moramo je nadmudriti.“

***

Šta mogu ja da kažem o toplom oku izvora, tako sablasno
prečistom i tako glatko gordom?
Mirisalo je na nešto devičansko i oporo. Na nedremanost i
gipkost.

Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost
dubine koja u sebi nosi nešto još dublje i davnije.

Poskidali smo odeću i skočili u vodu.

Vreme, za koje postoji izvesna nada da protiče, umirilo se i
zgrušalo u pogašenim plićacima.
Ronili smo i tražili.

Sada nas je bilo četvoro: dve mreže i dva tela. Njena je lovila
mene, moja je lovila nju.

***

U prethodnim životima, što su mi se događali poslednjih dana
aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice
njene detinje duše.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i osećao, glatko, kako po
meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.

Na drugom kraju izvora devojčica se grčila obavijena koprenom
moje treperave nežnosti.
Doplivao sam do nje, probio se kroz mrežu i načinio telom
kavez od zagrljaja.

Mreže su se zamrsile i pomešale niti. Umesto da nas ulove, mi
smo ulovili njih.
I motali smo u vodi moju dušu na njenu i njenu dušu na moju. I
prvi put sam shvatio da je ovo, što činimo, mnogo veće od
ljubavi.

Da plivamo kroz večnost.

***

Taj dan i noć smo proživeli ošamućeni od sebe. Hranili smo se
školjkama, divljim voćem i disanjem.
Nije se više događalo da pobrkamo likove. Videli smo ih zajedno,
zagrljene u vodi.

Drugoga dana, ujutro, sišavši da se umijem, primetio sam da
naši obrazi tamo dole imaju bore na licu.
Probudio sam devojčicu. Bila je zabrinuta. “Izgledaju mi“,
reče, “kao da ocvetavaju.“

Trećeg jutra su bili deset godina stariji.

“Šta je to?“ reče devojčica. “Imam emajliran grč na iskrzaloj
usni. Svi pokreti mi rđaju. Kosa mi je osedela. To vene obim
mog prisustva.“

“Ogledaćemo se“, rekoh, “odsad u našim očima. U njima ništa
ne stari.“

Četvrtog dana su nas odozdo gledali starci sa našim crtama
lica i našim detinjim osmehom.
Devojčica je plakala.

Odveo sam je stazom sat hoda prema vrhu. Tu smo proveli noć, jer
izvor je mirisao na tišinu i smrt.

Pokušah da je utešim, a i sebe sam tešio.

“Zar nije predivno“, rekoh, “što se to, tamo dole, događa mimo
nas? Mrzovolje i bolesti. Svađe. Brige. Ljubomora.
Za samo četiri dana proživeli smo nešto za šta je drugima
potreban izgužvan ljudski vek.“

Od rođenja do smrti živimo mnoga vremena, koja neko neupućen
čita kao trenutke. Mi smo od trenutka stvorili svetlosne
godine.

***

Verovatno sam rekao: “Prošli smo pored prolaznog iz predostrožne
blizine, nezačuđeni ničim, nedotaknuti strahom,
dosadom, tugom i venjenjem.“

Ona skloni sa čela kao pramičak kose malu nevidljivu misao i
reče: “Siđimo tamo.“

Sišli smo petog jutra i nadneli se nad izvor. “Utonuli smo u
nebo“, reče devojčica šapatom. “Obući ću se u belo. Tako ću
biti čistija. Izgleda da smo umrli.“

Pokušah da se osmehnem, ali nije mi uspelo. Govorio sam zgužvano:
“Ne, to su oni umrli. Mi i dalje postojimo.“

Njen glas je bio zagasit: “Odlučila sam da prestanem da se smejem
i plačem. Izgleda da je smrt besmrtna. Vama to ništa ne
znači, jer ste i dalje dete i u tome je nevolja.“

***

Držeći se za ruke, išli smo neko vreme brzacima niz kanjon.
Zatim smo se razdvojili.
Išli smo kao dve obale. Ona desna. Ja leva. Umesto naših
obraza, u vodi nije bilo ničega osim neba.

Nije se odslikao ni čvor naglog rastanka, razvezan iza okuke,
gde se potok rasplinuo.

Ko zna kuda je pošla. Ko zna kuda sam pošao. Valjda sam i požurio.
Ili je ona požurila.
Čuo sam sve brže korake kako se udaljavaju.

Okrenuo sam se, ipak, izlazeći na proplanak. Videh je kako
trči i zamiče za borove.
I da sam pokušao da se nasmejem ili zaplačem, ne bih to tada
mogao, jer usne su me bolele, ispucale od vetra i mojih
koralnih zuba.

***

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u stanju
da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu
budućnost do nekih kristalnih vrhova načinjenih od želja.
Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.

U izmaglici dalekog, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako
glavu na neko sutrašnje rame i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.
Ako se ti ne pojaviš, neko će umesto tebe čekati tamo da primi
i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim, neko će drugi produžiti to što se zove
beskrajno.

Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti poslednji put u
večnosti.

  

 ZAVEŠTANJE

Hodajući na rukama, učio sam od breza kako da me ne polome
septembarske oluje.

Visoke noge šuma, očišćene u vetru, jedva su dodirivale
providnu zemlju severa u svom suludom galopu.
Zabadale su u prazno nepotkovana kopita, kao da oko njih
predeli lebde i nemaju dna.

Od krhkih vratova grana, opasno savijenih u netaknute lukove,
učio sam se šta je nežnost i tananost snage.

Kroz mokre zastore noći, razderane na mahove zlatnim testerama
munja, dugo su mimo mene galopirali čopori pokislih
divljih breza.

I tek kad im je svitanje bacilo oko vrata omče i okove svetlosti,
zastale su uz reku, otresajući sa slabina srebrnoplave
senke naježene od umora.

Postoji u starih ljudi verovanje da stvari bezazlene i čiste,
neokrznute venjenjem, mogu da rađaju sebi sopstvene roditelje.
Zemlja je jača i mudrija. Rađa iz blata i pepela.

Iza prve čistine kao da su se mladice razmakle s puno nežnosti
i u tišini propustile rzanje nove zore.

Šta sam ja to, u stvari, nacrtao tog jutra pastelnim kredama
očiju i zadihanom maštom na lepom ždrebećem čelu
riđeg jesenjeg sunca?
Ostavio sam beleg. Dokaz da sam tu bio. Ne da bi drugi saznali,
već da u mene uraste to pitko providno jutro.
Možda sam nehotice, pomogao oluji da bude umiljatija?

Jer evo, povukla se preda mnom. I samo ponekad od nje planina
u daljini zazvoni i rasprsne se kao zrela lubenica.

Treba imati obraza i velikog poštenja kad odlučimo da negde
ostavimo svoj trag.

Ne može se to činiti na nekim tuđim delima, kao što čini vetar,
dok brusi mora i pustinje i prisvaja ih u nasleđe.
Ne može se to činiti neozbiljno i površno, kao što čine kiše
kad potpisuju predele.

Šta je, uopšte, ime?

Podatak u krštenici nije drugo do nadimak za mnoga prava imena
koja u sebi nosimo, a nisu nam ih upisali.

Nisu nas ni poznavali u trenutku rođenja.

I šta je, uopšte, rodoslov?

Čuvaj se svakog ko veruje da je neko i nešto samim tim što je
nikao kao izdanak velikog i uvaženog korenja.
Potomak nije zanimanje i ne možeš se time baviti celoga veka.
Treba se ujediniti s kišama, režati vetru u zube i vikati svoj dah.

Ne može prošlost biti tvoja lična svojina. Prošlost je svojina
budućnosti.
Ne možeš je koristiti kao kapu i košulju. Ne možeš ocem
plaćati voznu kartu i bioskop, ni izgovarati dedu umesto
reči zakletve, ni pevušiti pradedu umesto stihova himne.

Šta znači biti vlasnik nečijeg prezimena? Pa celog leta me
niko ne pita ni za ime, a kamoli za pretke.

Postoje u nama zvuci što zaglušuju gromove. Svako ih u sebi čuje
u trenutku rođenja.
Zatim ih neko vreme prepoznaje i pamti.

U kotrljanju šljunka i obrušavanju neba. U rasprskavanju cvetova
i osipanju kiše.
Pamti ih, pa zaboravi, jer nauči da govori.

Nikada dugo srećan i nikad dugo nesrećan, topim se u brzinama
kojima sebe prestižem.
I ne poštujem strogost i okoštalost razmišljanja.

Divno zdrav od slobode koju nosim u sebi, ja pokušavam, evo,
kroz smiraje oluje, na mokroj trsci vetra da iskažem te
zvuke kao šare po koži svetlosnih događaja koji se zovu:
dorastam.

U podne, na ivici šume, prebiram po svom temenu. Šta mi je,
posle svega, ostalo od detinjstva?

Jedno jedino čulo kojim sam doticao nedodirive stvari,
osluškivao zvuke što se nisu oglasili, ili video oblike
koji tek imaju nameru da jednog dana nastanu.

To je volšebno čulo. Njime se čisti um.

Neki ga zabunom zovu: velika uobrazilja. Eto zašto ja nikad ne
mogu ostariti.
Zato što umem da verujem i što umem da učim.

Onaj ko uči - ne stari.

Zar je prezime to, kad se duboko pokloniš i deklamuješ bez daha
zakone prethodnih zakona, ljubav prethodnih ljubavi i
čast prethodnih časti?

Izgovaraš ih navijen, jezikom tromih sposobnosti predaka koji,
i mrtvi, na tvoja leđa tovare sve svoje promašaje, neispunjene
nade i polupane zamisli, umesto da te rasterete i ostave
na miru.
Zar misliš da je to prezime?

Ne. Prezime je lična stvar. Stanje ljudskog duha. Ono se ne nasleđuje.
I ne sme ti se dogoditi, ni slučajno ni nesvesno, da ga nosiš na
grudima kao tuđu medalju.

Prezime je početak, a ne nastavak čoveka.

Mada nisam savladao veliki zanat sviranja, razumem umetnost slušanja.
Mogu da se zakunem da imam skrivene uši u svemu što me okružuje.

Za mene prisluškuje voda, kamenje, bilje i ptice. Prisluškuju gde
izvirem i redovno mi otkrivaju mnoštvo mojih imena.

Treba mi da se umijem u nekom svečanijem buđenju.

Brzacima i barama lagano sahnu usne. Hodam kroz breze na rukama
i sve je na ovom svetu okrenuto naglavce.
Izdržao sam, eto. Moj koren je u starom, ušećerenom nebu.

Zato i rastem u sunovrat, u susret zemlji i ljudima.

Imam nekakvo unutra koje nije u meni, nego u svetu, spolja.
Sa usana mi se krune mrve milion želja.

Možda izgledam luckast što sam sa svima u srodstvu.
Brat ribama i vatri. Rod insektima i vodi.
Sunarodnik sam kristalima. Zemljak zvezda i oblaka.
Vršnjak sunca i vazduha.
I blizanac svih doba.

U tumačenju nečega što još nije razumljivo, ima ogromne draži
koja se zove: otkriće. Ali sve mi se čini da je to sporedna hrabrost.

Govorim s poštovanjem o jednoj pravoj hrabrosti, o hrabrosti
detinjstva, koja tumači neke sasvim razumljive stvari,
otkrivajući u običnom ono što niko pre toga nije ni pomislio.

Govorim s poštovanjem o jednoj ludoj kapljici koja se, usamljena,
penje uz vodopad i stravično se muči da uzleti u nebo.
Ta kap u sebi, jedina, nosi uspravnu misao. Sve ostalo je bujica.

Kap ne zna da nije moguće da se teče uz vodopad. Niko joj nije objasnio
i zato uporno nastavlja, lepa u svom neznanju.
I sve je bliže vrhu.

Moje detinjstvo je vodoskok u vodopadu sveta. Jer oči su mi duže
nego saznanje i razum. I ruke su mi duže nego čežnja i mašta.

Eto o čemu govorim ovom današnjem sebi, kao da to zaveštavam
nekom sutrašnjem sebi koji će se tek roditi iz neizmerja
svtlosti radoznalog neznanja.

Šta znači u olujama sjediniti se sa stvarima? Da li se s njima
stapamo, ili nam same prilaze i vraćaju nam darovitost da
pripadnemo svemu, a ipak budemo svoji?

Ostaju za mnom obrisi neozleđenih predela i ja se po njima
valjam u mreži jesenjeg dana, lebdeći iznad tla kao pramenje magle.
Mada nisam savladao veliki zanat vajanja, razumem umetnost
gledanja i to je moja sreća.

Daljine brste u meni naviljke retkih oblaka. Sa opranih sapi
isparava im se umor.

Mada nisam savladao veliki zanat stvaranja, ipak znam šta je to
umetnost razumevanja stvorenog.

Gazim po nebu bos i spotičem se o srču davno smrskanih zvezda.
A na oči mi padaju, kao velike šubare zaboravljenih predaka,
divlje brezove grane.
Ne znam gde prestaje vetar, a gde počinju trepavice.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime, već kao
svetlosni znak?
Zovem se slično odjeku. Ne nečega što je bilo, ne nečeg što je
sada, ne nečeg što se priprema.

Odjek sam svega zajedno.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio. Zoveš se kao
pamćenje onoga što će nastati.
Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju mogućnošću da
sutra zaprepaste i zapanje mirnoćom svoga unutra.

I mirnoćom svoga spolja.

Šta je, uopšte, ime?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore kao opiljci svemira,
i da plodimo cvetanja veštinom poverenja i majstorijom
nade.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja plamtim. I čuvam u
tom požaru način paljenja zvezda. Otud i takve čarolije
u dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem? Zovem se čekanje tebe.             

PARAFRAZE

Parafraza I

Predeli, predeli, predeli
vredeli, vredeli, vredeli.

Predeli, predeli, predeli
bledeli, bledeli, bledeli.

Predeli, predeli, predeli
u mestu sedeli, sedeli…

Predeli, predeli, predeli
u sedenju osedeli.

Parafraza II

Voleti, voleti, voleti,
od ljubavi se razboleti.

Voleti, voleti, voleti
to će me uvek boleti…

Voleti, voleti, voleti…
A kako tome odoleti?

Odboleti. Preboleti.
Šta dalje? Pa ponovo voleti.

Parafraza III

Čuvati, čuvati, čuvati,
u snove se obuvati.

I samo po zlatnom hodati.
Još snova dodati. Dodati.

Skupiti, skupiti, skupiti
i čelom o smrt lupiti.

Čuvati, čuvati, čuvati.
a vetrovi će oduvati.

Parafraza IV

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
Zubima srce izdubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
usnama život obrubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
a ipak se izgubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
i ljubeći se ubiti.

Parafraza V

Patiti, patiti, patiti,
pa dobro, treba i platiti.

Patiti, patiti, patiti,
ali se nikad ne vratiti.

Patiti, patiti, patiti,
sebe u sebi skratiti.

Patiti, patiti, patiti,
to će me možda pozlatiti.

Parafraza VI

Ćutati, ćutati, ćutati,
u sebe duboko odlutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
niz vetar samo šaputati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
zoru sa usana srkutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
i ceo život progutati.

Parafraza VII

Proteći, proteći, proteći,
sa nekom nadom o sreći.

Proteći, proteći, proteći,
i sve životu reći.

Proteći, proteći, proteći,
u sebe duboko leći.

Proteći, proteći, proteći,
i iz sebe isteći.

Parafraza VIII

Rukama, rukama, rukama
mukama, mukama, mukama.

A bure, bure, te bure,
ne čekaju me već žure.

A juga kipe duga.
A maestrali stali.

Mukama, mukama, mukama,
mukama, mukama, mukama.

Parafraza IX

Išao, išao, išao
i sebe uvek obišao.

Išao, išao, išao
i svakom prišao, prišao.

Išao, išao, išao
pa se utišao, stišao.

Išao, išao, išao
pa mirno sa duge sišao.

Parafraza X

Svitanja, svitanja, svitanja.
Hitanja, kuda ta hitanja.

Svitanja, svitanja, svitanja
i samo pitanja…pitanja…

Svitanja, svitanja, svitanja
skitanja, skitanja, skitanja.

U meni stalno sviće.
Da l’ će me biti?
Da l’ biće?

Parafraza XI

Popiti, popiti, popiti,
i život popiti, popiti…

Popiti, popiti, popiti
i u sve se uklopiti.

Popiti. Ruke sklopiti.
pa se u svet utopiti.

Popiti. Potajno popiti,
pa se od zvezda opiti.

Parafraza XII

Kidati, kidati, kidati,
sa već gotovog skidati.

Kidati, kidati, kidati,
pa onda ponovo zidati.

Kidati. Kidati. Kidati.
Vidati. Vidati. Vidati.

Kidati. Kidati. Kidati.
Ridati. Ridati. Ridati.

Parafraza XIII

Čekaću, čekaću, čekaću
i biti jeka.

Jeka ću biti.
tu gde ne odjekuje
ali se vekuje, vekuje.

Odvajaću se, odvajaću.
A kajaću se, kajaću.

U prostor, u prostor, iz reka ću.
Al’ volim te. I čekaću, čekaću.

Parafraza XV

Ogromno, domno, ogromno.
Uvis, a vratolomno.

Pa opet u visine
da se do zvezda sine.

Pa opet u nizine
da se do običnog skine.

Ogromno. Ogromno. Ogromno.
Pa vikni. Ustani. Šikni.

Parafraza XVI

Ćuti mi, ćuti mi, ćuti mi.
Samo pre smrti ne sluti mi.

Ćutaću, ćutaću, ćutaću.
Na sveću ličim. Gutaću.

I srce prepoluti mi.
Od voska prsti žuti mi.

Sebe zapaliću ti.
Al’ ćuti, molim te, ćuti.

Parafraza XVII

Jeseni, jeseni, jeseni…
A mi iz breza doneseni.

I s lišćem polako padali,
a još se uporno nadali.

Al’ ako se već vene?
koji će da nas smene?

Da li ću ikada pristati?
Ko će za mene olistati?

Parafraza XVIII

Veje, veje, veje…
To se mećava smeje.

Veje, veje, veje…
To me mećava greje.

Bos gazim sneg a sve je:
aleje srebra! Aleje…

Veje, veje, veje…
Tražim joj stope. Gde je?

Parafraza XIX

Plakati pa dušu žvakati.
Sve u jastuk umakati.

Plakati, plakati, plakati.
i sebe moći preskakati.

Plakati, pa se nasmešiti.
Ne, nećemo pogrešiti.

Plakati, ali se boriti
i sobom nebo otvoriti.

Parafraza XX

Srneći reći. Srneći.
Šta mi to znamo o sreći?

Sa suncem u sumrak leći.
Sa rekom u zoru poteći.

Šume za drugove steći.
Na mećavama se peći.

I biti u sebi sve veći.
Ali sve to mirno. Srneći.

Parafraza XXI

Žubore, žubore zore.
Zemlja je negde gore.

Bole me zvezde, bole.
Nebo je negde dole.

Planine gmižu, gmižu.
Mora se uvis dižu.

Žubore, žubore zore.
Sve bolje mi je, a gore.

Parafraza XXII

Svanulo, svanulo, svanulo.
U oko mi je kanulo.

Serenade bez nade.
Neko mi noći krade.

Nek rade tambure, rade.
Neko mi dušu krade.

Videćeš opet: bićemo.
Iz sebe u zoru svićemo.

Parafraza XXIII

Proleće, proleće, proleće.
Voleću. I ona voleće.

Ne znam da nađem gde mi je.
A sve mi je. A sve mi.

Čujem joj hod kroz gorki um.
Koji da noćas biram drum.

Proleće, proleće, proleće.
Tražim je čitavo proleće.

Parafraza XXIV

Violine, violine,
pa u mozgu nešto sine.

Pa se dižeš iz prašine,
u visine, u visine.

Nek suza iz oka mine.
Pitom sam od divljine.

Violine. Violine.

Parafraza XXV

Otvoriti, otvoriti, otvoriti.
Sa samim sobom se boriti.

Pretvoriti u sunce vrhunce.
Ne gurati se. Dogurati.

Otvoriti, otvoriti, otvoriti
a strašno se umoriti.

Ne uzaludan. Već čudan.
Otvoriti, pa se zatvoriti.

PSOVKE NEŽNOSTI 

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

GOVOR 

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim. 

Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna. 

"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena”,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta. 

Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a
možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti
mislima. 

Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva. 

Postoje kulture gestova, disanja ili vida. 

Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. 

Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer
uvek znače drugo nego što ja to želim.
Sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u šumovima beskraja. 

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo
je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po
opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
među nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena
koža vode i večnosti. 

To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili. 

Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas. 

Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora. 

Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.